Srpska štampa o izborima u SAD 1920-1968: Od izolacije do atomskog oružja
Kako je navedeno u prethodnim tekstovima, izveštavanje o predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama u srpskoj štampi seže duboko u prošlost, ali sve do kraja Prvog svetskog rata bilo je neredovno. Od 1920, međutim, najtiražniji dnevni listovi izveštavali su o svim izbornim utakmicama, što omogućava detaljnije istraživanje.
Rezultat tog istraživanja su sledeća tri grafikona. Oni pokrivaju period od 1920. do 1968, u kojem su SAD prešle put od polu-izolacije do globalne supersile. Ostatak predsedničkih izbora biće analiziran u narednom tekstu.
Predmet ovog istraživanja bila su dva dnevna lista sa najvećim tiražom u periodu 1920-1968. Politika je sve ovo vreme zauzimala jedno od ta dva mesta. List Pravda, čiji se počeci vezuju za ondašnje naprednjake, izlazio je od 1904. do 1941. Ova dva lista bila su uzorak za prisustvo sadržaja o predsedničkim izborima u SAD u srpskoj štampi za 1920. godinu.
Godine 1921. pokrenut je dnevnik Vreme, prvi list koje je izdavalo akcionarsko društvo.[1] Jedan od glavnih akcionara bio je Milan Stojadinović, kasnije predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Ne čudi, stoga, ocena da je Vreme uglavnom bio pro-režimski list.[2]
Članci Vremena i Politike bili su uzorak za prisustvo sadržaja o predsedničkim izborima od 1924. do 1940, ukupno pet izbornih ciklusa. Nemačka okupacija Kraljevine Jugoslavije prekinula je izdavanje Politike, a za Vreme i Pravdu označila gašenje.
Nakon Drugog svetskog rata Politika je ostala jedan od dva najveća dnevna lista. Drugi je, barem u prvim godinama, bila Borba, organ Komunističke partije Jugoslavije. Politika i Borba bili su uzorak za prisustvo novinskih sadržaja o izborima 1948. i 1952. u domaćoj štampi.
Naredna godina, 1953, obeležava početak prodora večernje štampe u Jugoslaviji – tada su osnovane Večernje novosti, koje su, zajedno sa drugim večernjim listovima, donele kratke i sažetije forme.[3] Godine 1968, stanje u tiražu novina na nivou SFRJ je izgledalo ovako: Večernje novosti: 344.500 primeraka; Politika: 263.500 primeraka; Borba: 89.500.[4] Iz ovog razloga, konačno, Politika i Večernje novosti uzete su kao uzorak za sadržaje o izbornim ciklusima od 1956. do 1968. godine.
Kada je reč o vremenskom periodu, za svake izbore uzeti su svi brojevi dva najveća lista tri nedelje pre izbornog dana (prvi utorak u novembru), sam izborni dan, i nedelju dana nakon izbornog dana: ukupno 29 dana, uz pretpostavku da je u ovom periodu izveštavanje najintenzivnije.
Glavni nalazi istraživanja pokazuju sledeće trendove: Od 1920. do 1968. intenzitet izveštavanja o predsedničkim izborima u SAD znatno se povećao. To pokazuje Grafikon 1, na kojem se vidi broj dana u uzorku u kojima se u Politici pojavio bilo kakav naslov o izborima. Grafikon 2 takođe pokazuje povećanje ukupnog broja svih naslova u dva najveća dnevna lista tokom 29 dana oko izbora.
Konačno, štampa u predratno vreme služila se uglavnom onim sredstvima koje smo viđali i u 19. veku: preuzimanjem agencijski vesti, i, u retkim slučajevima, prevođenjem autorskih tekstova iz inostranih novina. Od 1950-ih godina ustaljuju se originalni proizvodi u domaćoj štampi: reportaže sa lica mesta, tj. iz Amerike, analitički tekstovi domaćih autora, pa i karikature o predsedničkim kandidatima. To se vidi na Grafikonu 3.
