Stvaranje bipolarnog sveta, pomoć UNRRA i obnova ekonomskih odnosa Jugoslavije i SAD (1945−1947)

Stvaranje bipolarnog sveta, pomoć UNRRA i obnova ekonomskih odnosa Jugoslavije i SAD (1945−1947)

Osnivanje Privremene vlade DFJ pod predsedništvom Josipa Broza Tita, koje je usledilo 7. marta 1945. godine, označilo je kraj paralelizma vlada, stvorenog obrazovanjem NKOJ na Drugom zasedanju AVNOJ u Jajcu, novembra 1943. godine. Privremena vlada, premda provizorno izvršno telo, posle formiranja obezbedila je poziciju da na unutrašnjem i spoljnom planu sprovodi politiku nove države. Poslednjih dana marta usledilo je i međunarodno priznanje Vlade DFJ od strane Velike Britanije, SAD i SSSR, čime je stečen potpun legalitet i legitimitet za sprovođenje suverene politike.

Ubrzo je usledilo političko zbližavanje Beograda i Moskve, koje je potvrđeno Ugovorom o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i saradnji između Jugoslavije i SSSR 11. aprila 1945. godine, koji je Privremena vlada sklopila u Moskvi 11. aprila 1945. godine. Ovaj prvi veliki spoljnopolitički iskorak nije blagonaklno ispraćen u Vašingtonu jer je, s obzirom da je rat još uvek trajao, za zvaničnike zapadnih saveznika došao „potpuno neočekivano“. U korak s jugoslovensko-sovjetskim zbližavanjem otvaralo se pitanje pripadnosti Julijske krajine, što je prema pogledima Britanaca značilo napuštanje politike „ravnoteže“ stvorene kroz „politiku kompromisa“ Staljina i Čerčila. Ipak, ni stavovi britanskih i američkih diplomata nisu bili jedinstveni po pitanju daljih poteza jugoslovenskog državnog vrha. Uprkos sumnjičavom stavu zapadnih saveznika, ugovor koji je sklopljen  sa UNRRA 24. marta 1945. godine svedoči da je jugoslovenska vlada bila duboko svesna važnosti saradnje sa SAD i ostalim zapadnim državama.

Međutim, od mnogo većeg značaja tih dana bio je pokušaj da se izbori pravo na sprovođenje u delo Ugovora o zajmu i najmu sa SAD. Tokom Konferencije Ujedinjenih Nacija u San Francisku, specijalni opunomoćenik vlade Rudolf Bićanić, vodio je pregovore s predstavnicima američke vlade po pitanju dobijanja sredstava iz Lend-Lease programa. Za života predsednika Frenklina D. Ruzvelta (Franklin Delano Roosevelt) Jugoslavija je potpisala Ugovor o zajmu i najmu s vladom Sjedinjenih Američkih Država, a američka Uprava za spoljno-ekonomske odnose je tada unela u svoj predlog budžeta za 1945/46 program za potporu jugoslovenskih ratnih napora, kao i za obnovu ekonomije u iznosu od blizu 500 miliona dolara. Smrću F. D. Ruzvelta 12. aprila 1945. godine i dolaskom na mesto predsednika dotadašnjeg potpredsednika Harija Trumana (Harry Truman), situacija se radikalno zaokrenula. Američki kongres je krajem aprila usvojio zakon na osnovu koga je predsedniku oduzeto pravo da upotrebljava Lend-Lease program za posleratnu obnovu i izgradnju sveta, već isključivo za finansiranje ratnih napora, a kako se rat u Jugoslaviji bližio kraju, mogućnosti za njegovo dobijanje bile su minimalne. SAD su bile spremne da zaključe ugovor isključivo sa državama koje su bile spremne da se priključe ratu protiv Japana. Time je faktički osujećena svaka šansa da Jugoslavija dobije pravo na korišćenje sredstava po osnovu Zakona o zajmu i najmu.

