Američki Indijanci u peru i oku književnika Rastka Petrovića
’’Opšti podaci i život pesnika’’
Ovo ime eseja koji je Rastko Petrović pisao sredinom dvadesetih godina prošlog veka možda najbolje opisuje njegovo književno i diplomatsko delovanje koje je neraskidivo povezano jedno sa drugim. Rastko Petrović rođen je 3.marta 1898. godine u uglednoj beogradskoj porodici, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Porodica Petrović je dala još dve izuzente žene, pesnikinju Milicu V. Višković i slikarku Nadeždu Petrović, a koje su brinule o odgoju mlađeg brata nakon smrti majke. Nakon početka Balkanskih ratova prekida školovanje i odlazi na front. Zajedno sa vojskom prošao je Albaniju koja je ostavila trajan pečat u njegovoj književnosti, pre svega u romanu Dan šesti o kome će ovde biti reči. Kao stipendista francuske vlade studirao je prava u Parizu gde se družio sa brojnim pesnicima, piscima i umetncima i tada počinje da objavljuje svoje prve književne i likovne kritike.
Prvi put se zapošljava kao pripravnik u Ministarstvu inostranih dela 1923. godine da bi tri godine kasnije postao pisar u poslanstvu u Vatikanu gde je poslanik bio pesnik Milan Rakić, koji će mu postati veliki prijatelj i sa kojim će tokom boravka u Americi razmeniti brojna pisma, a koja i danas predstavljaju značajan materijalan izvor za njegov život i rad. Takođe, rad u MIP će mu omogućiti da putuje po Italiji, Francuskoj, Turskoj i najvažnije po njegovu književno stvaralaštvo po Africi i Americi.
Putovanja su na njega ostavljala snažan utisak i uvek je želeo da upozna što više dalekih i nepoznatih predela. U pismu jednom svom prijatelju dvadesetih godina prošlog veka kaže da bi voleo da upozna američki kontinent. Iako se iz današnje perspektive čini da američki kontinet odnosno SAD nemaju tu dozu egzotike koja je potreba da bi avanturisti osetili uzbuđenje, jasno je da je put koji je Rasto Petrović sebi iscrtao bio uzbudljiv uvek i prvo njemu. Predsednik Vlade Milan Stojadinović je u novembru 1935. potpisao ukaz o postavljenju Rastka Petrovića za vicekonzula u Čikagu. Milan Dedinac će zabeležiti da je Petrović na rastanku bio istovremeno razdražen i tužan što se mora oprostiti od prijatelja i Beograda možda zadugo, možda zanavek, ali je ipak bio odnesen svojom čežnjom da se preda predelima koji čekaju da ih otkrije. I zaista je taj susret tako entuzijastično i izgledao kako ga je Petrović u svojoj prozi i opisao. Nažalost po njega, otišao je trajno iz Beograda.
Po dolasku u SAD, Petrović je savesno obavljao svoje diplomatske dužnosti ali je, pre svega zahvaljujući svoj ogromnom znanju, bio i deo elitnih društvenih krugova. O tome koliki je bio njegov diplomatski ugled ali pre svega koliko je bilo cenjeno njegovo književno stvaralaštvo, najbolje govori podatak da je na prijemu povodom deset godina od nacističkog spaljivanja knjiga, koji je organizovala Elonora Ruzvelt, 10. maja 1943. godine u Vašingtonu, Petrović imao priliku da pročita pred okupljenima svoju poemu Veliki drug koja govori o njegovom ratnom iskustvu.
Celu noć leđa sam grejao
Prislonjen uz tuđe pleći,
Celu noć, sneg na smetove je vejao,
Po stopama mojim, po sreći.
Nit mišljah koji je prijatelj taj koji kraj mene spava
Da često teža od sudbe na grudima mi njegova glava,
I da trudno dišem: no trpeh, jer dahom kao da zgrevaše mi grudi;
Tako prođe bolno život, dok zora ne poče da rudi!
