Bogdan Crnobrnja
Bogdan Crnobrnja je bio jugoslovenski ambasador u SAD-u od 1967-1971, u jednom važnom razdoblju u kome je američka spoljna politika pretrpela velike promene. Zaokret ka strateškom približavanju NR Kini, praćen redefinisanjem američke politike prema jugoistočnoj Aziji, privlačio je posebnu pažnju jugoslovenske amabasade u Vašingtonu. Ipak, u njenom primarnom fokusu je bilo poboljšanje američko-jugoslovenskih odnosa, koji su se tada nalazili na izuzetno niskom nivou. Idealna osoba za poziciju ambasadora u takvom momentu bio je upravo Bogdan Crnobrnja, čija biografija je svedočila da se radi o dokazanom i sposobnom političkom kadru, od najbližeg Titovog poverenja. Godine pre toga, proveo je putujući po svetu sa predsednikom Titom, kao njegov lični sekretar, i tada je stekao veliko diplomatsko i pregovaračko iskustvo. Pored toga, odigrao je važnu diplomatsku ulogu u stvaranju Pokreta nesvrstanih od prvih kontakata 1950-ih, pa sve do Konferencije u Beogradu 1961, gde je uz Tita i Koču Popovića, tadašnjeg saveznog sekretara za inostrane poslove, bio najzaslužniji za njenu organizaciju. Iz kabineta Koče Popovića odlazi na poziciju generalnog sekretara Predsednika Republike. Kao što je već navedeno, na tom mestu ostaće sve do 1967, kada će kao čovek od najvećeg poverenja predsednika Tita biti poslat u Vašington.
Pre odlaska u SAD, u Sekretarijatu za spoljne poslove mu je predočeno da je glavni cilj njegovog boravka u Vašingtonu unapređenje političkih odnosa i jačanje privredne saradnje između SAD i SFRJ. Od Titove posete SAD-u 1963, u vreme mandata Džona Kenedija, odnosi između dve zemlje bili su na silaznoj putanji, da bi za vreme mandata Lindona Džonsona doživeli drastično pogoršanje. Vijetnamski i Šestodnevni rat doveli su do pojačane antiameričke propagande u Jugoslaviji, što se nije dopadalo američkim vlastima. To je rezultiralo sve restriktivnijim merama američke vlade i opadanjem ekonomske saradnje i smanjenjem finansijske pomoći Jugoslaviji u narednim godinama. Crnobrnja je smatrao da su te 1967. odnosi Jugoslavije i SAD „dostigli najnižu tačku i da se ne sme ići niže od toga“. Tokom svog mandata, Crnobrnja se zalagao za umereniju politiku i mirnije tonove u jugoslovensko-američkim odnosima i sve svoje napore uložio je u obnovu obostrano poljuljanog poverenja. Iz američkih izvora saznajemo da je on, u razgovorima sa predstavnicima američke vlade, krivicu za pogoršanje odnosa prebacivao na američku stranu, dok su Amerikanci pak smatrali da su Jugosloveni i njihov „neprijateljski stav“ prema SAD (navodili su da je Tito koristio čak reč „genocid“ za opis njihovih aktivnosti u jugoistočnoj Aziji, što su smatrali krajnje nepodesnim), upravo glavni krivci za odron u bilateralnim odnosima.
Kriza u Čehoslovačkoj odigraće povoljnu ulogu u pravcu relaksiranja odnosa prebacivanjem fokusa na pretnju koju SSSR predstavlja po bezbednost drugih država, iako je Jugoslovene brinula američka reakcija, odnosno izostajanje poznate oštrine u osudi sovjetske intervencije. Crnobrnja je vodio razgovor sa Dinom Raskom u kome je američki državni sekretar pokušao da objasni da je članstvo ČSSR-a u Varšavskom paktu opredeljujuće uticalo na njihovu poziciju. Za Jugosloviju ovo nije bilo zadovoljavajuće jer se u osnovi plašila podele interesnih sfera u kojoj bi se trgovalo nezavisnošću malih zemalja. Rask je pokušao da umiri Crnobrnju rečima i da SAD pažljivo prate dalji razvoj situacije i da ohrabruju jugoslovensku vladu da im dostavi bilo kakve informacije o pokretu sovjetskih trupa blizu jugoslovenske granice, ukoliko do toga dođe. To se moglo tumačiti kao davanje indirektne podrške jugoslovenskoj nezavisnosti, ukoliko do intervencije dođe. Kriza u ČSSR-u imala je još jednu važnu posledicu, jer je dovela do obnavljanja teme o kupovini oružja u SAD od strane Jugosavije, i to prvi put posle decenijskog zastoja, iako će puni kapaciteti u vojnoj saradnji biti ostvareni tek krajem 1970-ih.