Krupan trgovinski zaokret u prvim posleratnim danima, bez obzira na zajedničke ideološke imenitelje jugoslovenskog i sovjetskog rukovodstva, nije umanjivao značaj ekonomske saradnje s kapitalističkom stranom sveta. Jugoslovenski komunisti nisu bili spremni da potpuno zatvore vrata saradnje sa SAD, već su se trudili da izgrade jake ekonomske kontakte. Na to su ih upućivale nasleđene privredne veze, ali i želja da se iz međusobne saradnje izvuče ekonomska korist. Problemi i nerazumevanje na koje je Jugoslavija po završetku rata nailazila u saradnji sa SAD ticali su se nesigurnosti imovine kompanija koje su pre rata poslovale na jugoslovenskom tržištu. Američke kompanije su često pritiskale vladu svoje zemalje da sklapanje bilo kakvog privrednog sporazuma uslovi regulisanjem imovinskog statusa. Međutim, jugoslovenska vlada je konfiskovala sve firme koje su tokom rata radile za Nemce. Tako je jugoslovenska strana služeći se tim argumentom stavila veliki broj američkih firmi pod svoju upravu. Ovakvi postupci nisu išli „na ruku“ jugoslovenskim vlastima, pogotovo u periodu kada situacija u zemlji nije bila stabilna zbog nepostojanja jakih državnih institucija koje bi osigurale poredak. To je uz problem transporta bio jedan od uzroka drastično nižeg obima razmene nego u prethodnom periodu. Svakako, to nije bio ni najveći, niti najvažniji uzrok smanjenog inteziteta trgovine.

SAD su u prvim posleratnim danima insistirale na sklapanju monetarnih sporazuma kao prethodnice direktnih deviznih plaćanja. One su nastojale da na sve načine izbegnu kliring kao model razmene u pokušaju da restauriraju svetsku trgovinu na osnovama multilateralizma, koji je bio na snazi tokom 20-ih godina. Predvodnik ove ideje bile su SAD, čiji su vodeći ekonomisti smatrali da se kriza koja je trajala duže od 15 godina, jedino može prevazići ponovnim uspostavljanjem slobodne svetske trgovine. Ekonomisti „Kejnzijanske škole“, čiji je uticaj na Zapadu od 30-ih godina bio dominantan, smatrali su da treba napustiti stari „automatski“ model zlatnog standarda i stvoriti novu strukturu razmene zasnovane na međunarodnoj saradnji po principu multilateralizma, a to bi prema njihovom mišljenju bilo izvodljivo pomoću efikasnijeg i jedinstvenijeg mehanizma. S tim ciljem je formirana međunarodna finansijska organizacija, Međunarodni monetarni fond (MMF), koji je dogovorom u Breton Vudsu dobio zadatak da izvrši izgradnju i integraciju novog sistema. Jugoslavija, premda potpisnica sporazuma u Breton Vudsu, nije bila spremna da se prihvati načela slobodne trgovine u međusobnoj razmeni koju su podsticale SAD. Ipak, Jugoslavija je postala članica MMF, a potom i akcionar u Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, čime je na određeni način podržala američka nastojanja da se stvore novi mehanizmi ekonomske razmene na globalnom nivou.

Ukupna razmena s nekoliko zapadnih zemalja s kojima je Jugoslavija trgovala tokom  1945. godine nije prešla iznos od 300 miliona dinara. Sa 267 miliona dinara do kraja godine, vrednost razmene sa državama Zapada iznosila je 18,5% ukupne razmene s inostranstvom u 1945. godini. Udeo SAD iznosio je 9,2%. Od artikala koje je Jugoslavija izvozila ubedljivo su prednjačila alkoholna pića i cement portland, dok je iz SAD uvozila kamione i druga prevozna sredstva. Pored posleratnih privrednih teškoća u kojima se Jugoslavija nalazila, razlog za mali obim trgovine bio je u tome što su SAD nametale direktna devizna plaćanja kao oblik razmene. Drugim rečima, SAD nisu bile spremne da se izlažu većem finansijskom riziku dok se situacija u tom delu Evrope ne stabilizuje, već su izgovarajući se državnim monopolom FNRJ na spoljnu trgovinu pristale da uspostave samo ograničene trgovinske odnose, dok je pitanje davanja zajma bilo uslovljeno smanjenjem broja vojnika i odustajanjem od Trsta. U tom smislu je državni sekretar za trgovinu Henri Volas (Henry A. Wallace) saopštio jugoslovenskom ministru spoljne trgovine Nikoli Petroviću, da je pitanje zajma čisto političke prirode, jer o njemu odlučuje Stejt Department, koji usled tadašnje političke situacije nije bio naklonjen davanju zajma Jugoslaviji. Na kraju je ministru Petroviću dao prijateljski savet da bi Jugoslavija trebalo da smanji broj vojnika pod oružijem, jer je predpostavljao da je to glavna prepreka davanju zajma.