Zatim govorasmo, govorasmo, i govorasmo u mraku
O tome, kako nema hleba (a ima l boga!);
Tek pri prvome jutarnjem zraku
Saznadoh lik suseda svoga:
To beše neki vojnik snažni u sivome šinjelu,
Uzvici mu behu smeli i važni; posmatrah glavu mu smelu –
Zatim pi mnogo vode.
Diže torbu. Pljunu. Pi vode mnogo; ode!
O, vi, bezbrojni prijatelji, tih nepojamnih noći,
U čijem krilu često počivaše mi glava,
Koliko, u kolibama pustim, čekah da l ćete doći,
Beznadežno, dok dušu rastrzaše mi strava!
Tada, neznani druže, gurneš li ona vrata,
I bučno, psujući grozno, streseš li sneg sa sebe:
O, niko radosnije nije celivao svoga brata,
No ja, nemo i nepomično, što bih primio onda tebe!
I kako bejah pust i zgrčen sa sedamnaest svojih leta.
Pritajih svoju bolesnu ruku blizu njegova daha:
To me poslednji živi ugarak ljudstva greje!
He, ja nemam čežnje, ni savesti, ni straha;
Pune mi uši, nos i nedra, sve mekog snega što veje.
Priljubljujući se uz tuđa leđa,
I s rukom naduvenom u nedrima,
Najlakši uzdah kada me vređa;
O, kako strašna beše ta zima,
Kada se pripijah uz neznanoga.
Koračam opet, opet mi čelo gori,
Sveži predeo glavu opet mi bolesnu hladi;
Kraj samog uveta, bor mi odvratne stvari zbori –
O, bože, zašto, zašto, s prirodom samom me svadi!
Šta znači ono čudno kolo prosjaka preko snega;
Šta igra ona družba, tamo, oko plavoga nebeskog stega,
Kud kruži ludilo to, oko – u azuru bludećeg – brega!
Daj mi bar dostojanstvo i mir; bar gorki mir pre svega!
…………………
I bi veče, i bi jutro, dan šesti!
Dva su životna događaja bitno oblikovala Petrovićevo književno iskustvo. Prvi je bila Albanska golgota, koja se trajno urezala u njegovo stvaralaštvo, a drugi je njegovo preseljenje i ostanak u SAD. Oba ova događaja u našla svoje mesto u njegovom kapitalnom delu Dan šesti koji je, zbog njegove prerane smrti, od preostalih tekstova sklopio Marko Ristić, a koji je bio u prilici da čita roman još u rukopisu u međuratnom Beogradu.
Rad na ovom romanu je započeo početkom 1930-ih, i tada je napisao prvi deo koji se odnosi na period od novembra 1914. do januara 1915. godine kada se srpska vojska povlači preko Albanije. U to vreme roman je nosio naslov Osam nedelja i bio je deo njegovog ličnog suočavanja sa ratom odnosno sa Albanskom golgotom koju je preživeo. Tako napisan roman koji je imao za cilj da ispriča svoje lično iskustvo koje je doživeo dok se kao srednjoškolac povlačio preko Albanije, nije naišao na razumevanje od strane Gece Kona kojem je bio ponuđen na izdavanje, čak će i Slobodan Jovanović uputiti negativnu kritiku sa obrazloženjem da je prikaz Albanske golgote suviše mračan i defetistički. Na kraju će Geca Kon vratiti Petroviću rukopis i poslati mu u SAD, gde je on već preuzeo diplomatsku dužnost, na doradu. Pa iako se iz Amerike Petrović nikada nije vratio, niti poslao dorađen tekst, njegovo američko iskustvo je njegovom glavnom junaku Stafanu Papa Katiću dalo potpuno nov život. Donekle možemo videti i Rastka Petrovića u liku Stefana Papa Katića, obojica su preživeli Albanasku golgotu, odselila se u SAD i pručavala autohtone zajednice, Petrović kao amater a Papa Katić kao ugledni antropolog sa Harvarda koji je dobio i Nobelovu nagradu.
