Visit Yugoslavia: Kraljevina kao turistička destinacija za Amerikance
- Šira tematska oblast: Odnosi Srbije i SAD u periodu između dva svetska rata
- Naslov projekta: Nevidljive veze – naučni, kulturni, prosvetni i društveni odnosi Srbije (Jugoslavije) i SAD u međuratnom periodu
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je rano prepoznala turizam kao sredstvo ekonomskog razvoja i spoljnopolitičke promocije nove države. Već 1921. godine je, pri Ministarstvu trgovine i industrije, osnovan Odsek za promet stranaca, odnosno kasnije – za saobraćaj putnika i turista.
U pogledu promocije, naročit izazov na kome je radilo i Ministarstvo inostranih dela bio je privlačenje američkih turista. U posleratnom periodu, dolazi do otvaranja SAD i probuđenog interesa za Evropu – veliki broj Amerikanaca dolazi parobrodima u posetu starom kontinentu. Američki turista je imao dvostruku težinu. Pre svega, imao je veću platežnu moć. Konzulat Kraljevine u Čikagu je procenio da bi 500 turista, koliko obično bude na jednom turističkom brodu, potrošilo oko 100 dolara po čoveku za razne usluge: prevoz, hranu, uspomene – ukupno 50 hiljada dolara.
Uostalom, skupa i višenedeljna transatlantska krstarenja uglavnom je sebi mogla da priušti viša klasa. Pored toga, postojala je svest o značaju propagande u Americi kao rastućoj sili. Arhivska građa to potvrđuje: na turizam se gledalo kao na priliku za formiranje pozitivne slike o Kraljevini u američkom društvu. O američkim turistima se mnogo govorilo i planiralo između dva svetska rata, međutim sprovođenje tih planova je nailazilo na brojne prepreke.
Prve posete putnika iz SAD pokazale su da je rigidan vizni režim Kraljevine značajna prepreka razvoju turizma. Ministarstvo unutrašnjih dela je na osnovu molbe Poslanstva u Vašingtonu odobrilo jednoj grupi američkih turista da se 1922. sa broda Džordž Vašington iskrca bez viza u Kotor. Poslanstvo na osnovu ovog iskustva moli policijske vlasti u otadžbini da se turistima „učine olakšice“, kao i da se obrati pažnja da „fijakeristi, restoratori i ostala lica koja će imati posla sa turistima ne naplaćuju papreno cene“. U depeši poslanstva još piše da se radi o najvećem i najlepšem putničkom brodu Amerike, te da je na ovo putovanje Mediteranom krenulo 600 turista iz više klase, od čega 60 milionera.
Poslanstvo smatra da su takve ekskurzije dobra prilika da putnici ponesu lepu uspomenu sa naše teritorije i da se mora raditi na tome da Kotor, Split i Dubrovnik uđu u redovan plan ovakvih putovanja. Na tom tragu, Konzulat u Čikagu je 1923. izvestio da brojne parobrodske kompanije organizuju putovanja američkih građana po Sredozemlju. U planu ovih putovanja su Napulj, Venecija, Carigrad, Grčka, Egipat i „svi oni prolaze pored obala Jugoslavije ali se ne zaustavljaju“, i to iz dva razloga.
Prvo, jer Kraljevina jedina od pomenutih destinacija zahteva vize; a drugo, zato što u svim ostalim mestima postoje organizovane ekskurzije iz primorja u unutrašnjost, tj. razvijena turistička ponuda – osim u Jugoslaviji. Isti Konzulat je kasnije te godine obavestio i da će putnički brod Toskanija parobrodskog društva Kunard Lajn 30. juna posetiti Dubrovnik, u sklopu ture Mediteranom koja će obići Lisabon, Gibraltar, Monte Karlo, Đenovu, Napulj, Patras i Aleksandriju. Na brodu se u prvoj klasi nalazilo 500 turista, dok su u drugoj i trećoj klasi bili redovni putnici.
Gordon Gordon-Smit, saradnik Poslanstva u Vašingtonu je ukazao na niz problema koji stoje na putu uspešnoj turističkoj promociji Jugoslavije: među njima stoji odsustvo direktne parobrodske linije između američkih i jugoslovenskih luka, ali i opšta neupućenost američke javnosti i manjak informacija o Jugoslaviji. Primećeno je da je broj Amerikanaca koji obilazi Kraljevinu veoma skroman, posebno u poređenju sa brojem Amerikanaca u ostatku Evrope, te da je potrebno vršiti intenzivniju propagandu. Poslanstvo u depeši iz 1925. godine obaveštava Ministarstvo da je časopis Christian Science Monitor izdao prilog „European Travel“ sa nizom članaka, slika i oglasa o putovanjima po Evropi, sa podacima iz gotovo svih evropskih zemalja – u kome o Kraljevini SHS nema ni pomena.