Dolazak na vlast Ričarda Niksona bio je dodatni vetar u leđa poboljšanju jugoslovensko-američkih odnosa. Nikson je odmah po stupanju na vlast izrazio želju da poseti Jugoslaviju. Ova ideja je sa puno ohrabrenja primljena u Jugoslaviji, ali je ubrzo zamenjena razočaranjem kada je obelodanjeno da Nikson neće posetiti Beograd 1969, kako se očekivalo, iako je dolazio na Balkan, u posetu Rumuniji. Za opravdanje je uzet nedostatak vremena i želja da u Jugoslaviji provede nekoliko dana, što tad ne bi bilo moguće. Iako su čehoslovačka zbivanja donekle umanjila antiameričku retoriku u jugoslovenskoj štampi, posle odluke R. Niksona da poseti Rumuniju a Jugoslaviju ostavi za drugi put, primećeno je da je došlo do obnavljanja napada na američku politiku u jugoslovenskoj štampi. Crnobrnja je upozoravao na pogubnost ovakve politike, nazivajući je nekom vrstom „avangardizma ili radikalizma“, uz upozorenje da je „kontraproduktivna“. Pozivao je na mirnije tonove i strpljenje, najavljujući skoro Niksonovu posetu. Razumevanje američke politike kod jugoslovenskog ambasadora je bilo izuzetno promišljeno i dalekovido i pokazalo se da je dobro što je naišlo na prijem u Beogradu. Nikson će zaista brzo doći u Jugoslaviju, već naredne godine.
Emigracija. Jedan deo poslovnih aktivnosti Bogdana Crnobrnje bio je usmeren na neprijateljsku emigraciju koja je 1960-ih posebno bila aktivna u SAD. Bio je vrlo angažovan na tom polju i često je sazivao sastanke i apelovao na američku stranu da ograniči antijugoslovensko delovanje srpskih i ustaškh grupa na teritoriji SAD. Crnobrnja je protestvovao kada je, tada guverner Ronald Regan, prilikom prijema delegacije ustaša koje žive u Kaliforniji, potpisao proklamaciju kojom se 10. april proglašava za „dan nezavisnosti Hrvatske“. Crnobrnja je u razgovoru sa državnim sekeratarom Raskom rekao da „teško možemo razumeti podršku zvaničnih američkih organa ekstremnoj političkoj emigraciji.“ Crnobrnja je bio mišljenja da pored usmenog demarša treba uputiti i pismeni protest Stejt departmentu, ali mu je iz Beograda poručeno da je to sasvim dovoljno. „Nastavio sam da (je) teško razumijeti njihovu politiku podrške ekstremnoj političkoj emigraciji. Ako (je) ta politika prije 20-30g. mogla nekome izgledati realna danas (ne može) nikome tko ima smisla za realizam. Mislim da (je) došlo vrijeme da revidiraju svoju praksu, jer politika istovremenog „vrućeg i hladnog“ ne donosi rezultate. Ovo ne samo prema našoj emigaciji nego u cijelini. Ako realno metnu na vagu pro i kontra moraju doći do kontra rezultata – da više gube nego dobijaju.“ – pisao je Crnobrnja u izveštajima Beogradu. Rask mu je takođe poručio da je slučaj jugoslovenske emigracije „najteži“, ali je i obećao je da će se pozabaviti ovim problemom. Crnobrnja je takođe tražio kod američkih vlasti da se bivšem jugoslovenskom kralju Petru ne izdaje viza za boravak u SAD-u. Žalio se da je Petar prilikom svake svoje posete SAD-u davao političke izjave u kojima je govorio loše o jugoslovenskim vlastima. Crnobrnja je tražio da se Petru ubuduće ne izdaje američka viza kako bi se sprečio njegov antijugoslovenski angažman na teritoriji SAD. Iz internih jugoslovenskih dokumenata se vidi da ambasada ipak nije pridavala veliki značaj bivšem kralju Petru i njegovom uticaju među srpskim iseljenicima. U njegovim javnim i sve otvorenijim nastupima videli su želju da obnovi izgubljeni značaj, ali su analitičke procene bile da on nema realnu političku snagi među jugoslovenskim iseljenicima.
