„Iznad vrha“: traganje za dubljim smislom
Kada se desi tragedija, grupa muškaraca iz srpske pravoslavne crkve Svetog Nikole iz Indijane, vođeni verom, otiskuju se na putovanje preobraženja, prihvatanja i otkrovenja
(FilmsbyAleks, 2021).
Na pandemijskom FEST-u 2021. godine, domaća publika imala je priliku da pogleda rediteljski debi mladog Aleksandra Jovića, pripadnika srpske dijaspore u SAD i obećavajućeg filmskog umetnika (FEST, 2021). Njegovo dokumentarno ostvarenje “Beyond the Peak“ („Iznad vrha“) beleži fizički, mentalni, ali nadasve duhovni poduhvat planinarske sekcije „Sveti Nikola“ iz Indijanapolisa, prateći njihov uspon na jedan od najviših planinskih visova Stenovitih planina. Ekspediciju predvodi Dejvid (David), čiji spiritus movens proističe iz lične tragedije koja pruža dubinski kontekst motivacije, aktivnosti i emocija koje su zabeležene u filmu. Autor ovog prikaza identifikuje tri gradivna aspekta filmske radnje: (1) pojedinačni nivo (lična priča); (2) grupni nivo (duhovna priča) i (3) vanvremenski aspekt. To simbolično trojstvo ogleda se i u pojačavanju strukture čitave priče, tako što svaki od tih aspekata nadopunjuje naredni, doprinoseći izgradnji koherentnijeg utiska.
Dejvidova priča predstavlja problemsku osnovu i pruža lični kontekst čitavom filmu. Njegov mladi brat Zakari (Zachary) iznenadno je preminuo. Dejvid shvata da nije dovoljno vremena provodio sa Zakarijem za života, što ga pogađa na donekle neočekivani način. Sa prijateljem ubrzo kreće na planinarenje u Kolorado, što će predstavljati početak serije amaterskih planinarskih uspona tokom godina, u čemu će učestvovati sve veći broj ljudi. Dejvid je, kako se navodi, imao potrebu da ostvari što veći visinski uspon kako bi se, kako navodi, molio što bliže Bogu. U srži tog spiritualnog motiva zapravo se nalazi bol usled gubitka, pri čemu se prilikom uspona daje omaž baš Dejvidovom preminulom bratu. Dejvid ne želi ,,samo” da se pomoli Svevišnjem, već i da pokaže Zakariju koliko mu je i dalje stalo do njega, iako on više nije među živima. Činjenica da Zakari više nije živ, međutim, iz perspektive filma ne umanjuje njegovu relevantnost; on je figura koja prožima film na različite načine, što je dobro uklopljeno i sa elementima hrišćanske vere. Za Dejvida, i Zakari i Bog predstavljaju duhovne svedoke njegovih nastojanja da ,,dodirne nebo” (prim.aut). Kako u filmu navodi jedan od paroha iz Indijanapolisa ,,mi se u pravoslavlju molimo za mrtve kao da smo (i dalje) zabrinuti za njih”. Taj put duše iz fizičkog u nematerijalni i spiritualni domen metaforičan je za šire razumevanje filma. Ono što iznenađuje jeste vernost prikaza tih dubokih emocija, od kojih autori filma ne beže; naprotiv, ta osećanja sve vreme tinjaju u pozadini i povremeno se prikazuju u svojoj punoj snazi.
To nas dovodi do sledeće komponente: duhovni aspekt. Dejvid se ubraja među parohijane Srpske pravoslavne crkve, odnosno, njene Crkve Svetog Nikole u Indijanapolisu, u Indijani. U okviru te zajednice Dejvid, kao i drugi članovi njegove porodice, nalaze veliku utehu i svoje duhovno upotpunjenje. Sa drugim parohijanima – koji će mu postati i bliski prijatelji – Dejvid će krenuti u osvajanje Blanke (Blanca), jednog od najviših vrhova Kolorada (4.367 m) iz planinskog masiva simboličnog naziva Sangre de Cristo (Hristova krv). To i u bukvalnom smislu planini daje ulogu svojevrsne ,,božje crkve” (kako je naveo jedan od paroha). S druge strane, trnovito osvajanje njenih visova se identifikuje sa odricanjima, patnjom i unutrašnjom borbom koja je uobičajeni deo narativa o svakom velikom poduhvatu. Činjenica da je spomenuti vrh mitološki relevantan za više religija i etnosa (hispanojezičnu zajednicu, autohtona američka plemena, hrišćanstvo) predstavlja savršenu pozadinu za hodočašće koje će uslediti. Iako se priča odvija u kontekstu pravoslavno hrišćanskih uticaja i tumačenja, po mišljenju autora ovog prikaza, ona poseduje univerzalnu duhovnu razumljivost i emotivnost koja prevazilazi te okvire. Taj je aspekt uspešno dočaran upravo praćenjem toka priče na otvorenom, u prirodi – koja je pokretačka snaga, inspiracija i ishodište brojnih religija.