Petrović se privatno družio ne samo sa jugoslovenskim iseljenicima već i sa uglednim Amerikancima koji su proučavali slovensku kulturu poput Alberta Lorda koji je i preveo neka od njegovih dela na engleski jezik. I danas se čuvaju fragmenti romana Dan šesti koji su Lord i Petrović preveli kucajući na pisaćoj mašini. Nažalost, do danas se prevod na engleski ovog romana nije našao pred stranom publikom.
Hodočašća među američkim rezervatima
Po svoj prilici, Petrović je smisao za istoriju i etnografiju nasledio iz porodice, tačnije od oca Dimitrija, po struci istoričara. Shodno tome putovanja odnosno hodočašća nisu bila nepoznanica za diplomatu Rastka Petrovića, gde god da da je putovao, uvek se trudio da se upozna sa autohtonim zajednicama i njihovim kulturnim nasleđem. Rastko Petrović je bio fasciniran životima autohtonih zajednica Amerike i Afrike. Dok je živeo na tlu Evrope bio je u prilici da poseti Afriku i da napiše istoimeni putopis u izdanju Gece Kona, sa čijim objavljivanjem nije imao problema.
Pored standarnih diplomatskih poslova koje je, možemo slobodno reći, bio primoran da obavlja Petrovića su pored putovanja po, kako je on to rekao, najvećoj pastoralnoj zemlji na svetu, naročito interesovao film. Interesovanje za film je bilo dodatno produbljeno nakon njegovih poseta indijanskim rezervatima gde on nailazi mir i sjedinjavanje sa prirodom, a što mu je i bilo preko potrebno nakon odlaska iz Evrope koja se istovremeno oporavljala i pripremala za novi rat. Sa druge strane predeli koje je posećivao su ga neodoljivo podsećali na predele Šumadije koji su mu nedostajali.
Za vreme boravka u Americi Petrović se od likovne kritike i pesništva okrenuo ka jednom novom i mladom medijumu – filmu, i u to ime snimio nekoliko kratkih filmova o životu u indijanskim rezervatima. Zapravo, ono što će u romanu Dan šesti biti zapisano kao deo putovanja junaka Stavana Papa Katića, to je prvobitno zabeleženo filmskom trakom. Svaki od filmova počinje dugim kadrovima prirode koji su Petrovića, na neki način, podsećali na predele iz kojih je došao, a nakon toga bi bili prikazane ritualne igre Indijanaca. Ovi filmovi pre svega svedoče o njegovim interesovanjima, i iako nemaju neku veliku umetničku vrednost njih svakako možemo posmatrati, na neki način, kao deo rane jugoslovenske dokumentaristike. Zna se još i da je posedovao i manju bibloteku posvećenu istoriji američkih Indijanaca, kao i zbirku ploča sa njihovom muzikom a koja se danas čuva u njegovom spomen muzeju.
Petrović prvi put posećuje neki indijanski rezervat u jesen 1939. godine kada je pozvan da prisustvuje otvaranju opštinske zgrade. Zapravo, poziv da prisustvuje obrednim svečanostima u jednom indijanskom rezervatu je stigao od od strane direktora muzeja u Ročesteru Artura Barterada, a na šta je Petrović odmah pozitivno dogovorio i kupio kameru kako bi se pripremio za put. Tokom maja 1939. godine Petrović je bio u poseti rezervatu Tanavanda i tom prilikom je svojom kamerom zabeležio delove svečanosti. Boraviće i u Pamuki rezervatu (eng. Pamunkey) u Ričmondu, u saveznoj američkoj državi Virdžiniji. To je jedan od najstarijih rezervata, koji je osnovan još u 17. veku i tu se odigravaju ne samo scene koje Petrović snima već i poglavlje ”Hodočašće” u drugom delu romana Dan šesti.
