Od Beča 2015. do 2022: gde je Iranski nuklearni sporazum danas?
Nakon godinu dana teških pregovora, u jednom trenutku stekao se utisak da su Sjedinjene Države i Iran na korak do oživljavanja nuklearnog sporazuma potpisanog 2015. godine.
Iz sporazuma je Ameriku povukao bivši predsednik Donald Tramp, zamenivši ga primenom politike maksimalnog pritiska na Iran. Međutim, nakon američkih predsedničkih izbora 2020. godine, Džozef Bajden ocenio je da Trampova politika nije dala rezultate, da se treba vratiti sporazumu i da je Amerika spremna da ukloni sankcije ukoliko Iran pokaže spremnost da ograniči svoj nuklearni program.
Ipak, iako je intenzivna šatl diplomatija evropskih država pomogla da se Vašington i Teheran usaglase oko tehničkih stvari, neophodnih kao preduslov da strane sednu za pregovarački sto, i Amerika i Iran su se upleli u mrežu međusobnih optužbi za blokiranje pregovora koji se vode u Beču.
Šta je zapravo Iranski nuklearni sporazum?
Iranski nuklearni sporazum, zvanično Zajednički sveobuhvatni plan delovanja (JCPOA), potpisan je 2015. godine i predstavlja jedno od glavnih spoljnopolitičkih nasleđa bivšeg američkog predsednika Baraka Obame. Osim Irana i Sjedinjenih Američkih Država, u njegovom zaključivanju takođe su učestvovale Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija i Nemačka.
Njegova suština ogleda se u ogrničavanju mogućnosti Irana da proizvede nuklearno oružje. Prema odredbama sporazuma, Iran može da obogaćuje uranijum do 3,67%, što je daleko ispod 90% neophodnih za proizvodnju oružja. Sporazum takođe ograničava broj centrifuga za obogaćivanje uranijuma koje Iran može koristiti i svodi ih na stariji, sporiji model. Takođe, Iran može da poseduje zalihe do 300 kilograma nisko-obogaćenog uranijuma, dok su se količine visoko-obogaćenog uranijuma nekada kretale i do 100.000 kilograma.
Iranske vlasti su ovim sporazumom odobrile pristup inspektorima Međunarodne agecije za atomsku energiju i uspostavili sistem koji omogućava tom telu UN da proverava iranska postrojenja. Zauzvrat, svetske sile su uklonile teške ekonomske sankcije koje su pogodile i izolovale ovu državu Persijskog zaliva.
Ono što mnogi vide kao manjkavost sporazuma jesu vremenski rokovi. Primera radi, osam godina od potpisivanja dokumenta, Iran može početi testiranje do 30 naprednijih centrifuga, a taj broj može u velikoj meri porasti dve godine kasnije, dok se 15 godina po sklapanju sporazuma, ukidaju ograničenja obogaćivanja uranijuma i količine zaliha koje Iran može da poseduje.
Jedan od najvećih kritičara Sporazuma je nesumnjivo bivši predsednik SAD Donald Tramp. Nazivajući ga „najgorim sporazumom koji je ikada bio ispregovaran“, Tramp je upravo ova vremenska ograničenja odredaba smatrao suviše kratkim, ističući ujedno i da ne regulišu neka druga pitanja koja se tiču Irana, poput njegovog raketnog programa i pružanja finansijske i vojne podrške proksi snagama u Libanu, Jemenu, Iraku i Siriji. U tom duhu, Tramp je 2018. godine odlučio da je vreme da Amerika napusti Iranski nuklearni sporazum i da na Iran primeni „politiku maksimalnog pritiska“, koja je pre svega podrazumevala ekonomsku izolaciju zemlje kroz uvođenje sankcija.
Još kao predsednički kandidat, Džozef Bajden je dao obećanje da će obnoviti američko učešće u Iranskom nuklearnom sporazumu, pod uslovom da Iran ponovo počne poštovati odredbe sporazuma. Iran je, s druge strane, svoj povratak u sporazum uslovio američkim povlačenjem sankcija koje je uvela Trampova administracija. Na taj način, Teheran i Vašington su započeli politiku prebacivanaj odgovornosti za preduzimanje prvih koraka u cilju oživljavanja sporazuma.
Gde je Sporazum danas?
Kako su napetosti na Bliskom istoku u porastu, prvobitne strane potpisnice sastale su u Beču 29. novembra prošle godine kako bi započeli pregovore u vezi ponovnog aktiviranja Sporazuma, dok se sama diplomatska aktivnost koja je prethodila sastanku vodila od aprila.
Iako se na prvi pogled čini da je svim stranama u interesu da se primena sporazuma obnovi, nesumnjivo je da postoje određene prepreke.
Novi iranski predsednik Ebrahim Raisi već na prvoj konferenciji za štampu povodom stupanja na funkciju juna prošle godine pozvao je SAD da se odmah vrate sporazumu i ukinu sve sankcije nametnute Iranu, te da neće dozvoliti da se pregovori oduže. ,,Pregovori usmereni ka rezultatima važni su za nas i moraju da imaju dobar ishod za iransku naciju”, istakao je tom prilikom Raisi. Ujedno, odbacio je i mogućnost bilo kakvih pregovora oko iranskog programa balističkih raketa, kao i njegove regionalne politike.