U spiritualnom delu neodvojivi element predstavlja sama grupa i njena dinamika. Sedmorica prijatelja, predvođeni Dejvidom kao fizičkim vođom i sveštenikom Markom kao duhovnim, žele da postignu ne samo fizički cilj (osvajanje vrha Blanke) već i da iskažu svoju posvećenost Bogu, veri i svojim bližnjima na način koji se ubraja među retke i originalne u istoriji srpskog pravoslavlja. Planinara je ukupno sedam; radi se o broju koji se u hrišćanstvu vezuje za optimizam i nove početke (npr. stvaranje sveta u sedam dana). Dejvid i njegovo društvo na krševitim padinama zapravo tragaju za novim duhovnim počecima. Uprkos povremenim izazovima koji prate taj izbor (sumnja, preispitivanje, umor, strah), film prikazuje prilično nepokolebljivu progresiju kako u dostizanju spiritualnog cilja, tako i onog drugog: istrajnosti pojedinaca i grupe u jednom plemenitom nastojanju. Njihovim nastojanjima suprotstavljena su planinska bespuća, goleti i surovi planinski uslovi koji verno personifikuju stradalnički put. Na planinarenjima poput onog na Blanku, došlo je do duboke interakcije, pa i prožimanja, pojedinaca, grupe i prirode kao svojevrsne božanske manifestacije. Na ovom mestu treba napomenuti da izazovi u pogledu međuljudskih odnosa možda nisu dovoljno prikazani i da bi ostvarenje imalo veću emotivnu dubinu da je tako nešto urađeno. Međutim, imajući u vidu relativno kratak koncept filma koji traje svega sedamdesetak minuta, to po mišljenju autora ovog prikaza ne predstavlja naročitu manu imajući u vidu problemski fokus filma. Utisak je da to društvo postepeno prerasta u svojevrsno bratstvo, što je simbolički važno imajući u vidu osnovni zaplet: prerani gubitak brata. Kako aktivnosti i vreme odmiču, Dejvid, koji je posvećen očuvanju sećanja na preminulog brata, dobija novu braću. To za autora ovog prikaza predstavlja posebno snažnu poruku čitavog ostvarenja.
Iako se radnja odvija u sadašnjosti, tema i motivi nisu usko vezani za taj okvir i lako mogu biti smešteni i u neki drugi vremenski kontekst. Neprolazne su teme poput onih iz filma – kako se treba nositi sa bolom i gubitkom; koje su granice naših fizičkih i mentalnih sposobnosti; da li vera pruža dublji smisao našem postojanju u ovom svetu i da li živimo u društvu koje prirodu sve više tretira kao neprijateljsku, umesto kao mesto odakle smo svi potekli. Planine, ta remek dela prirode, izazivaju nas i suočavaju sa raznim egzistencijalnim preprekama, podsećajući nas na to koliko smo zapravo mali i smrtni. Međutim, uz dovoljno posvećenosti i spremnosti – fizičke, mentalne i spiritualne – osvajanje vrhova vodi u pravcu približavanja prirodi, Bogu, ali i nama samima. Po mišljenju autora ovog prikaza, taj duhovni aspekt služi pre svega podvlačenju značaja vere i s njom povezanih principa i vrednosti, što predstavlja lajtmotiv ostvarenja i što može biti tumačeno i negativno i pozitivno, zavisno od očekivanja. Za autora ovog teksta, s obzirom da se radi o spiritualnom dokumentarnom ostvarenju, takav narativ je očekivan i dobro je uklopljen u tok filma. Pored toga, uz pomoć takve matrice se gradi spoznaja da, iako smo, kao ljudska vrsta, pre svega pojedinci, imamo pravo da želimo da negde pripadamo, bilo da se radi o religiji, naciji, ili barem jednom omanjem planinarskom klubu.
Film ,,Iznad vrha” je višedimenzionalna priča o jednom bolu koji putuje od pojedinca ka njegovom okruženju, a onda potom i u duhovnu ravan, što sve zajedno filmu daje optimističan i prijatan ton. Navedeno delo na pitak i neopterećujuć način prikazuje kružno kretanje radnje, od pojedinca, preko društva, do nebeskog, pa ponovo od čoveka, preko prirode do neba, pri čemu svaki aspekt gradi deo kruga, proističući iz drugih delova i dajući mu taj oblik i potencijal za ponavljanje u beskraj. U srži ove priče su koncepti saosećanja i zajedništva, kako sa prijateljima, tako i u spiritualnom smislu, koji deluje da postaju sve ređe pojave – ne samo na filmskom platnu, već i u našoj svakodnevnici. Najzad, ovo delo ističe značaj nematerijalnog i duhovnog kao antipod svetu u kojem živimo, gde je primat na materijalnom i fizičkom. U mikrouniverzumu ovog filma, vrednosti i reakcije su gotovo dečje iskrene, što zajedno sa izmeštanjem priče u divljinu doprinosi utisku jednog sveta koji je možda nekada postojao, i koji, srećom, deluje da i dalje nije nestao – barem iz perspektive autora filma.
O autoru:
Miloš Petrović je naučni saradnik u Centru za evroatlantske studije Instituta za međunarodnu politiku (IMPP) i privredu i gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Različite nivoe obrazovanja i s time povezane aktivnosti, pored Srbije, sprovodio je u SAD, Austriji, Češkoj i Nemačkoj. Njegovo radno iskustvo obuhvata angažman u neprofitnom sektoru, domenu nauke i visokog obrazovanja.
Sekretar je naučnog časopisa ,,Međunarodni problemi” u izdanju IMPP. Autor je dve naučne monografije i više desetina radova u domenima međunarodnih odnosa, evropskih studija i savremene istočnoevropske istorije.