Kraljevina Jugoslavija: Slabo interesovanje 20-ih, oduševljenje Ruzveltom 30-ih
Predsedničke izbore 1920, 1924. i 1928. godine dobili su Republikanci: Voren Harding, Kalvin Kulidž i Herbert Huver. U tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, oni nisu izazvali posebnu pažnju. Kako pokazuje Grafikon 2, dva najveća dnevna lista posvetili su im zbirno manje od 20 naslova u 29 dana oko izbora.
Evo kako Politika od 6. novembra 1920. prenosi pobedu Vorena Hardinga, na naslovnoj strani:
Harding je protivu današnje Lige Naroda… i hteo bi politiku odrešenih ruku, ne vezivanja ni s kojom državom, na evropskom kontinentu naročito, upravo nekadanju englesku politiku „sjajne usamljenosti“. On na prvo mesto stavlja čist američki interes i ne želi biti uvučen u rat „za drugog“ ili za neke više ciljeve svega čovečanstva. Taj luksuz mogao je sebi dopustiti idealista Vilson, ne i on.
U ovom odeljku, možda, leži deo objašnjenja i za slabiju propraćenost američkih izbora tokom naredne decenije.
Sve se menja dolaskom Velike ekonomske krize 1929, a i usponom revizionističkih sila koji će na kraju dovesti do Drugog svetskog rata. Izbori 1930-ih praćeni su sve više, a posebni entuzijazam izražen je povodom prve pobede Frenklina D. Ruzvelta 1932.
„Nečuven je, upravo ubistven obim pobede g. Ruzvelta, koja je republikansku stranku g. Huvera odnela elementarnom silinom bujice“, u superlativima prenosi Politika od 10. novembra 1932, dodajući da se ceo dan igralo i krišom pilo, jer je prohibicija i dalje bila na snazi. Ruzveltova pobeda protumačena je kao dobra vest za Jugoslaviju, zbog prijateljskih odnosa koji su razvijeni sa Demokratama tokom Prvog svetskog rata (više o tome u narednim tekstovima).
Nikada, međutim, nije bila veća propraćenost kao 1940. godine, kada su se Poltiika i Vreme utrkivali ko će da prenese više vesti svetskih agencija o Ruzveltovoj kandidaturi za treći mandat. Fokus je, naravno, bio na izrazito važnom pitanju – da li će se SAD uključiti u rat koji je tada besneo na evropskom kontinentu. Bogato su se koristile agencije nacističke Nemačke – DNB – i fašističke Italije – Stefani – koje su po pravilu podržavale republikanskog protivkandidata, Vendala Vilkija, verujući da će on držati Ameriku izvan rata.
Socijalistička Jugoslavija: Od dogmatizma do profesionalizacije
Prvi izbori u SAD nakon rata i komunističkog preuzimanja vlasti u Jugoslaviji, 1948, ujedno su bili i najmanje profesionalno preneti. Celo nadmetanje Harija Trumana i Tomasa Djuija posmatrano je kroz ideološku prizmu, a više prostora od njih dvojice u malobrojnim člancima objavljenim u Politici i Bobi, zapravo, dobio je kandidat Progresivističe partije Henri Volas. On je osvojio ukupno 2,37% glasova, ali je jedini imao fleksibilan stav prema komunizmu.
Obe stranke (Republikanska i Demokratska) nadmeću se koja će dići veću galamu protiv komunista, koja će prisvojiti veće „zasluge“ za suzbijanje „komunističke opasnosti“… U ovom licemerstvu vladajućih stranaka služi najsavršeniji propagandni aparat koji se nalazi u rukama monopolista.
Ovako je javio Tanjug a prenela Borba 2. novembra 1948. godine. Ova vrsta izveštavanja, međutim, nije dugo potrajala.
Početkom 1950-ih godina dolazi do značajne profesionalizacije izveštavanja o predsedničkim izborima. Glavni preduslov za to bili su stalni dopisnici novina sa lica mesta, koji se sada prvi put postaju stalni deo izveštavanja. Tokom predsedničkih izbora 1952, dopisnici su bili Jože Smole za Borbu i Đuka Julius za Politiku. Obojica su tada bili u dvadesetim godinama, što ukazuje i na smenu generacija u jugoslovenskoj štampi.