Zahvaljujući dobrim odnosima sa plemenima, ali pre sveha iskazanom poštovanju prema njima, Petrović je bio i u prilici da prisustvuje i obrednim ritualima koji nisu bili namenjeni za širu publiku. Sa sobom je uvek nosio beležnicu u kojoj je zapisaivao i crtao ritualne i obične predmete karakteristične za zajednicu u kojoj je boravio. Posebno se interesovao za koplja ali i ostale ritualne predmete koji su bili različiti od svega što je do tada video. Rado je svoje utiske sa putovanja po rezervatima delio sa prijateljima koji su mu dolazili u posetu, čak je priređivao i posebne sedeljke na kojima bi puštao svoje amaterske filmove. Verovatno je i neke predmete dobijao na poklon, jer je u Momčilo Jojić, u to vreme novinar Politike, zapisao utiske sa posete domu Rastka Petrovića :
”… to je bio pravi mali muzej, pun primeraka indijanske primitivne umetnosti : tomahavke, perjanice, velike i male prostirke sa obaveznim motivom orla, patinirane srebrne narukvice, toteme male i velike, od drveta i kosti…”
Petrović mu je još pričao o tome koliko je fasciniran indijanskim kulturama i kako koristi svoje slobodne vreme da poseti sve autohtone zajednice koje žive na američkom kontinentu.
Pored života američkih Indijanaca Petrović je kamerom zabeležio i živote dva grada u kojima je službovao, Čikaga i Njujorka, na snimcima iz 1939. godine možemo videti predele grada, ogromne plaže u Čikagu koje ga, prema pismima koje je pisao prijateljima u Beogradu, podsećaju na Jadransko more. U Čikagu ga fascinira i društvena raznolikost kojom grad obiluje, prijateljima piše i o proslavama Kineske Nove godine.
Rastko Petrović se nije snašao, kao mnogi drugi, da nakon završetka Drugog svetskog rata i promene političke garniture zadrži svoj diplomatski položaj. Nastavio je svoj život u SAD, dosta skromno, živeo je od svog književnog rada i prijatelja koji su ga pomagali. Nakon odlaska iz službe uspeo je da prevede prvi tom romana Dan šesti na engleski jezik ali ne i da ga objavi. Ponovo je uspostavio ratom prekinute veze da Milanom Dedincem i Markom Ristićem ali nije uspeo u nameri da se vrati u Beograd o kojem je tako sanjao u pismima koje je pisao prijateljima. Umire u Vašingtonu 1949. godine, okružen malobrojnim prijateljima, i sahranjen je, ne slučajno, u senci velikom hrasta koji ima veliku simboliku u slovenskoj mitologiji, na vašingtonskom pravoslavnom groblju.
U testamentu koji je ostavio za sobom, pored ostalih stvari, filmove o Indijacima je zaveštao Univerzitetu u Beogradu sa željom da budu dostupni posetiocima koji će imati želju za proučavanjem ovih kultura. Danas se oni čuvaju u Spomen muzeju Nadežda i Rastko Petrović. Njegovi posmrtni ostaci su prenešeni u Srbiju 1986. godine. Posmthumno mu je objavljen roman Dan šesti, a prvo izdanje iz 1961. godine je uredio Marko Ristić, koji je napisao i pogovor. Nažalost iza njegovog američkog iskustva, koje mu je na početku donelo oduševljenje možemo reći da mu je na kraju, u nedostajanju domovine, ostala samo usamljenost. Zaključićemo da njegovi spisi danas ipak predstavljaju značajnu vezu između srpske i američke kulture, a pre svega su značajne zbog prvih opisa i filmova američkih autohtonih zajednica na ovom tlu.
O autoru:
Aleksandra Đorđević je rođena 5. oktobra 1987. godine u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu kao i interdisciplinarne master studije Kulture u dijalogu na Filološkom fakultetu. U polje njenog interesovanja spadaju istorija feminističkog pokreta, studije hispanistike, luzofone studije, kultura sećanja i tranziciona pravda. Črvsto veruje u građanske i demokratske vrednosti i uvek razmišlja u rodno senzitivnom jeziku. Radi na pozicije projektne asistentkinje na projetku RECOM koji ima za cilj osnivanje komisije za istinu i pomirenje na području bivše SFRJ.