Takođe, nepoverenje koje postoji među glavnim pregovaračima, Sjedinjenim Državama i Iranom, nesumnjivo otežava put ka oživljavanju Iranskog nuklearnog sporazuma. U tom svetlu, početkom aprila ove godine, pregovori su dospeli u zastoj, pri čemu su obe države razmenile međusobne optužbe o tome ko je odgovoran za novonastalu pauzu.
Filip Erera, predstavnik Francuske u ovim pregovorima, krajem februara na Tviteru je objavio deo nacrta sporazuma, ističući da ,,ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori”.
“Nothing is agreed until everything is agreed” – familiar sentence on every draft since negotiations started in April. Never has it been more true than today. #ViennaTalks #JCPOA #endgame pic.twitter.com/8omiBQCCR6
— Philippe Errera (@PhilippeErrera) February 23, 2022
Danas se čini da te njegove reči ne mogu biti tačnije. Dok su poslanici iranskog parlamenta postavili uslove za oživljavanje nuklearnog sporazuma iz 2015. godine, u koje su uključene i pravne garancije da Vašington u budućnosti neće odustajati od sporazuma, agencija Ujedinjenih nacija za nuklearni nadzor u svom izvještaju navodi da Iran počinje s radom novog postrojenja u Natanzu. Ovo novo postrojenje dovodi u pitanje prethodne izjave iranskih zvaničnika da se nuklearni program ove države koristi isključivo u mirnodopske svrhe.
S druge strane, iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei rekao je da budućnost njegove države ne bi trebalo da zavisi od uspeha nuklearnih pregovora sa svetskim silama, dok je predsednik Raisi najavio da će njegova administracija podržati ubrzanje istraživanja u sferi miroljubive nuklearne tehnologije.
Uprkos tome što je Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj još u februaru entuzijastično istakao da je ,,dogovor na vidiku”, glavno pitanje oko kog se strane spotiču jesu sankcije. Dok Iran traži ukidanje svih sankcija, američka strana navodi da su spremni da povuku samo one koje su uvedene nakon povlačenja SAD iz Sporazuma, a koje su istim sporazumom prethodno ukinute.
Za Iran, odlaganje povratka nuklearnog sporazuma dolazi sa ozbiljnim ekonomskim posledicama, s obzirom da zastoj u pregovorima onemogućava Iran da iskoristi trenutno visoke cene energenata na svetskom tržištu. Iako je Kina nastavila da kupuje iransku naftu, ona to čini po prilično niskoj ceni, te sve dok je Iran pod sankcijama, ne može iskoristiti priliku da pridobije nove kupce, poput evropskih zemalja koje zbog rata u Ukrajini žele da smanje svoju zavisnost od Rusije.
S druge strane, kako se približavaju izbori na pola mandata, američki predsednik nesumnjivo ima u vidu nepopularnost odluke da se posluje sa Iranom ili da ukloni iransku Islamsku revolucionarnu gardu sa liste stranih terorističkih organizacija (što je jedan od zahteva Irana). Takođe, kriza u Ukrajini se javila kao veliki izazov za Zapad, te se čini da nije najbolji trenutak za pokretanje ,,žarišta” i na Bliskom istoku, s obzirom da će sklapanje sporazuma sa Iranom, kakav god on bio, naići na reakciju američkih bliskoistočnih saveznika.
Kako je već istaknuto, duboko nepoverenje koje postoji između SAD i Irana stoji na putu daljim pregovorima, s obzirom da se ove dve strane nisu ni sastale, već komuniciraju preko posrednika. Iako je Iran izjavio da će se u Beč vratiti samo kako bi se finalizirao dogovor o oživljavanju nuklearnog sporazuma, bez daljih pregovora, a Sjedinjene Države nemaju nameru da čine ustupke svom ,,višegodišnjem neprijatelju”, jasno je da ukoliko strane zaista žele da postignu dogovor, kompromis je neminovan. Kako će taj kompromis izgledati, kada će i da li će uopšte biti postignut, zavisi od percepcije strana u pregovorima u pogledu koristi i gubitaka koji su sastavni deo svakog pregovaračkog procesa.
O autoru:
Ivana Janković je apsolvent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Od 2020. godine bila je angažovana na projektu U.S.Presidential Elections 2020, realizovanom od strane Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative.Pored toga, bavila se izradom predloga rešavanja graničnih sporova među državama regiona kroz projekat Resolving border disputes between former Yugoslavian countries: if students can do it, so can you!.Osim tekstova objavljenih na portalu americki-izbori.rs, ima dva objavljena rada – jedan koji se bavi izazovima sa kojima se suočava međunarodno pravo u pogledu savremenih oružanih sukoba, i drugi u kom se izlaže predlog rešenja graničnog spora između Republike Srbije i Republike Hrvatske oko granice na Dunuvu, a koji je ujedno i nagrađen na konkursu „Dr Predrag Simić“ 2019. godine.
