David Albala – poslednja nada za jugoslovensku neutralnost

David Albala – poslednja nada za jugoslovensku neutralnost

Zaoštravanje međunarodne politike i početak Drugog svetskog rata na evropskom kontinentu s pravom su u Jugoslaviji izazivali bojazan od primoravanja na biranje strane i uvlačenja u sukob. Vodeći jugoslovenski krugovi tog vremena, predvođeni knezom Pavlom težili su očuvanju vojne neutralnosti u predstojećem sukobu. Međutim, geopolitička pozicija jugoslovenske države tako nešto nije dozvoljavala. Velikoj Britaniji, vekovnoj imperijalističkoj sili sa pipcima dugim hiljadama milja, od izuzetne je važnosti bilo odvlačenje Nemaca sa svojih obala i usmeravanje na drugu stranu. Kako je lični interes Britanije imao prioritet u odnosu na miroljubive težnje kneza Pavla, zvanični London je pokušavao da maglovitim obećanjima i pretencioznim planovima uvuče Jugoslaviju u rat protiv Hitlera. U tom smislu ide i britansko odbijanje plana kneza Pavla. Ako je suditi prema dnevniku koji je vodio David Albala, knez Pavle je želeo da oživi jedan stari plan o ujedinjenju Jugoslavije sa Bugarskom, na principu federacije. Ovako velika i snažna balkanska država imala bi snage da se odupre Nemačkoj, ili je bar nakratko zadrži, dok joj u pomoć ne priteknu savezničke sile. Diplomatsko tle za ovakvu vrstu balkanskog političkog rešenja, knez Pavle je video u dobijanju podrške Londona i Vašingtona. Međutim, ubrzo se videlo kakvu su sudbinu Britanci namenili Jugoslaviji.

Kraljevina Jugoslavija je u međuratnom periodu oružje nabavljala prvenstveno iz Čehoslovačke, a zatim iz Francuske i Velike Britanije. Početak svetskog rata prekinuo je nabavku naoružanja iz ovih država, zbog čega je trebalo pronaći novog partnera. Kako je ratna tehnologija umnogome napredovala, ostavivši jugoslovensku vojnu opremu zastarelom, moderno naoružanje je bilo neophodno. Jugoslavija nije imala savremene brze avione, protivavinonske i protivtenkovske topove. Nabavka naoružanja iz Sovjetskog Saveza nije bila opcija, iz prostog razloga što Jugoslavija sa ovom državom nije imala uspostavljene odnose sve do 1940. godine. Jedinu realnu šansu za savremeno naoružanje potrebno za odbranu, predstavljale su u to vreme neutralne SAD. Knez Pavle je u tom cilju, kao specijalnog delegata, u Ameriku uputio dr Davida Albalu.

Zbog čega baš David Albala? Prvi razlog je taj što je Albala bio veliki prijatelj kneza Pavla, koji je u njega imao neograničeno poverenje da će moći da izvrši tako delikatan zadatak. Uvaženi lekar, veliki patriota i jedan od predvodnika cionističkog pokreta, David Albala je još za vreme Prvog svetskog rata postao poznat američkim elitnim krugovima. Bio je član srpske vojne misije koja je boravila u Americi 1917-1918. godine. Tada je u Americi delovao u tri pravca: realizacija srpskih ratnih ciljeva, pobeda savezničkih sila i jačanje cionističkog pokreta. Najveći uspeh postigao je u trećem pitanju, tako što je bio možda i odlučujući činilac u prihvatanju Balfurove deklaracije od strane srpske vlade, dokumenta koji je potvrđivao pravo Jevrejima da se naseljavaju u Palestini i tamo osnuju svoju državu. Tokom svog prvog boravka u Americi, Albala je stupio u prijateljske odnose sa mnogim uvaženim američkim Jevrejima, a isto tako bio i jedan od osnivača jevrejske brigade koja se kasnije borila u Palestini. Između dva svetska rata Albala je bio jedan od najznačajnijih predstavnika jevrejske zajednice u Jugoslaviji.

