Ljuljaška: desetogodišnjica beogradsko-američke sanjarije
Ukoliko ste se nekuda zaputili, tamo ćete i stići.
(The Swing, 2012).
Protekla je čitava decenija od kada je u punoj sali Dvorane Kulturnog centra u Beogradu premijerno prikazan film „Ljuljaška” (u originalu: „The Swing“), u režiji Tamare Drakulić, a po scenariju napisanom u partnerstvu sa dramaturškinjom Anom Ivanović.[1] Uprkos ograničenim sredstvima i resursima, u produkciji nezavisnoj od bilo koje fondacije ili državne institucije, nastalo je dugometražno putopisno igrano delo koje zavređuje poseban osvrt, posebno imajući u vidu desetogodišnjicu od prvog bioskopskog prikazivanja (Radio Radar, 2012). Zamisao o filmu zapravo je proistekla iz Tamarinog i Aninog višegodišnjeg radio projekta „Ljuljaška“, muzičke emisije na Novom radiju Beograd u okviru koje su one vodile i razgovore o (najšire rečeno) životnim temama. Tema konkretne radio emisije koja će se ispreplitati sa sadržajem ovog putopisnog ostvarenja ticala se sanjarenja. Razgovor o smislu snova, poimanju vremena i prostora – kao tri osnovna tematska sloja ovog prikaza – odvešće Tamaru i Anu (a posledično i gledaoce) na prekookeansku filmsku avanturu.
Iz letnje dokolice, žege i praznog studija u blizini Ušća, dve voditeljke beogradskog radija odjednom se tiskaju među prolaznicima na bučnom Tajms skveru (Times Square). Sanjarenje je uspelo; vizuelni i zvučni kontrast u odnosu na depopulisani Beograd tokom letnjeg perioda to „potvrđuje“. U Tamarinim rukama je omanji analogni radio transmiter koji je omogućio njihovu teleportaciju. Simbolika je dvojaka: (1) njihova radio emisija je nešto što ih je i odvelo u tom pravcu; (2) prijemnik je sredstvo za izmeštanje iz datog okruženja i trenutka. Metaforički govoreći, svaki čovek, pomoću (nekog svog) transmitera, nošen zvucima koji iz njega dopiru, poseduje moć da neko svoje traganje učini prijatnijim, potpunijim i zabavnijim. Taj mehanizam je poput srca; on ima svoju tehničku funkciju, ali predstavlja i zvuke kao simbol naših emocija i težnji. Iako prašnjav i zastareo, i takav aparat je u stanju da učini velike, pa i nezamislive stvari ukoliko ga s pažnjom slušamo. Njegova anahronost nam dodatno ilustruje da za takvo putovanje nije posebno važno ni kojim se resursima raspolaže ni u kom životnom trenutku ili dobu se taj neko nalazi: bitno je biti spreman i voljan da se prati neka putanja. Ohrabrenje u svojim idejama Ana i Tamara pronalaze u kolačiću sudbine koji im poručuje: „Ukoliko ste se nekuda zaputili, tamo ćete i stići“ (The Swing, 2012). Imaginarijum nastavlja da se produbljuje kada prolaznici kreću da ih prepoznaju u američkim bespućima, što stvara komične i apsurdne situacije koje su tipične za mokumentarce (poseban žanr izmišljenih tj. fiktivnih dokumentarnih filmova).
Zašto sanjamo to što sanjamo – jedno je od osnovnih pitanja koje daje dinamiku radnji filma. Uporedo sa početkom američke šetnje, Ana upoznaje gledaoce sa konceptom lucidnih snova: to je „kad sanjaš ono što želiš da ti se dogodi“. U ovom (zajedničkom) snu, Tamarin cilj je upoznavanje Džeka Oblivijana (Jack Oblivian), rok pevača i tekstopisca koji prebiva u Memfisu – jednoj od prestonica američke muzičke kulture koja nadahnjuje umetnike širom sveta. Ana se rado pridružuje na tom putu, iako potraga nije toliko jednostavna koliko su isprva zamišljale. Svejedno, uz taktove numere simboličnog naziva „Manhunt“ (potera) obe kreću u potragu za Oblivijanom, unapred se radujući onome što ih očekuje. Premda bi tu bilo donekle očekivano da one osete i neki negativni spektar emocija – strah, zabrinutost, preispitivanje daljih koraka – autorke nas iznova podsećaju: radi se o sanjarenju, gde važe drugačija pravila. U tom nefizičkom svetu vlada nesputanost; predeli se mogu preletati, ne mora se gledati na sat i pratiti tok vremena (to je čak i nepoželjno), a ovozemaljski zakoni su primenjivi koliko i odluke koje se donose u naletu mašte.
Tamara i Ana kreću na svoju misiju duž kultne Rute 66 koja se pruža hiljadama milja od američkog severoistoka ka jugozapadu. Pored funkcije povezivanja, ovaj pravac oduvek je predstavljao i izvor inspiracije za različite kulturne poduhvate u domenima filma, muzike i književnosti. U tom smislu „Ljuljaška“ predstavlja još jedno ostvarenje koje se osvrće na vanvremensku lepotu, veličinu i raznolikost američkih pejzaža koji sami po sebi stoje u suprotnosti sa užurbanim, gusto naseljenim metropolama koje personifikuju sve prednosti i mane naše civilizacije. Smena vizuelnih zapisa je praćena i odgovarajućom smenom zvukova, pri čemu se naročito vodi računa o podneblju u kom se autorke u datom momentu nalaze. U prašnjavoj preriji Arizone, barmen obaveštava Tamaru i Anu da su se mimoišle s Oblivijanom, ali one svejedno ostaju na putu i nastoje da dokuče tajanstveni duh američke pustinje. Zaputile su se u Las Vegas uz repliku: „idemo na sreću“, gde ih, osim neonskih svetala – možda i očekivano – ne čeka puno toga. Lutaju donekle dezorijentisano u odnosu na vreme, ali svesnije prostora, a naročito cilja: naći Oblivijana, koji prerasta u antropomorfizovani simbol za jednu težnju. To je poruka koja ostaje – pravac je važan, a tok vremena sa sobom donosi različite pojave. Drugim rečima: pored krajnje destinacije, treba da budemo svesni celokupnog iskustva, putovanja koje nas ka njoj vodi.