Konkretnije predloge za razvoj turizma iznosi u depeši iz novembra 1927. godine Konzulat u San Francisku. U njoj su detaljno analizirane potrebe i navike američkog turiste: „Amerikanac dolazi u Evropu najpre da bi video prirodne lepote i spomenike stare kulture – muzeje, katedrale, dvorove, znamenita mesta: to on smatra kao dopunu svom vaspitanju i prevagu svome društvenom položaju“. Takođe se dodaje da ih zanima dramatična istorija evropskih ratova i revolucija. Istovremeno, navodi depeša, Amerikanac želi udobnost: „kupatilo, zabavu, igru, viski, igralište golfa i tenisa“. Konzulat preporučuje vizuelno lepe i direktne reklame bogate fotografijama zbog, kako se navodi, „tabloidnog“ mentaliteta američkog potrošača, kao i snimanje i distribuciju putopisnih filmova, ali i učešće na izložbama i sajmovima. Konzulat se dalje žali da nemaju upotrebljivih fotografija za potrebe preštampavanja u novinama. Depeša završava nesvakidašnjim predlogom: da bi bilo dobro „ustaliti konačno neko ime za našu državu sem ovog zvaničnog – koje na engleskom iznosi sedam reči i koje niko ne ume da izgovori“.
Poslanstvo u Vašingtonu piše Ministarstvu inostranih dela da je za turističku promociju potrebno novčano ulaganje, ali i angažman nedržavnih aktera: hotelijera, prevoznika itd. Takođe pominju da se mnoge države uspešno služe bioskopima tj. snimanjem propagandnih filmova. Konzulati su preporučivali Ministarstvu da se osnuje turistički biro u SAD i da se taj posao ustupi poznatoj turističkoj agenciji Kuk, koja je na to pristala pod uslovom da se povlašćeni aranžman Kraljevine SHS sa agencijom Putnik izmeni. Ukazano je i na potrebu štampanja vodiča i putopisa – agencija Kunard Lajn je prva izdala takvu knjigu, sa opisom jugoslovenskih krajeva, a na isto se spremala i kompanija Frenč Lajn – doduše njihovo izdanje je pripremano na srpskom jeziku, ciljajući naše iseljenike u Americi.
Krajem treće decenije dvadesetog veka Poslanstvo se po ovom pitanju ponovo okreće saradnji sa pomenutim Gordon-Smitom. Gordon Gordon-Smit je rođeni Škot, koji je kao novinar izveštavao za britanske i američke novine sa Solunskog fronta i tamo dobio čin kapetana u Srpskoj vojsci. Nakon rata prelazi da radi u SAD, gde sarađuje sa Jugoslovenskim Poslanstvom. Inače je autor velikog broja novinskih izveštaja i nekoliko knjiga o borbama srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata. Kapetan je u ime Kraljevine pregovarao sa nekoliko turističkih organizacija u SAD, a kao rezultat je kompanija Amerikan Ekspres uvrstila Jugoslaviju u svoju ponudu evropskih izleta – ukupno ih je predviđeno trinaest. Od toga, pet su bile tzv. quality tours, ture za bogatiju klasu koje „staju 1238 do 2028 dolara“, a tri su bile tzv. popular tours, za srednje platežne turiste.. Najzad, pet je predviđeno za „vacation tours“, odnosno za „profesore, studente, učitelje, popove… ljude dobrog društvenog položaja ali skromnih sredstava“. Smatralo se da je upravo treća kategorija najvažnija za Jugoslaviju u pogledu promocije, jer se radi o mlađim generacijama koje će u budućnosti igrati važnu ulogu u SAD.
Međutim, interesovanje Amerikanaca za ovu ponudu nije bilo veliko. Poslanstvo to objašnjava sa tri razloga. Prvi je političke prirode, budući da je već došlo do šestojanuarske diktature, te se američka javnost plašila nestabilnosti: „publika to nije razumela, misleći da je kod nas neka vrsta bune i revolucije“. Drugi je uopšteno nepoznavanje Jugoistočne Evrope – Amerikanci o Evropi misle u okvirima Francuske, Nemačke, Engleske i Italije. Treći razlog je infrastruktura, pre svega saobraćajna nepovezanost Jugoslavije i SAD. U to vreme je postojala jedino direktna linija do Trsta, ali ta kompanija (Fratelli Cosulich) nije želela da plaća visoke takse u jugoslovenskim lukama. Dodatno, kao problem je identifikovan i smeštaj – nije bilo hotela u koje bi se moglo smestiti više od 100 američkih turista.
Upravo zato, kapetan Gordon-Smit pokušava da zainteresuje američki kapital za izgradnju hotela u Dalmaciji, organizujući između ostalog dolazak privrednika Roberta Monka i sastanke u Ministarstvu inostranih dela, ali i sa uglednim ljudima iz Dubrovnika. Na tim susretima je razmatrano privlačenje američkih turista iz dva pravca: iz Venecije, gde ih dolazi na hiljade i gde je predloženo osnivanje turističkog biroa Jugoslavije; kao i iz Beča, kopnenim ili vazdušnim putem. Zaključeno je da takve poduhvate mora pratiti jaka propagandna aktivnost u SAD. Kao ciljna grupa su pomenuti i Jugosloveni u Sjedinjenim Državama. Gordon-Smit se sastajao i sa Frederikom Klarkom, direktorom International Tours Incorporated; Harijem Vodrmanom, vašingtonskim mogulom na tržištu nekretnina; kao i sa predstavnicima američkih kompanija koje su posedovale hotele u Atini. Sa svima je razgovarao o mogućnostima gradnje modernih hotela po Dalmaciji, ali i u Kotoru, Beogradu i Sarajevu, ali do realizacije nije došlo.
