Američki politički sistem u srpskoj štampi
1920-2016. godine
Svake prestupne godine, štampa u Srbiji objašnjava čitaocima šta je elektorski koledž i kako funkcioniše. Dok je dugo vremena to rađeno uglavnom u tekstualnoj formi, nakon 2000. redovno se pojavljuju grafikoni i mape. Koledž je, međutim, tek jedna od brojnih institucija koja se opisuje u vreme izborne kampanje za predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
Pretpostavka ovog teksta jeste da je, u vreme kada se u SAD održavaju izbori, interesovanje čitalaca novina na srpskom jeziku o političkom sistemu SAD na najvišem nivou. Zbog toga se činilo opravdanim da se uzorak[1] korišćen u prethodnim tekstovima ispita u cilju pronalaženja opisa američkog političkog sistema i političke kulture, koji tada imaju najveću „težinu“, te da se utvrdi vrsta i kvalitet informacija koje su tom prilikom poslate.
Osnovni nalazi pokazuju da je, očekivano, najviše pažnje bilo posvećeno američkim političkim partijama i ulozi medija u kampanji. O ovlašćenjima predsednika SAD posvećeno samo nekoliko tekstova, dok je zakonodavna vlast, sem izveštavanja rezultata izbora za Predstavnički dom i Senat, dobila komparativno malo prostora.
Partije: Ostaje samo ime, sve drugo se menja
Prvi detaljniji opis partija u SAD, u okviru uzorka, objavio je dnevnik Vreme 6. novembra 1928. godine, uoči izbora na kojima je republikanac Herbert Huver pobedio demokratu Ala Smita. Kako se vidi iz odlomka, američke političke partije razlikuju se u odnosu na druge.
„Stranke u Sjedinjenim Državama nisu kao stranke u Evropi, vezane za jedan određeni program, to su organizacije za vrbovanje birača i lansiranje kandidata na terenu neposrednih interesa. One imaju značaja jedino u vreme izbora očekujući od njihovog ishoda mogućnost da svoje kandidate postave u državnu administraciju…
Demokratska stranka, stranka skroz opozicionog duha, prikuplja skoro sve neorganizovane manje političke grupe. Ona sakuplja sve trenutne nezadovoljnike. Ona uvek podržava Jug protiv Severa i farmerski Zapad protiv kapitalističkog Istoka. Njeni uspesi su mnogobrojni, ali lokalnog karaktera…
Republikanska stranka je stranka kapitalističke proizvodnje. Ona prikuplja skoro sve elemente britanskog porekla, protestante, odgajane u Hamiltonovom duhu, koji traži vladavinu jake ruke“.
Uz ovaj tekst Vreme je čak štampalo i mapu SAD na kojom su označene države koje obično glasaju za jednu odnosno drugu stranku. Situacija je, očekivano, skoro potpuno obrnuta u odnosu na današnje izbore.
Izvor: Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Politički sistem SAD ustrojen je protiv kandidata „trećih partija“, navodi se u tekstu iz Politike objavljenom 17. oktobra 1976. godine, kada se, po prvi put u okviru uzorka, više pažnje posvetilo njihovim kandidatima.
Sistem, onakav kakav je, time je, tako reći, postigao svoj cilj, a sedma sila mu, sa određenim brojem drugorazrednih izuzetaka, izlazi u susret. Čini se sve da se preterano mnogo ne čuje o „trećim“ kandidatima.
Dve najveće partije, prema tome, nastavile su da dominiraju američkim političkim sistemom. To, međutim, ne znači da se nisu menjale. Zapravo, kako navodi Vreme 5. novembra 1940, „…obe stranke su od svoga prvobitnog obeležja zadržale samo imena… ideologija je danas zamenjena prilagođavanjem praktičnim potrebama“.
U srpskoj štampi od 1920. do 2016. nalazimo nekoliko perioda kada su Republikanska i Demokratska partija promenile svoj karakter. Tokom izbora 1968. po prvi put nailazimo na jasnu podelu na konzervativnu – Republikansku – i liberalnu – Demokratsku stranku. Jedan od odlomaka o ovoj temi objavila je Politika 9. novembra 1972.