Mimo prostorno-vremenskog redosleda, najzad završavaju u čuvenom Memfisu, očekujući da sretnu Oblivijana, ali ponovo bez uspeha. Međutim, na nasumičnom mestu – u prodavnici muzičkih ploča – dobijaju umirujuću poruku: ne brinite, ukoliko ste se nekuda zaputile, tamo ćete i da stignete. Deluje da se u snove umešala sudbina koja im poručuje da ne gube veru u pravac (odnosno put) kojim su krenule. One odlučuju da prate te duhovne poruke, koje će ih u zaobilaznom pravcu – možda kao i u životu – voditi ka cilju koji je trasiran, a možda i predodređen. Film daje osećaj starijeg nego što jeste. To je verovatno bila i namera autorki, budući da je sam aspekt vremena relativizovan, a da je osnovni fokus na kretanju kroz američke prostore prema ciljnom odredištu. Mali primer: Tamara povremeno iz džepa izvlači Džekovu fotografiju, što u eri naprednih fotografskih funkcija mobilnih telefona daje utisak dosta starijeg kadra, kakvog smo viđali u ranijim decenijama. Tu uočavamo sličnu situaciju kao sa analognim prijemnikom: akcenat je na nematerijalnom, na osećanju koje te stvari pokreću, a ne na tehnološkim performansama koje predstavljaju apsolutni imperativ ovog vremena i prostora. U tom smislu, uočavamo i diskretnu kritiku konzumerističke realnosti.
Na tom tragu, Tamara spominje jednu filozofsku hipotezu prema kojoj „prostor ne postoji, već ono što mi doživljavamo kao kretanje predstavlja smenu slika u vremenu“ (The Swing, 2012). Primenjeno na ovaj prikaz: sve ono što vidimo možemo razumeti kao niz slika. Doživljaji, događaji i utisci, poput onih stečenih na putovanju su poput fotografija ili video zapisa napravljenih u određenom vremenskom nizu. Hronološki aspekt nije primaran, ali se slično može reći i za prostor, koji nije samo fizički – nešto što direktno vidimo ili posećujemo – već i nešto što je neopipljivo i čiji deo nastavljamo da nosimo sa sobom u druge prostore i vremena. Da je to jedna od ključnih poruka filma potvrđuje i Tamara: „oduvek sam se pitala kako smo uopšte stigli ovde“ (The Swing, 2012). Radi se o igri reči: pojam „oduvek“ je nešto što daje dvosmislenost čitavom iskazu. Da li „oduvek“ znači od početka sna, ili se misli na neki raniji početak njenog (ili njihovog) ličnog traganja? Kako god bilo, iskaz svedoči da ne mora da se radi samo o izolovanom životnom trenutku kojem gledaoci svedoče. Naprotiv; iz perspektive autora ovog prikaza deluje da je ključna poruka filma ta da životu i snovima treba pristupiti kao celovitom iskustvu putovanja, misiji ispunjenoj prizorima, zvukovima, očekivanim, ali – još važnije – i nasumičnim stvarima. Životnu putopisnu avanturu ne treba zauzdavati, jer nam spontanost pruža nesputana i direktna iskustva koja inače ne bismo spoznali. Teško da ćemo dostići neke snove ako im u susret uopšte ni ne idemo. Međutim, kada se približimo njihovom ostvarenju, budimo spremni da to bude i na neočekivanom mestu, i u sasvim pogrešnom trenutku. U “Ljuljašci”, ta nepisana načela Tamara i Ana prikazuju kao jednu zabavnu neminovnost. Shodno tome, ukoliko tragate za daškom optimizma i motivacije na filmskom platnu, privlače vas putopisne priče i mokumentarni žanr, ovo delo bi moglo da vam pruži i više nego što očekujete.
[1] Tamara Drakulić diplomirala je filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a magistrirala vizuelnu antropologiju na Filozofskom fakultetu. Režirala je nekoliko nagrađenih filmskih ostvarenja i učestvovala na više međunarodnih festivala. Njen profil na IMDb je dostupan na sledećem linku: https://www.imdb.com/name/nm5412202/?ref_=tt_ov_dr.
Ana Ivanović je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirala na University College London. Nosilac je nekoliko festivalskih priznanja. Scenaristkinja je i spisateljica. Ana je i saradnica Radio Beograda. Njen profil na IMDb je dostupan na sledećem linku: https://www.imdb.com/name/nm4194689/bio?ref_=nm_ov_bio_sm.
O autoru:
Miloš Petrović je naučni saradnik u Centru za evroatlantske studije Instituta za međunarodnu politiku (IMPP) i privredu i gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Različite nivoe obrazovanja i s time povezane aktivnosti, pored Srbije, sprovodio je u SAD, Austriji, Češkoj i Nemačkoj. Njegovo radno iskustvo obuhvata angažman u neprofitnom sektoru, domenu nauke i visokog obrazovanja.
Sekretar je naučnog časopisa ,,Međunarodni problemi” u izdanju IMPP. Autor je dve naučne monografije i više desetina radova u domenima međunarodnih odnosa, evropskih studija i savremene istočnoevropske istorije.
