Tito i Ajzenhauer na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u septembru 1960. godine
Začetak odnosa budućih komunističkih vlasti u Jugoslaviji sa Sjedinjenim Američkim Državama možemo dovesti u vezu sa misijom američkih vojnih oficira kod Narodnooslobodilačke vojske (NOV) tokom Drugog svetskog rata. Do pred sam kraj rata, ta misija nije delovala samostalno, nego je bila deo britanske misije, da bi potom bila formirana „Nezavisna američka misija“ (Mates, 1976, str. 200). Na Teheranskoj konferenciji održanoj 1943. godine „Velika trojka“ – Staljin, Ruzvelt i Čerčil, donela je odluku o pomaganju NOV – i vojno i materijalno, čime je ona priznata kao saveznička vojska, a ujedno i kao spona između sovjetskih i angloameričkih jedinica, dok je Josip Broz Tito priznat za savezničkog komandanta. Rezultat ove odluke bilo je prisustvo sovjetskih divizija na jugoslovenskom ratištu, završetak građanskog rata u korist NOV i uspostavljanje diktature staljinističkog tipa. Uprkos težnjama zapadnih saveznika da se u Jugoslaviji obnovi višestranački sistem, izvor apsolutne vlasti postala je Komunistička partija Jugoslavije, odnosno njen generalni sekretar, a potonji jugoslovenski predsednik vlade i doživotni predsednik države Josip Broz Tito (Bilandžić, 1985, str. 72-78 i Pavlović, 2015, str. 224-226).
Na samom kraju Drugog svetskog rata i na početku svog postojanja, nova jugoslovenska država utonula je u problem sa dojučerašnjim zapadnim saveznicima izazvan krizom oko Trsta u Julijskoj krajini, koji su i po cenu rata bili spremni zaustaviti dalje napredovanje Jugoslovenske armije ka zapadu. Privremeno rešenje za ovaj problem je pronađeno u podeli teritorije Julijske krajine, tek nakon Trumanove intervencije kod Staljina (Pavlović, 2015, str. 238). Na dodatno pogoršanje odnosa sa Zapadom uticali su brojni incidenti, kao što su bila suđenja generalu Draži Mihailoviću, nadbiskupu Alojziju Stepincu, česte povrede jugoslovenskog vazdušnog prostora, obaranja američkih aviona, jugoslovensko odbijanje Maršalovog plana za pomoć državama Evrope nakon rata, a u pojedinim američkim medijima su se javili zahtevi da se baci atomska bomba na Beograd (Dimić, 2015, str. 319).
Novo poglavlje u jugoslovenskoj spoljnoj politici otvoreno je nakon izbijanja sukoba sa svojim političkim saborcima, zemljama Kominforma, pre svih SSSR-om 1948. godine. Ovakvo stanje ostavilo je Jugoslaviju usamljenom, nalazeći se u situaciji da postane žrtva uspostavljanja monolitnog komunističkog sistema u Evropi, ona je bila prinuđena da se okrene ka zemljama Zapadnog bloka, a kao prelomni momenat bila je isporuka pomoći SAD u hrani zbog suše 1950. godine i kasnije dobijanje ekonomske i vojne pomoći (Mates, 1976, str. 201, 202, 204). U vreme kada je očekivana intervencija sa Istoka, Jugoslavija je uspostavila i jedan oblik savezništva sa zemljama Zapadnog bloka kroz Balkanski pakt zaključen sa Turskom i Grčkom (Bilandžić, 1985, str. 220).
Do poboljšanja odnosa između Jugoslavije i SSSR-a je došlo posle smrti šefa sovjetske države Staljina 1953. godine, ali to nije izazvalo ozbiljnije kvarenje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama. Odnosi sa SAD-om su bili od obostranog interesa i u cilju obostrane želje da dođe do poboljšanja i smirenja situacije u svetu. Vlada Sjedinjenih Američkih Država je pružala značajnu ekonomsku i vojnu pomoć Jugoslaviji (Popović, 2011, str. 198). Ipak, prekookeanska poseta Tita je odložena do daljnjeg. Kao alternativno rešenje od okretanja Istoku ili Zapadu, Jugoslavija je videla u vođenju vanblokovske politike nesvrstavanja, u saradnji sa zemljama Trećeg sveta (Dimić, 2015, str. 320).