Reizbor generala Dvajta Ajzenhauera 1956. prošao je ispod radara zbog mnogo važnijeg događaja: kako je to formulisala Politika: „izbori ne bi izgledali tako lako zaboravljeni da nisu olovni oblaci prekrili nebo nad Suecom“. Istovremeno se gušila Mađarska revolucija, te su ovi naslovi dominirali jugoslovenskim novinama.
Godina 1960, s druge strane, donosi bogat materijal, pre svega zaslugom dopisnika Politike iz Amerike Miroslava Radojčića, koji je nedavno dobio i ulicu u Beogradu.
Možda će istorijska hronika na kraju zabeležiti da dvojice, koji su se više trudili, u izbornoj kampanji nije bilo. Iz dana u dan mi ovde pratimo i posmatramo dva mlada čoveka, Niksona i Kenedija, koji gore od ambicije i koji ne podnose jedan drugog, i koji ratuju svim sredstvima i stilovima modernog veka, koristeći za duele i televiziju i mlazne avione. (Politika, 23. oktobar 1960)
Do kraja neizvesnu predsedničku trku Kenedi-Nikson 1960. godine Radojčić je propratio sa trinaest tekstova u 29 posmatranih dana oko izbora, dočaravjući, do tada, u najviše detalja tok predsedničke kampanje u SAD.
Upravo ovaj odlomak ilustruje i trend koji se vidi na Grafikonu 3: originalni sadržaji jugoslovenskih novina su u porastu od 1960-ih. Osim Miroslava Radojčića, dopisnik iz Amerike u to vreme bio je i Aleksandar Nenadović za Politiku i Živko Milić za Večernje novosti.
Javljaju se i drugi sadržaji: 25. oktobra 1964. Politika je štampala karikaturu Zuka Džumhura na kojoj je bio predstavljen kandidat Republikanske partije Bari Goldvater, sa kaubojskim šeširom i revolverom, ali na slonu (simbolu Republikanaca) umesto na konju. Slonu su kljove zapravo atomske balističke rakete, a uz karikaturu stoji natpis: „Glasaj ili pucam“. Karikatura je predstavljala imidž Goldvotera, ubedljivog gubitnika izbora, koji je tad dominirao: kao opasnog konzervativnog ekstremistu koji svet može da dovede do nuklearnog rata.
S druge strane, nakon izbora 1968, Večernje novosti štampaju biografiju pobednika Ričarda Niksona u pet nastavaka, a napisao ju je Živko Milić. Prvi naslov u serijalu glasio je Meteorska karijera jednog Ričarda. Meteor je na kraju pao, ali u tom trenutku je taj događaj bio udaljen skoro šest godina.
Poslednja decenija u kojoj štampa na srpskom jeziku nije pokazivala preterano interesovanje za predsedničke izbore u SAD bile su, dakle, 1920-te. Povećanje intenziteta izveštavanja od 1932. možemo pripisati rastućoj američkoj ulozi u svetu. S druge strane, od 1950-ih prenošenje američkih izbora napokon dobija danas prepoznatljiv oblik. Delimična liberalizacija medija nakon 1948. pozitivno se odrazila na objektivnost slike o izborima u SAD.
[1] Mišović, Miloš. 1996. Štampa i srpsko društvo 19. i 20. veka. u Sprska štampa 1768-1995. Beograd: Medija centar, str. 36.
[2] Isto.
[3] Bjelica, Mihailo. 1968. 200 godina jugoslovenske štampe. Beograd: Književno-izdavačka zadruga Sloboda, str. 210.
[4] Isto, str. 221.
O autoru:
Aleksandar Ivković završio je međunarodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2019. Istraživač je Centra savremene politike iz Beograda, a takođe radi kao urednik vesti i autor na portalu European Western Balkans.
Ko-autor je četiri godišnja izveštaja „Stanje demokratije u Srbiji“ u izdanju CSP, kao i dva godišnja Alternativna izveštaja o mladima Krovne organizacije mladih Srbije.
Po završetku Studija budućnosti Beogradske otvorene škole, jedan je od predavača na modulu „Pogledi ka Evropi“. Stažista je Evropskog parlamenta u Briselu u periodu oktobar 2020 – februar 2021, u Sekretarijatu za spoljne poslove.