Neko je rekao da je na predsedničkim izborima pobedila „kontrarevolucija prosečne Amerike“ koja se instinktivno buni protiv liberalizma prošle decenije, jer nije rešio ni pitanje mira, ni pitanje stabilnosti i odbrane od ekstrema… Senator Makgavern kao da je verovao da može odneti pobedu na talasima tog nezadovoljstva – tako što će predložiti velike reforme. Ali Nikson je „raspoloženje zemlje“ pročitao pravilnije: nezadovoljstvo je čini obazrivijom, čak konzervativnijom, mada ne u onom antikomunističkom smislu kao pre deceniju i po.
Predsednik SAD: „Autoritativni elemenat demokratije“
Iako se ovo istraživanje bavi člancima o predsedničkim izborima u SAD, u okviru uzorka našla su se svega dva teksta o samoj prirodi funkcije američkog predsednika, i to oba pre Drugog svetskog rata.
U Politici od 8. novembra 1932. godine, neposredno pre prve pobede Frenklina D. Ruzvelta, nailazimo na tekst univerzitetskog profesora Jovana Stefanovića (1896-1964) u kome se detaljno i precizno izlaže ustavni položaj predsednika SAD.
Demokratiji je takođe potreban izvestan autoritativni elemenat, koji će biti u mogućnosti da koriguje ili da bar ublažava prirodne pogreške pretstavničkog tela.… U političkoj organizaciji Sjedinjenih Država taj elemenat nalazimo kod Pretsednika. To je donekle rezultat i političke neodgovornosti njegove i njegovih ministara pred pretstavničkim telom, ali svakako još više načina njegovog izbora. Izvor njegove stvarne moći leži baš u tome, što on pretstavlja narod isto toliko koliko i Kongres, i što se zato i on, i u istoj meri, može pozvati na narod.
S druge strane, u tekstu objavljenom u Vremenu 5. novembra 1940. možda se otišlo i korak predaleko u predstavljanju moći američkog predsednika, verovatno obojeno autoritarnim usmerenjem ovog lista u to vreme.
Izborom za pretsednika, šef Sjedinjenih Država postaje neograničeni i nekontrolisani izvršilac sveukupne građanske vlasti, vojne sile zemlje, vođ spoljne politike i rukovalac unutrašnje politike… Na taj način narod preko pretsednika tumači svoje želje i pretsednik postaje neka vrsta izvanrednog punomoćnika koji u sebi skoncentriše volju birača i oličava njihov glas.
U potonjim godinama, naglašavano je pre svega kako funkcija predsednika doprinosi izbornom uspehu zbog intenzivne medijske promocije (danas bismo je nazvali „funkcionerkom kampanjom“), kakvu je recimo, Ričard Niksnon dobio tokom posete Kini (na šta podseća Politika 17. oktobra 1976) ili Barak Obama tokom saniranja posledica uragana samo par dana pre glasanja (Večernje novosti, 2. novembar 2012).
Mediji i ankete: Ko se 1948. opeče, i 1996. se pazi
Uloga masovnih medija u američkim izborima, bar na osnovu uzorka, kreće da se kritički preispituje relativno kasno. Tek 1976. Politika je prenela članak iz Newsweek-a u kojem je, iznenađujuće, preneto istraživanje da televizija i nema toliki uticaj na opredeljivanje birača, jer oni i pre kampanje uglavnom znaju za koga će glasati.
Ovo gledište nije zaživelo, a uticaj televizije je redovno naglašavan u srpskim medijima, počevši od izbora 1988. godine. Tada je Politika, u tekstu od 5. novembra, prenela da se izraz „pakovanje“, u smislu marketinga, probilo i u politiku.
Otkako su izborni štabovi počeli da angažuju timove konsultanata sa njujorške Medison avenije – na kojoj se nalaze najčuvenije američke oglasivačke kuće – sve više se govori o ambalaži i reklami kao preduslovima „plasmana političkog proizvoda“. Pakovanje podrazumeva mnoge stvari: izgled i držanje kandidata, ambijent u kome se pojavljuje, dekor u kome govori, mesto i trenutak u kome će izneti neku ideju. Sve je onda to prilagođeno meri malih ekrana.
Tokom izbora 2012. Večernje novosti su, pod naslovom „Znamo sve o tebi i kucamo ti na vrata“ (4. novembar) prenele nov element u kampanji – ulogu interneta i takozvanog „mikrotargetovanja“ preko društvenih mreža, koje će u narednim godinama dobiti još više pažnje.