Albalin drugi boravak u Americi počeo je 23. decembra 1939. godine. Prema instrukcijama kneza Pavla, Albala je u privatnim razgovorima trebao da priprema tamošnje najuticajnije ljude za jugoslovensku politiku prema Bugarskoj (što je prestalo da bude opcija promenom bugarske vlade februara 1940, i još čvršćim vezivanjem za Nemačku) i da izdejstvuje kredit za nabavku naoružanja. Jugoslovenski poslanik u Vašingtonu, Konstantin Fotić, do Albalinog dolaska nije imao nikakva saznanja o njegovoj misiji i zadacima. Zbog toga ne čudi što su od Albalinog dolaska u Vašington imali velike nesuglasice. Osim vela misterije oko ove misije, koji je jugoslovenskom poslaniku jako smetao, razlog nesuglasicama između Fotića i Albale treba tražiti i u ličnoj sujeti, ali i Albalinom ponašanju (neobaveštavanju poslanika o susretima i razgovorima) i manjim diplomatskm prestupima. Iako su se međusobni odnosi vremenom popravili, ostaje utisak da nijedan od dvojice vrsnih intelektualaca nisu ispunili svoje zadatke.

U svojim prvim izveštajima knezu Pavlu i Ministarstvu inostranih poslova Albala je iznosio negativne utiske o američkoj političkoj eliti. Jako mu je smetala malodušnost i nezainteresovanost prema događajima u Evropi. Smatrao je da Amerikanci nisu shvatali ozbiljnost agresivnog nacizma i Hitlerovu zavojevačku politiku. Prva značajna ličnost sa kojom se Albala sastao, bio je ministar finansija Henri Morgentau, koji mu je rekao da će uraditi sve što može za Jugoslaviju. Do kraja januara 1940. Albala je između ostalih, razgovarao i sa Luisom Brandajsom, penzionisanim sudijom Vrhovnog suda i svojim ličnim prijateljem, Feliksom Frankfurterom, pomoćnikom ministra pravde, Vorenom Pirsonom, direktorom „Import-Export“ banke, senatorom Lindonom Džonsonom (budućim američkim predsednikom), dr Sajrusom Adlerom, članom Odbora trojice, imenovanog od predsednika Ruzvelta sa zadatkom uspostavljanja svetskog mira i visokim činovnikom Stejt Departmenta Herbertom Fejsom. Većina sagovornika je obećavala da će učiniti sve što može za jugoslovensku stvar. Istina je da se Albala najviše nadao da će njegove reči stići do predsednika Ruzvelta.

U isto vreme specijalni delegat je i drugim kanalima pokušavao da dopre do najviših instanci američke vlasti. Poznato je da je jevrejski lobi u ono vreme bio izuzetno snažan, što je Albala pokušao da iskoristi i za dobrobit Jugoslavije. Stupio je u kontakt sa Haimom Vajcmanom, predsednikom Svetske cionističke organizacije, sa kim je vodio dug i sadržajan razgovor.

Prvi veliki udarac u svojim naporima da izdejstvuje ratni kredit za nabavku naoružanja u SAD, Albala je doživeo početkom februara 1940. kada ga je poslanik Fotić obavestio da „Import-Export“ banka neće odobriti kredit, jer se tome protivi Kongres. Već 26. februara 1940. godine Kongres je objavio da zajam ne može dobiti nijedna država koja nije izmirila stara ratna dugovanja. Među tim državama bila je i Jugoslavija. Međutim, Albala ovim nije bio obeshrabren. Stupio je u kontakt sa Luisom Štrausom iz bankarske kuće „Kuhn, Loeb and Co.“ i pokušavao da dođe do kredita na trgovačkoj osnovi. Albalin plan je predviđao osnivanje srpsko-američke trgovinske korporacije koja bi povećala uvoz iz Jugoslavije, napravila veliko stovarište na jednom od pristaništa u koje bi se skladištila neocarinjena jugoslovenska roba i na osnovu vrednosti te robe posredovala u dobijanju kredita. Slično je postupila Finska koja je krajem 1939. dobila kredit, koji je upotrebila za nabavnku ratnog materijala.