Početkom 1968, jugoslovenska ambasada u Vašingtonu je još jednom bila prinuđena da uloži oštar protest povodom obustavljanja rada Velike porote (na neodređeno), u vezi sa istragom serije terorističkih akata srpske emigracine iz januara 1967, kada su minirani jugoslovenski konzulati u SAD i Kanadi (od strane tzv. Srpskog omladinskog pokreta oslobođenja- SOPO). Crnobrnja je upozorio da će neefikasnost američkih istražnih organa da reše ovaj slučaj, koji su u Beogradu doživljavali vrlo ozbiljno, dovesti do negativne reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U razgovoru sa sekretarom Raskom, Crnobrnja je još jednom ukazao na štetan odraz koji emigrantska neprijateljska aktivnost na teritoriji SAD može da ima na bilateralne odnose između dve zemlje. Iz Beograda je, pak, zatraženo da se posledice ovih događaja umanje – „davanjem većeg značaja neprijateljskoj emigraciji postigao bi se suprotan efekat, jer emigracija upravo želi da se u jugoslovensko-američkim bilateralnim odnosima nametne kao faktor.“ Bilo je ovo upozorenje za Crnobrnju da smanji svoju ratobornost i smirenije rešava ovo pitanje. On je ipak poentirao zaključkom, da su napadi (verbalni), kako srpske tako i ustaške emigracije, na jugoslovensku vladu znatno smanjeni u periodu posle terorističkih napada na konzulate, što je pripisivao preduzetim merama američke vlade i što je u finalu značilo da se nešto može učiniti ako postoji želja i dobra volja.
Približavanje Kini. Crnobrnja je dosta rano javljao da je došlo do ozbiljnog zaokreta u američkoj spoljnoj politici prema Kini. Njegovi izveštaji iz Vašingtona bili su ključni za prilagođavanje jugoslovenske diplomatije novim trendovima. Prvi izveštaji o umerenijem kursu SAD prema Kini mogu se pronaći još 1968. Tokom celog svog mandata, Crnobrnja je slao detaljne izveštaje u kojima je objašnjavao globalna pomeranja u trouglu velikih sila, dajući vredne savete o smeru i načinu prilagođavanja spoljne politike Jugoslavije nastalim promenama. Crnobrnja je prepoznao i da svet ulazi u novu fazu, koja tada još nije imala ime. Prepoznavao je i javljao zapravo o početku detanta. „Nama izgleda da nastupa period, koji će poduže potrajati, u kome će i dalje biti i sukoba i kriza, naročito između tri velike sile, a i lokalnih kriza na ‘političkoj periferiji’, a i u kome može biti i novoga u američkoj politici što će biti više prihvatljivo za spoljni svijet. Radi toga novoga može se govoriti u izvesnom smislu o završetku jednoga perioda i vrlo verovatnom ulasku u jedan drugačiji period u međunarodnim odnosima“- bio je samo deo pronicljivih Crnobrnjinih zapažanja. Navedeni zaključak ukazuje nam na duboko i jasno razumevanje navedenih promena od strane jugoslovenske diplomatije, koja je očito od samog početka bila aktivni posmatrač, spreman na dalje korake u skladu na novonastalnim okolnostima, što će dovesti i do obnove diplomatskih odnosa između SFR Jugoslavije i NR Kine 1970. Tako će Jugoslavija početkom 1970-ih biti jedna od retkih država koja će održavati diplomatske veze i sa SAD i sa SSSR i sa NR Kinom, što će joj omogućiti da tokom te decenije ostvari svoj pun diplomatski potencijal.
Posete. Upravo će najveća dostignuća Crnobrnjinog boravka u SAD biti organizovanje dve važne posete – predsednika Niksona Jugoslaviji 1970. (što je ujedno bila prva poseta jednog američkog predsednika Jugoslaviji), i uzvratne posete predsednika Tita 1971. Ovu drugu neće ispratiti sa mesta ambasadora, jer je smenjen neposredno pred Titov odlazak u Vašington, pod uticajem unutarpolitičkih intriga. Navodno je Jovanka Broz bila ta koja je uslovila svoj odlazak na put u SAD sa predsednikom Titom Crnobrnjinom smenom. Kako god, svega dve nedelje pred Titov dolazak, on se zaista vratio za Beograd. I sam Henri Kisindžer je bio iznenađen ovakvim razvojem situacije i iznenadnim povlačenjem Crnobrnje iz Vašingtona. Dobio je uveravanja da to nije ni u kakvoj vezi sa jugoslovensko-američkim odnosima i da nije povezano sa povlačenjem (takođe iznenadnim) američkog ambasadora iz Beograda, nekoliko nedelja ranije. Iako je Crnobrnja napustio Vašington pre dolaska predsednika Tita, njegova uloga u poboljšanju odnosa između SAD i Jugoslavije tokom pune četiri godine dok se nalazio na mestu ambasadora bila je izuzetno velika. Uostalom, u ovom periodu su postavljeni temelji jugoslovensko-američke saradnje u celoj narednoj deceniji, kada će doživeti i svoj vrhunac. Po povratku u Jugoslaviju, Crnobrnja se neće više baviti diplomatskim aktivnostima. Nalaziće se samo na poziciji poslanika u Skupštini SFRJ, u nekoliko saziva. Bio je nosilac više ordena. Umro je 1998. u Beogradu.