Značajna pažnja, takođe, bila je posvećena istraživanjima javnog mnjenja, u čemu je prednjačila Politika. Ovaj list je još 1952. preneo da su se „sve statistike, nagađanja i prognoze na bazi anketa pokazale u Americi već toliko puta pogrešnim da su autori postali veoma rezervisani“.
U pitanju je bila pre svega bila reakcija na čuveni slučaj sa izbora 1948. kada je predsednik Hari Truman pobedio republikanskog izazivača Tomasa Djuija, iako je Djui po svim anketama bio ubedljivi favorit. Poznata je fotografija predsednika Trumana koji drži naslovnu stranu rano štampanih novina na kojima piše da je izgubio od Djuija iako je, na kraju, pobedio.
„Djui pobedio Trumana“; Foto: Wikimedia
Ova epizoda značajna je za srpsku štampu zato što su je svi dopisnici Politike citirali gotovo svake godine zaključno sa izborima 1996. godine. Iako su potonje ankete tačno pogađale krajnji rezultat, uvek je podsećano na „senzaciju“ iz 1948. kako bi se ogradilo od predviđanja konačnog rezultata.
Politika je, takođe, u broju od 7. novembra 1972, objavila pronicljiv komentar o ulozi anketa u političkom životu, koji i danas zvuči relevantno – da ankete utiču na„kolebljivce“ da uskoče u voz vodećeg kandidata, a, na taj način, i na sam rezultat izbora.
Spora modernizacija
Prateći srpsku štampu, može se videti i postepeno sticanje političkih prava različitih društvenih grupa, odnosno modernizacija političke kulture, koja je postala otvorenija za žene i manjine. Taj proces trajao je decenijama.
Tako Politika 4. novembra 1920. prenosi da su prvi put i žene učestvovale u biranju predsednika. „Od njih su naročitno Crnkinje, u južnim državama, vrlo aktivno jurile na biralište“, navodi ovaj list.
Međutim, tek nakon više od šest decenija, konkretno 16. oktobra 1984. godine, nailazimo na tekst u Večernjim novostima koji ukazuje na unapređen položaj žena u političkom životu, a indikator je položaj prve dame, u tom trenutku Nensi Regan.
Od muževljevog ukrasa, koji je bio živi primerak odanosti i smirenosti, (prve dame) postale su borbene, pa nekad i oštrog jezika kvareći idiličnu sliku. To je, bez sumnje i u skladu sa promenama slične vrste koje beleže statističari: „Tradicionalna domaćica je danas nova manjina među udatim ženama…“
Takođe je bilo moguće ispratiti promenu položaja Afroamerikanaca, od konstatacije da se kandidati nerado bore za njihove glasove (1952), do povećanja njihovog izbornog učešća (1964) i prve crnkinje u Kongresu (1968) pa sve do pobede Baraka Obame kao prvog afroameričkog predsednika SAD (2008).
Kombinacija stalnosti i promene je najbolji način za opis političkog sistema i političke kulture SAD. Ona je, relativno intenzivno i uglavnom objektivno, opisivana u najtiražnijim srpskim medijima u vreme predsedničkih izbora.
[1] U pitanju su svi tekstovi o predsedničkim izborima u SAD u dva najtiražnija dnevna lista (ne računajući tabloide) od 1920. do 2016, u periodu tri nedelje pre izbornog dana, samog izbornog dana, i nedelju dana posle izbornog dana.
O autoru:
Aleksandar Ivković završio je međunarodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2019. Istraživač je Centra savremene politike iz Beograda, a takođe radi kao urednik vesti i autor na portalu European Western Balkans.
Ko-autor je četiri godišnja izveštaja „Stanje demokratije u Srbiji“ u izdanju CSP, kao i dva godišnja Alternativna izveštaja o mladima Krovne organizacije mladih Srbije.
Po završetku Studija budućnosti Beogradske otvorene škole, jedan je od predavača na modulu „Pogledi ka Evropi“. Stažista je Evropskog parlamenta u Briselu u periodu oktobar 2020 – februar 2021, u Sekretarijatu za spoljne poslove.
