„Kad se svetla ugase“: u susret 21. veku
Pobeda Bila Klintona na predsedničkim izborima 1992. godine bila je veliko iznenađenje. Popularnost predsednika Buša se u martu 1991. godine, posle pobede u Zalivskom ratu, popela na rekordnih 89 posto podrške, a onda je nepunih godinu i po dana kasnije izgubio izbore. „SIC TRANSIT GLORIA MUNDI“, rekli bi stari Latini. Što zbog ekonomskih tema, unutrašnje politike i već pomenutog nedostatka vizije o tome „šta posle Hladnog rata“, a malo i usled uspeha trećeg kandidata, Rosa Peroa, koji je uzeo skoro 19 posto glasova, Buš i cela njegova ekipa su u januaru 1993. godine ostali bez funkcije. Kao i 1976. godine, Skoukroft „nije očekivao da će ostati bez posla“. Ipak, brzo se snašao i nastavio tamo gde je stao pre nego što je po drugi put postao savetnik za nacionalnu bezbednost.
Pošto više nije hteo poslovno da sarađuje s Kisindžerom, sa par saradnika (između ostalog, sa Stivenom Hedlijem, kasnije savetnikom za nacionalnu bezbednost kod predsednika Džordža Vokera Buša, i Ričardom Hasom, aktuelnim predsednikom Saveta za spoljne odnose) osnovao je tink-tenk, koji su nazvali „Forum za međunarodnu politiku“ (The Forum for International Policy). Forum se bavio objavljivanjem tekstova i mišljenja u uglednim novinama i časopisima, radio predloge praktičnih politika i učestvovao aktivno u spoljnopolitičkom životu Sjedinjenih Država. Forum je, premda je nastavio da postoji, 1994. godine delimično prerastao u „Skoukroft grupu“ (The Scowcroft Group) konsalting kompaniju koja je „savetovala američke multinacionalne kompanije o procenama rizika, stranim investicijama, zajedničkim ulaganjima na tržišta u nastajanju u Kini, Rusiji, Istočnoj Evropi, Srednjem Istoku, i Africi.“
Pored poslovnih aktivnosti, Skoukroft je bio aktivan i u javnom životu, učestvujući u radu organizacija poput „Atlantskog saveta“ (The Atlantic Council), „Aspen grupe za strategiju“ (The Aspen Strategy Group), Saveta za spoljne odnose (Council on Foreign Relations) i mnogih drugih. Objavio je, takođe, koautorski dve knjige. Već pomenutu sa predsednikom Bušom starijim pod naslovom „Preobraženi svet“ (A World Transformed) 1998. godine i deceniju kasnije, zajedno sa Zbignjevom Bžežinskim „Amerika i svet: razgovori o budućnosti američke spoljne politike“ (America and the World: Conversations on the Future of American Foreign Policy) koju je priredio i moderirao kolumnista „Vašington posta“, Dejvid Ignejšius.
Sa povratkom republikanaca na vlast, u Belu kuću se uselio sin njegovog prijatelja i bivšeg šefa, Džordž Voker Buš. Takođe, u Savetu za nacionalnu bezbednost i u administraciji uopšte, bilo je puno njegovih „bivših učenika“ i ljudi koje je on protežirao, poput Kondolize Rajs, ili njenog zamenika na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost Stivena Hedlija. Ipak, Brent ne bi bio to što jeste kad ne bi rekao šta misli, bez obzira na cenu i makar ostao usamljen u svemu tome. U vreme priprema za Rat u Iraku objavio je u „VolStrit Džornalu“ tekst pod naslovom „Ne napadajte Sadama“ (Don’t Attack Saddam).[6] U to vreme predsedniku je trebala podrška za pokretanje rata ali je od starog prijatelja porodice Buš nije dobio, budući da je general Skoukroft ostao veran principu da treba „govoriti istinu onima koji imaju moć“.