Prvi susret jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita sa nekim američkim predsednikom desio se tokom XV zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku. Bio je to susret sa Dvajtom Ajzenhauerom (Beširević, Cukić, 2021, str. 8).
Održavanje XV zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija odvijalo se u teškoj međunarodnoj situaciji: kolonijalni problemi, kriza u Kongu, pomoć nerazvijenim zemljama i brojnim drugim problemima, te je od njih zavisila i budućnost smanjivanja napetosti u svetu. Zbog toga su na zasedanju učešće uzeli mnogobrojni šefovi država, a među njima, kao predvodnik jugoslovenske delegacije i Josip Broz Tito, koji je prilikom dolaska u Njujork izjavio: ,,Dolazimo u Ameriku da u Ujedinjenim nacijama iznesemo naše stavove o raznim međunarodnim pitanjima koja danas more svijet, i da sa najboljom voljom i željom doprinesemo ublažavanju današnje veoma napete situacije u svijetu” (Komunist, 1960).
Petnaesto redovno zasedanje Generalne skupštine UN-a počelo je 20. septembra 1960. godine, a na njegovom dnevnom redu našli su se brojni međunarodni problemi: opšte i potpuno razoružavanje, prijem Kine u OUN, problem Konga, alžirsko pitanje, politika rasne diskriminacije u Južnoafričkoj uniji i drugo. Na samom početku boravka u Njujorku, ispred rezidencije jugoslovenske delegacije došlo je do izbijanja demonstracija vođenih političkom emigracijom iz jugoslovenskih zemalja. Kako navodi novosadski Dnevnik – „grupe sačinjene od ustaških i četničkih elemenata, koja vređa predsednika Tita, na šta nije reagovano ni posle protesta kod ministra spoljnih poslova SAD“ (Dnevnik, 1960). Predsednik Ajzenhauer je uputio apel na mir i razumno ponašanje, međutim taj apel je ostao bez ikakvog efekta, jer su se na njega oglušile i same vlasti (Politika, 1960a).
Titov boravak u Njujorku obeležio je govor na redovnom zasedanju Generalne skupštine UN-a, koji su prenosili mnogi američki, ali i svetski mediji. Tom prilikom posebno je istaknuta podrška naporima za međunarodnom saradnjom, razumevanjem i sporazumevanjem među državama, a posebno pozitivna uloga organizacije UN-a i svih drugih miroljubivih inicijativa. U tom duhu održani su i brojni sastanci između šefa jugoslovenske države i drugih državnika, a među njima i sastanak sa američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom (Komunist, 1960a). Pre susreta dva predsednika, Titovu rezidenciju na njujorškoj Petoj aveniji je posetio 21. septembra pomoćnik američkog državnog sekretara Foj Koler. Poseta je bila oficijelnog karaktera u cilju prenošenja pozdrava, dobrodošlice i najboljih želja predsednika Ajzenhauera Titu tokom boravka u njegovoj državi. Ovom prijemu su prisustvovali još i generalni sekretar Predsednika republike Leo Mates i jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Marko Nikezić (Politika, 1960b). Američka štampa je isticala značaj ovog susreta i to da je ovo prvi susret dva predsednika, a list ,,Njujork herald tribjun” je tom prilikom pisao: ,,Predsednik Jugoslavije biće među prvim državnicima koji će izvršiti ličnu razmenu gledišta sa predsednikom Ajzenhauerom” (Dnevnik, 1960a).