U isto vreme, posredstvom proslavljenog jugoslovenskog violiniste Zlatka Balokovića, Albala se upoznao sa Tomasom Votsonom, predsednikom Međunarodne trgovačke komore i korporacije „International Business Machines“ (IBM) koji mu je takođe obećao pomoć. Baloković je uspeo da Albalu uvede i u Belu kuću, gde ga je 8. maja 1940. primio šef političke kancelarije predsednika Ruzvelta, Stiven Erli, a zatim je osam dana kasnije razgovarao sa prvom damom SAD Eleonorom Ruzvelt, kojoj je ukazao da je Amerika poslednja nada za Evropu. Iako je ovaj prijem imao značajnu težinu i nagoveštavao kakvu-takvu promenu američkog raspoloženja prema jugoslovenskim molbama, Albalina audijencija u Beloj kući je u srpskom poslanstvu okarakterisana kao kršenje diplomatskog protokola, o čemu je obavešteno Ministarstvo spoljnih poslova i zatraženo okončanje njegove misije.

Od tog trenutka, Albalini izveštaji postaju sve oskudniji, kao i zapisi u njegovom dnevniku. Vreme je brzo prolazilo, a sa druge strane nije uspevao da ispuni zadatak sa kojim je poslat u Ameriku. Drugu polovinu 1940. godine proveo je brinući za svoj ostanak u Americi. Ministarstvo inostranih poslova (na zahtev poslanika Fotića) je krajem 1940. godine tražilo da se Albala vrati u Jugoslaviju. Međutim, Albala je molio da ostane, makar i sa prepolovljenim primanjima, a ako to nije moguće, da mu se plati iznos dovoljan za povratak njega i njegove porodice. Ovim odgovorom je samo želeo da dobije na vremenu. Znao je da se neće vratiti. Predosećajući da će rat zahvatiti i Jugoslaviju, povratak bi bio ravan samoubistvu. To je ujedno bilo i njegovo poslednje javljanje iz Vašingtona. Teško je podnosio stradanja Jevreja u Evropi. Još mu je teže pao Aprilski rat u Jugoslaviji. Preminuo je aprila 1942. godine.

U zaključku ovog rada možemo da ukažemo na činjenicu da je politika vojne neutralnosti pred početak Drugog svetskog rata bila neodrživa. Kompleksnost međunarodnih odnosa najbolje ilustruje podatak da je u predvečerje rata knez Pavle, poznati anglofil, uviđao da su obećanja Engleza maglovita i da im ne treba verovati. Da bi zaštitio svoju zemlju razaranja, približavao se Nemačkoj, a u isto vreme radio na naoružavanju iz Amerike za potrebe odbrane.

Diplomatska misija Davida Albale organizovana u vreme kada je Amerika ljubomorno i po svaku cenu želela da očuva svoju neutralnost, naplaćujući stare dugove i puneći svoje fondove dolarima i zlatnim rezervama, nikako nije mogla da dovede do željenog rezultata. U promenjenim spoljnopolitičkim okolnostima, kada je totalitarizam bacio senku na čitavu Evropu, američka dolarska diplomatija je doživljavala svoj vrhunac.

Iako je David Albala bio sasvim odgovarajuća ličnost za povereni mu zadatak, budući da je stekao značajna poznanstva tokom Prvog svetskog rata i bio usko povezan za jevrejskim lobijem u Americi, Vašington je odbio svaku molbu za pomoć. Albalina nastojanja nisu urodila plodom kao dvadesetak godina ranije, kada je na čelu jevrejske brigade prodefilovao njujorškim ulicama.

Literatura:

Dr David Albala: Specijalni delegat pri Jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942, prir. Đorđe Lopičić, Beograd 2010.

12. Koljanin, Druga misija Davida Albale u Sjedinjenim Američkim Državama 1939-1942 (1), Lamed, god. 4, br. 4, 2011, 1-12.
13. G. Pavlović, Od monarhije do republike. SAD i Jugoslavija (1941-1945), Beograd-Banja Luka, 1998.
14. L. Albala, Vidov život. Biografija Davida Albale, Beograd 2008.
15. Popović, Jevreji u Srbiji 1918-1941, Beograd 1997.

O autoru:

Stefan Stamenković je rođen 1990. godine u Jagodini. Osnovne akademske studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Nišu 2013. godine. Zvanje master istoričara stekao je juna 2016. godine, kada je odbranio master rad pod nazivom Srpsko – američki odnosi od 1878. do 1918. godine. Uža polja interesovanja su diplomatska istorija Srbije, jugoslovensko pitanje, Prvi svetski rat, moderna istorija Balkana, i srpsko – američki odnosi. Učestvovao je na nekoliko međunarodnih naučnih skupova i objavio nekoliko naučnih članaka.