Američki zajmovi Srbiji za vreme Velikog rata
Srbija nije bila spremna za Veliki rat, vojno, politički, ni ekonomski. Austrougarski ultimatum je dočekala iznurena Balkanskim ratovima i suočena sa pretnjom nacionalnog opstanka. Kada je do rata već došlo, vodila ga je diplomatski mudro i vojnički časno. Ali uprkos herojskom otporu, već krajem 1915. godine bila je suočena sa okupacijom celokupne teritorije. Srpska vlada nije prihvatila kapitulaciju. Nastavila je da deluje sa Krfa i zajedno sa 150.000 vojnika i ponešto civila, vojevala je bitku za oslobođenje zemlje.
Delovanje u inostranstvu je zahtevalo novca, a priliva u državnu kasu nije moglo biti. Humanitarna pomoć je dopremana iz različitih krajeva sveta, ali je nije bilo dovoljno za podmirivanje osnovnih potreba vojske i civila. Jedini izlaz bio je u kreditima. Međutim, odobriti kredit državi ”bez teritorije” bio je rizičan poduhvat. Rizik je bio još veći imajući u vidu da je Srbija već tada bila prezadužena. Juna 1916. sporazumom potpisanim u Londonu, Francuska i Britanija obavezale su se na novčanu (kreditnu) pomoć Srbiji u iznosu od 9 miliona francuskih franaka na mesečnoj osnovi. Sve do 1917. godine, ove dve države bile su i jedini kreditori Srbije.
Sjedinjene Američke Države su na početku ratu vodila politiku neutralnosti koja je onemogućavala otvorenu pomoć stranama u sukobu. Tek objavom rata Nemačkoj od 6. aprila 1917. i usvajanjem Kongresnog akta od 24. aprila iste godine, Trezoru SAD je omogućeno da, uz odobrenje predsednika SAD, pozajmljuje novac stranim vladama. Diplomatski predstavnici Kraljevine Srbije u Vašingtonu pažljivo su pratili razvoj događaja i već tokom maja meseca vode se pregovori o prvim zajmovima. Srbija je imala nameru da novac traži za finansiranje troškova rata i posleratnu obnovu. Ipak, s obzirom da je Kongresnim aktom bila dozvoljena samo pomoć za vreme rata, pregovori o posleratnoj obnovi ostavljeni su za period nakon sukoba. Valja naglasiti da su pregovori bili vrlo osetljivi i odvijali se pod budnim okom Francuske i Britanije, država koje nisu blagonaklono gledale na američko kreditiranje Srbije.
Prvi kredit od 3 miliona američkih dolara (približno 54 miliona današnjih dolara) odobren je početkom juna 1917. godine i imao je trostruku namenu: prvi milion trebalo je da posluži za tekuća plaćanja, pomoć siromašnim porodicama, ratnim invalidima i slično; drugi milion bio je usmeren na nabavku telegrafske i železničke opreme; treći milion je bio dodeljen Američkom crvenom krstu i raspoređen na dva dela: polovina je bila usmerena za nabavku sanitetskom materijala, a druga polovina na pomoć srpskim ratnim zarobljenicima u Bugarskoj, Nemačkoj i Austrougarskoj.
Tokom 1918. godine Sjedinjene Američke Države su Srbiji odobrile još tri kredita, svaki od po tri miliona dolara (približno 162 miliona današnjih dolara). Novac je uplaćivan u devet jednakih mesečnih rata. U ovo vreme Srbija se suočavala i sa proceduralnim problemima jer je srpskom poslaniku u Vašingtonu, Ljubomiru Mihailoviću, bilo osporeno pravo da potpisuje sporazume o kratkoročnim kreditima (po postojećem zakonu srpski poslanici nisu imali takva ovlašćenja). Međutim, nakon usvajanja novog zakona Narodne skupštine na Krfu i ličnog zalaganja Vudro Vilsona da se Skupštini van teritorije svoje zemlje ipak prizna legitimitet, problemi su prevaziđeni.
Srbija je do potpisivanja primirja u Velikom ratu, 11. novembra 1918, pozajmila od SAD ukupno 12 miliona američkih dolara (približno 216 miliona današnjih dolara). Veruje se da bi suma bila znatno veća, ali da je strah od savezničke reakcije uslovio nešto niže pozajmice. Kraj rata omogućio je širu i obuhvatniju saradnju. Na predlog pukovnika Edvarda Hausa, savetnika za evropsku politiku i bliskog prijatelja Vudro Vilsona, SAD su krajem decembra 1918. godine odobrile Srbiji pozajmicu od 35 miliona američkih dolara (približno 630 miliona današnjih dolara). Pozajmicom je bilo predviđeno 15 miliona dolara za nabavku 40 miliona tona hrane, kako bi se stanovništvo Srbije prehranilo do naredne žetve, kao i četiri mesečne rate od po pet miliona za tekuće poslove.
Ne treba posebno naglašavati da je ratom razorena Srbija imala problema sa otplatom kredita. Sporazumom potpisanim 3. maja 1936. godine dogovoreno je da postojeće dugove prema SAD koji su iznosili 62.850.000 dolara (ili 3,55 milijardi ondašnjih dinara ili 1 milijardu i 122 miliona današnjih dolara), otplatimo do 1987. godine, tačno sedamdeset godina od prve pozajmice.
Pozajmice SAD Srbiji za vreme rata imale su finansijski i politički značaj. Pomogle su ”vladi bez zemlje” da ostane platežno sposobna, dok su sa druge strane predstavljale i simbol uspostavljanja savezništva među državama koje su se tek za vreme rata istinski upoznale.