Neposredno pred dolazak jugoslovenske delegacije predvođene predsednikom Titom u rezidenciju američkog predsednika, smeštenu u prostorijama njujorškog hotela ,,Valdorf Astorija”, okolni trotoari su bili zauzeti od brojnih građana, kao i reportera i kamermana koji su putem direktnog prenosa izveštavali o onome što se dešavalo pred susret ova dva visoka državnika. Ispred ulaza u hotel, jugoslovensku delegaciju dočekao je specijalni predstavnik američkog predsednika i potom je ispratio do njegovog apartmana (Borba, 1960).
Sastanak šefova država održan je 22. septembra 1960. godine u rezidenciji američkog predsednika, na trideset petom spratu hotela ,,Valdorf Astorija” u Njujorku. Sa američke strane, pored predsednika Ajzenhauera prisustvovali su i državni sekretar Kristijan Herter, njegov pomoćnik Foj Koler i specijalni savetnik američkog Stejt departmenta Čarls Bolen. Na jugoslovenskoj strani, uz predsednika Tita nalazili su se državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović, generalni sekretar Predsednika Republike Leo Mates i ambasador u Vašingtonu Marko Nikezić. Razgovori su trajali oko sat vremena, a nakon njih je izdato zajedničko saopštenje za javnost koje je na konferenciji za medije izložio predstavnik za štampu Bele kuće, a ono glasi: ,, Predsednik SAD i maršal Tito, predsednik FNRJ, sastali su se danas posle podne u pet časova (u 22 časa po jugoslovenskom vremenu) u odajama predsednika SAD u hotelu ,,Valdorf Astorija”. Oni su diskutovali o aktuelnim pitanjima koja interesuju dve zemlje, uključujući niz međunarodnih pitanja od svetskog značaja. Sastanak je protekao u srdačnoj atmosferi, a korisnost direktne razmene gledišta potvrdile su obe strane. Oba predsednika koja se ranije nisu sreli, izrazili su zadovoljstvo zbog ove prilike da se nađu zajedno i izvrše razmenu gledišta” (Politika, 1960v i Borba, 1960a).
Tokom svog boravka u Americi, predsednik Tito je 1. oktobra posetio i nekadašnju porodičnu kuću pokojnog predsednika Frenklina Delana Ruzvelta, pretvorenu u muzej, u Hajd parku, gde ga je dočekala njegova supruga Eleonora Ruzvelt sa kojom se upoznao ranije tokom njenog boravka na Brionima. Tom prilikom je odata počast pokojnom predsedniku i položen je venac na njegov grob (Dnevnik, 1960b).
Posle dvonedeljnog boravka u SAD, predsednik Tito je 4. oktobra krenuo nazad za Jugoslaviju. Tada su ga ispratili diplomatski predstavnici Jugoslavije, ali i drugih država. On je tom prilikom izjavio da odlazi sa manje optimizma nego što ga je imao pre dolaska u Njujork, ali da ne gubi nadu jer se pozitivni rezultati održane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija još ne mogu sagledati. Tada je istakao i sve veći značaj uloge vanblokovskih zemalja, ali i opasnost sve većeg zaoštravanja Hladnog rata i da je zbog toga svega odgovornost pred celim čovečanstvom ogromna (Dnevnik, 1960v).
O autoru:
Dejan Tadić je rođen 7. januara 1992. godine u Somboru, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Osnovne akademske studije politikologije je završio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Master akademske studije „Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost“ na Beogradskom univerzitetu je okončao odbranom master rada na temu „Bezbednosni aspekti obojenih revolucija“. Prva istraživačka iskustva stiče tokom volonterskog programa u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
Autor je objavio nekoliko naučnih radova u domaćim naučnim časopisima. Student je doktorskih akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je stipendije Misije OEBS-a u Srbiji za doktorske studije.
Nemanja Simić je rođen u Somboru 9. decembra 1987. godine. Osnovne i master akademske studije je završio na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Zaposlen je kao nastavnik istorije u osnovnoj školi. Istraživačka interesovanja su usmerena ka događajima na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i posleratnoj političkoj istoriji Jugoslavije, kao i lokalnoj istoriji.