Kretanje jugoslovenske privrede u pravcu planiranja bilo je u koliziji s tendencijama razvoja zapadnih privreda. Deficit spoljnotrgovinskog poslovanja s inostranstvom u 1945. godini prozrokovao je nestašicu preko portebnih deviza za nabavke u tim zemljama. Izvoz je još uvek „patio“ od akutnog nedostatka produkcije, pa su jugoslovenske vlasti rešile da donesu okvirni godišnji plan proizvodnje za 1946. godinu. Obim spoljne trgovine je s jedne milijarde i 423 miliona u 1945. skočio na tri milijarde i 946 miliona dinara u 1946. godini, što je dovelo do porasta obima razmene za 177%. Posle deficita od 420 miliona u razmeni s inostranstvom u 1945. godini, usledio je suficit u vrednosti od 1 milijarde i 183 miliona dinara (oko 23,5 miliona dolara). Strategija forsiranog izvoza začeta početkom 1946. dala je očekivane rezultate. Neporeciv uspeh na spoljnotrgovinskom planu u 1946. godini blago se odrazio na udeo zapadnih zemalja u ukupnoj jugoslovenskoj trgovini s inostranstvom, koji se sa 18,5% popeo na 22,6%. Na porast od 4,1% uticale su daleko veće izvozne mogućnosti, ali i aktivnija trgovinska politika prema Zapadu, koja je rezultirala nizom trgovinskih sporazuma. SAD više nisu bile vodeći trgovinski partner na Zapadu, a ekonomski odnosi sa SAD beležili su drastičan pad trgovine za 6 puta u odnosu na 1945. godinu, dok je američki udeo u jugoslovenskoj spoljnoj trgovini iznosio skromnih 1,5%. Uz to, u trgovini sa SAD je zabeležen deficit platnog bilansa u 1946. godini.

Tih dana u Jugoslaviju su stizale ponude raznih građevinskih firmi iz Sjedinjenih Američkih Država, koje su „vrebale“ svoju priliku u unosnim poslovima obnove i izgradnje zemlje. Jedna od takvih, bila je firma „William Milson“ iz Nju Jorka, koja je predložila jugoslovenskim vlastima osnivanje svoje fabrike u Jugoslaviji. Predstavnici ove firme nudili su stručnu saradnju u izradi kuća, škola, bolnica i porušenih mostova, kao i drugih objekata koji bi pridoneli bržoj obnovi ratom opustošenih krajeva. Međutim, ovakvi pokušaji američkih firmi nisu naišli na razumevanje jugoslovenske strane. Sa druge strane, Jugoslavije je aktivno sarađivala sa Administracijom za pomoć i obnovu Ujedinjenih Nacija (United Nations Relife and Rehabilitation Administration). SAD su, kao najsnažnija ekonomska sila na svetu, preuzele na sebe finansiranje 73% sredstava ove organizacije. Tokom saradnje sa UNRRA Jugoslaviji su u vidu pomoći isporučivani proizvodi od najveće važnosti za spas stanovništva od gladi i obnovu zemlje. Preko 2,5 miliona tona raznovrsne robe primljeno je na ime pomoći. Hrana, mašine, instalacije, odeća i sanitetski materijal dobijeni od UNRRA u značajnoj meri su pomogle posleratnu rehabilitaciju zemlje.