Uopšte, malo šta od ovih planova je zaživelo. Konzulati u SAD se redovno pravdaju da su činovnici pretrpani poslom i da ne mogu da postignu da se bave još i turizmom, posebno u uslovima nerazvijene ponude. Konzulati u San Francisku i Čikagu se još žale na loš kvalitet i mali tiraž propagandnog materijala, a posebno na njihovu neprilagođenost američkom tržištu. Konzulat u Čikagu je čak slao Ministarstvu trgovine i industrije primerke stranih brošura koje druge evropske zemlje plasiraju na evropsko tržište. Jedna takva depeša zaključuje da je Konzulatu poznato da „naše železnice, brodarska društva, banje, hoteli itd. ne daju mnogo na reklamu. Pošto ta grana nije razvijena mnogo u zemlji, i pošto postoji malo razrađenog materijala u tu svrhu, teško je dati jedan stvaran predlog“. Uostalom, simptomatično je da ni nakon decenijske prepiske, razmatranja i apela od strane diplomatskih predstavništava, do kraja nikada nije otvoren planirani Turistički biro Kraljevine u Njujorku.
To se oslikava i u rezultatima. Prema Statističkom godišnjaku za 1933.godinu, među stranim posetiocima najbrojniji su oni iz Čehoslovačke (64 hiljade), a prate ih Austrijanci (60 hiljada) i Nemci (21 hiljada). Prvih deset mesta zauzimaju Evropljani, zaključno sa Rumunima na desetom mestu – njih 5200 je posetilo Jugoslaviju. Takođe, primorska mesta, koja su bila fokusirana u planovima vezanim za američke turiste, ne dominiraju u ukupnom udelu noćenja: na prvom mestu je Vrnjačka Banja sa preko 440 hiljada, slede Beograd i Ljubljana (sa 278, odnosno 277 hiljada), a tek na četvrtom mestu je Dubrovnik sa 262 hiljade noćenja. Split, Kotor i druga dalmatinska mesta se nalaze daleko niže na listi, sa tek nekoliko desetina hiljada noćenja godišnje.
Paradoksalno, konkretnije aktivnosti na privlačenju američkih posetilaca se pokreću tek 1939. godine, pred sam Drugi svetski rat, koji je u potpunosti prekinuo turističku razmenu Amerike i Evrope. Tada je Akcionarsko turističko društvo Putnik, prvo turističko preduzeće u Jugoslaviji, odštampalo luksuznu brošuru za američko tržište distribuiranu na Svetskoj izložbi u Njujorku (otvorenoj 30. aprila 1939. godine), i to u neverovatnom tiražu od 200 hiljada primeraka. Putnik je u godinama pre toga nastupao sa velikom i moderno opremljenom turističkom izložbom na sajmovima u Pragu, Budimpešti, Lajpcigu, Drezdenu, Dizeldorfu, Kopenhagenu, Beču, Solunu, Varšavi, Lavovu i Poznanju, a 1939. je ta postavka došla i u Njujork.
Takođe, za tu priliku je pripremljen i turistički film u boji: „Jugoslavija – zemlja kontrasta“. Nastup Kraljevine na Svetskoj izložbi je bio veoma zapažen, a paviljon Jugoslavije je otvorio legendarni gradonačelnik Njujorka, Fjorelo La Gvardija, obrativši se prisutnima na srpsko-hrvatskom: jeziku koji je naučio u mladosti, kada je službovao u američkim konzulatima u Trstu i Rijeci. Ali o tome, u jednom od narednih tekstova.
O autoru:
Aleksandra Kolaković (Čačak, 1980) je naučni saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (2015). Usavršavala se u Francuskoj (stipendista Vlade Francuske, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) i Nemačkoj (gostujući istraživač, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). Do sada je objavila jednu monografiju, preko 40 naučnih radova na srpskom, engleskom i francuskom jeziku, autor je dva udžbenika istorije i jednog leksikona. Rukovodilac je zajedničkog projekta bilateralne saradnje u oblasti nauke ( Université Paris-Sorbonne Paris IV i Institut za političke studije), član British Association for Slavonic and East European Studie, Muzejskog društva Srbije i mreže France Alumni. Govori engleski i francuski, a služi se nemačkim jezikom.
Dejan Bursać (Apatin, 1987) je istraživač – saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu, gde radi od 2013. godine. Objavio je više od 30 radova i drugih priloga u naučnim časopisima i zbornicima u zemlji i inostranstvu. Često je angažovan kao gostujući predavač iz oblasti političkih nauka. Doktorand je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je završio osnovne i master studije. Alumnista Mreže škola političkih studija Saveta Evrope; Evropskog fonda za Balkan; Robert Boš Fondacije. Član naučnog odbora naučne konferencije Politics & Society, Univerziteta Lučijan Blaga u Sibiuu. Govori engleski, služi se nemačkim jezikom.
