Narativi i istine: Debata bez pobednika
Tekst objavljen u: Novi magazin, broj 376, 12.07.2018.
Poražavajuća je činjenica da gotovo 80% studentske populacije u Srbiji oseća prevašodno neprijateljski sentiment odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država kroz čitavu istoriju. Tako nam ukazuju rezultati istraživanja sprovedenog na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a na uzorku studenata iz čitave države. Iznenadili su nas. Ta istorija nije kratka da bi se tako nepravedno osudila. Još manje zaslužuje ispunjenost predrasudama, relativizacijom istine i proizvoljnostima koje nikome ne idu na čast. 136 godina diplomatskih odnosa Srbije i SAD nesumnjivo zaslužuju svoju faktičku istinu. Mnjenje se ne bi smelo ignorisati, te bi u tom smeru valjalo pristupiti realno, ili u pojmovnom aparatu teorije međunarodnih odnosa realistički. Poslušaćemo Makijavelija i njegovo naravoučenije: “…ako uopšte neki nauk može da koristi građanima koji vladaju republikama, to je onaj koji im pokazuje uzroke mržnji i razdora”.
Jedan od stupnjeva započete katarze bila je međunarodna konferencija “Kako upotrebiti istoriju za bolju budućnost”, održana 7/8. juna 2018. u organizaciji Centra za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative uz podršku Ambasade SAD u Beogradu. Okupljeni na jednom mestu istaknuti srpski politikolozi i istoričari, ali i njihove kolege iz SAD, pokušavali su pred studentima da otrgnu odnose dveju država iz ralja narativa i prenesu ih u domen istine. Kako je to Timoti Snajder u nedavno objavljenoj knjizi Put ka neslobodi ukazao, jedini izlaz iz stega neizbežnosti i večnosti jeste razumevanje istorije.
Ne možemo reći da se zaboravlja, ali se u svakom slučaju javnodiplomatski nedovoljno ističe savezništvo tokom Prvog svetskog rata. Setimo se samo Srpske ratne misije upućene u SAD decembra 1917. koja tamo boravi gotovo 2 meseca. Milenko Vesnić, “gransenjer srpske diplomatije” u tom pohodu razgovara sa predsednikom SAD Vudrom Vilsonom, govori pred oba doma američkog Kongresa prema proceduri “House Reception” i to tek kao sedmi inostrani državnik u dotadašnjoj istoriji. Ispostaviće se kasnije, Vesnić se svrstava u red znamenitih istorijskih ličnosti poput Markiza Lafajeta, Džavarhalal Nehrua ili Konrada Adenauera kojima je pripala slična čast. Istorijski izvori beleže podatak da se Vilson pre krajnjeg uobličavanja svog znamenitog govora 14 tačaka, posredstvom svog savetnika, upravo sa Vesnićem konsultovao o samom sadržaju pojedinih odredbi. Zamislite samo izjavu tadašnjeg državnog sekretara Roberta Lansinga: “Kada se bude pisala istorija ovog rata, najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija”.
Slavili su se u SAD i “Srpski dan” i “Kosovski dan” 1918. godine. Prema izveštavanju našeg poslanika u Vašingtonu, Ljubomira Mihailovića, bile su to svečanosti upriličene u čast srpskog naroda, ujedno i prilika da se na Beloj kući i drugim javnim zgradama vijori srpska zastava. Mnogo je polemike i tajni u vezi sa ovim događajem u našem društvu. Kreću se u rasponu od strogosti u mišljenju koja se oslanja na nedostatak fotografije tog trentutka, pa do cvetanja hiljadu ruža i oslanjanja na bilo koju naznaku koja nam govori da se to zaista desilo. Na već pomenutoj konferenciji na Fakultetu političkih nauka izneta su dva, po našem sudu, prilično uverljiva argumenta. Prvi je diplomatska prepiska poslanstva u Vašingtonu i srpskog Ministarstva inostranih dela. Drugi je članak objavljen u dnevnim, i tada veoma tiražnim, novinama Detroit njuz. I depeša poslanika Mihailovića, i novinski članak, svojim sadržajem ukazuju da se srpska zastava zaista vijorila na Beloj kući i drugim javnim zgradama 28. jula 1918. godine prilikom obeležavanja “Srpskog dana”.
Heuristika dostupnosti nudi nam drugačije objašnjenje. Najsnažnije sećanje negujemo na one događaje iz nedavne prošlosti, a oni u poslednjoj deceniji XX veka i pojedinim sekvencama početka XXI pravdaju rezultate već opisanog istraživanja stavova studenata. Dodatno, odličan argument u prilog narativu o neprijateljskim odnosima Srbije i SAD. Međutim, Snajderova logika neizbežnosti negira degradirajući uticaj pojedinačnih nemilih događaja na istorijski kontinuitet partnerskih odnosa. Stvar je političkih elita i njihovih strategija (zlo)upotrebe činjenica sa svrhom pretvaranja u narative. Kako sve to umetnuti u stvarnost srpsko-američkih odnosa? Bekstvo iz teorije i metodologije vratiće nas ponovo u praksu Srbije 2018. godine. Izgleda da se nije mnogo toga promenilo od vremena opisanih u Tvrđavi Meše Selimovića. I u današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Čini nam se da ovaj narod žrtvu sve teže i teže podnosi.
O autoru:
Marko Dašić je asistent na Odeljenju za međunarodne studije Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ujedno je i doktorand na istom fakultetu u oblasti međunarodnih i evropskih studija. Višegodišnji rad na temama međunarodnih odnosa, diplomatije, spoljne politike i srpsko-američkih odnosa uobličio je u nekoliko stručnih i naučnih članaka objavljenih u Srbiji i inostranstvu.