Posle obaranja američkih aviona iznad Slovenije avgusta 1946. godine, usledilo je zahlađenje političkih odnosa s anglo-američkim saveznicima. Nepoverenje prema velikim silama koje je bilo stalno prisutno među jugoslovenskim državnim i partiskim vrhom, počinjalo je, posle obaranja savezničkih aviona iznad Slovenije i novog „zatezanja“ situacije oko Trsta, da dobija konture otvorene averzije. Bojazan da ekonomska zavisnost može dovesti do gubitka suvereniteta sve više je mučila jugoslovensko rukovodstvo. To pitanje je podgrevao strani kapital u zemlji plasiran u industriji i rudarstvu. Posebno podozrenje izazivao je kapital poreklom iz velikih država, kao što su SAD, Engleska i Francuska, čiji su građani u međuratnom periodu dobili koncesije za eksploataciju prirodnih bogatstava.

Još jedan od činilaca opreznosti jugoslovenske strane bila je globalnog karaktera. Podela sveta na dva tabora, simbolično potvrđena na predavanju V. Čerčila u Vestminister koledžu u Fultonu marta 1946. godine, na određeni način je predstavljala početak otvorenog zaoštravanja odnosa Zapada i Istoka. Čerčil je izlažući u Fultonu svoje viđenje političkog stanja u svetu, jasno naznačio liniju podele. Međutim, zaoštravanje odnosa sa SAD nije se bitnije odrazilo na ekonomsku saradnju s ostalim zemljama Zapada. Na takav rasplet dobrim delom uticala je i pomirljiva britanska politika, koja je otopljavanjem odnosa s Jugoslavijom htela da očuva svoje pozicije na Balkanu i uopšte na celom Mediteranu. Da je to uistinu bilo tako, pokazuje tendencija rasta u razmeni sa Zapadom tokom 1947. koja je išla uzlaznom putanjom. U istom periodu razmena sa sovjetskim blokom pala je za 22,7%. Ekonomski pokazatelji razmene s inostranstvom kretao se u pravcu veće ravnoteže u trgovini s oba bloka država. Razmena sa „zapadnim blokom“ predvođenim SAD dobijala je veći zamah i trend je pokazivao pozitivne stope rasta, dok se trgovina sa sovjetskim blokom kretala silaznom putanjom.

Boris Tomanić je rođen u Beogradu 1990. Studije istorije upisao je 2009. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 2014. na Katedri za istoriju Jugoslavije. Master diplomu je stekao 2016, a doktorske studije upisao je 2017. na istom univerzitetu. Od marta 2016. bio je angažovan kao spoljni saradnik Muzeja žrtava genocida, a od septembra 2017. do aprila 2018. radio je u Arhivu Jugoslavije u Beogradu. Istraživačka interesovanja usmerena su ka ratnim zločinima počinjenim u Prvom i Drugom svetskom ratu u jugoistočnoj i istočnoj Evropi, vojnim formacijama koje su dejstvovale u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, društvenim prilikama u Kraljevini Jugoslaviji i spoljnopolitičkoj delatnosti socijalističke Jugoslavije. Dobitnik je nagrade Instituta za savremenu istoriju za najbolji master rad na Katedri za istoriju Jugoslavije u 2016. Od maja 2018. zaposlen je u Institutu za savremenu istoriju.

Aleksandar Rakonjac je rođen 9. aprila 1990. godine u Bajinoj Bašti. Osnovne i master akademske studije istorije završio je na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a trenutno je doktorand na Katedri za istoriju Jugoslavije na istom fakultetu. Dobitnik je nagrade za najbolji rad iz ekonomske istorije Balkana za 2015. godinu, koji dodeljuju izdavačka kuća „Arhipelag“ i „Centar za liberalno-demokratske studije“. Tema interesovanja vezane su za privrednu obnovu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, industrijalizaciju i elektrifikaciju tokom sprovođenja Prvog petogodišnjeg plana, privrednu saradnju FNRJ/SFRJ sa svetom i zadrugarstvo kao alternativni model privrednog razvoja. Bio je stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, a trenutno radi na Institutu za noviju istoriju Srbije kao istraživač-pripravnik.

Marko Miletić je rođen 25. aprila 1990. godine u Užicu. Završio je osnovne i master studije istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trenutno je doktorand na istom fakultetu. U fokusu njegovog interesovanja nalazi se vojna, ekonomska i diplomatska istorija Jugoslavije. Radi u Arhivu Jugoslavije.