Brent piše da „Sjedinjene Države sigurno mogu poraziti iračku vojsku i uništiti Sadamov režim. Ali to neće biti tako jednostavno. Naprotiv, to će nesumnjivo biti veoma skupo – sa ozbiljnim posledicama za američku i svetsku ekonomiju – a može biti i veoma krvavo.“[7] Napad na Irak bi po njemu, bio trošenje dragocene energije neophodne za Rat protiv terorizma, iskomplikovao ionako složenu situaciju na Bliskom Istoku i ostavio Sjedinjene Države bez preko potrebne podrške saveznika. Naravno da ovakve stavove, u vreme kad se svaka sumnja u opravdanost napada na Irak tumačila kao akt izdaje, administracija, a posebno njeni čelni ljudi i sam predsednik, nisu „sportski“ podneli. Ipak, kao neko ko je interese svoje zemlje uvek stavljao iznad ličnih sukoba i razilaženja, jednom kad je Amerika ušla u taj rat, za Brenta je svaka rasprava bila završena, te je, između ostalog, podržao slanje dodatnih trupa u Irak 2007. godine.
Nastavio je i posle, u vreme Obamine administracije, da bude neformalni savetnik onima na visokim položajima a kojima je trebao savet osobe sa njegovim znanjem i iskustvom. Iako je na izborima 2016. godine, zbog Trampovog neiskustva u politici i rata sa republikanskim establišmentom podržao Hilari Klinton, onda kad je Tramp pobedio pozvao je ugledne republikanske i nezavisne stručnjake da ipak popune mesta u novoj administraciji i prihvate poziv da služe svojoj zemlji. On nije razumeo ili nije želeo da se pomiri sa tim da podele i duboka polarizacija predstavljaju „novu američku realnost“. Sa druge strane, Skoukroft je jasno video opasnosti sa kojima se Amerika i svet suočavaju u vremenu koje dolazi. Po njemu, „današnji problem je mnogo teži nego što je bio tokom Hladnog rata. Tada smo se suočavali sa jednim najvažnijim izazivačem, realnošću koja je oblikovala svet i naše politike. Svet je bio pod tenzijom ali je imao definisane linije autoriteta. Taj svet je nestao. Današnji svet je sve osim uredan. U izvesnom smislu on je sasvim suprotan Hladnom ratu. Nema mesta na svetu koje već sutra ne može postati krizno…“. Drugim rečima, „prosvećeni realizam“ ga nije napuštao ni u poodmaklom životnom dobu.
Umesto zaključka: „Brent Skoukroft i nadmetanje za uvo kralja Donalda“
Živimo u vremenu u kojem je jako puno moći koncentrisano u rukama veoma malog broja ljudi i ne možemo da se ne zapitamo u čemu je razlika u poređenju sa „preddemokratskim i nedemokratskim“ vremenima. Posebno se to odnosi na one koji nisu birani na svoje funkcije, nego svoj uticaj crpe iz blizine onima koji odlučuju, preskačući ono što je suština moderne demokratije, a to je poštovanje pravila i procedura. Vaninstitucionalni uticaj zapravo postaje mnogo važniji od onog ostvarenog putem zakonitih institucija. Engleski „Ekonomist“, u svom prikazu trilogije o usponu i padu Tomasa Kromvela, autorke Hilari Mantel, kaže da „on (misli se na Kromvela-prim. D.Ž.) personifikuje dve povezane odlike moderne politike: povratak dvorova i dvorjana, i poštovanja profesionalizma koji je delimično odgovor na ove neformalne mreže.“
Umesto da dođe do obrnute situacije, „još od 1990-ih i u Britaniji i u Americi, uticaj savetnika premijera i predsednika se proširio na račun kabineta, legislative i javnih službenika“. A trenutna situacija u Vašingtonu i „nadmetanje za uvo kralja Donalda“ umnogome podseća na dvor Henrija VIII, na kojem je Kromvel službovao. Ljudi poput Ivanke Tramp, Stiva Benona, Džareda Kušnera, Ričarda Grenela, Stivena Milera ili Kelijan Konvej imali su ili imaju mnogo veći uticaj na američku politiku nego što to formalni proces odlučivanja prepoznaje i dopušta. Iako je uvek bilo takvih situacija, bilo je i ljudi poput Brenta Skoukrofta koji su umeli da ublaže i kanališu destruktivne i autoritarne instinkte raznih svetonijevskih i šekspirovskih likova kojima Ustav a posebno praksa i neformalni kanali moći, dozvoljavaju da rade šta hoće u području unutrašnje i spoljne politike. I ovo naravno ne važi samo za Sjedinjene Američke Države.
O autoru:
Dragan Živojinović je saradnik na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na predmetu Međunarodni odnosi. Pored toga sekretar je centra za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu kao i sekretar master akademskih studija SAD na istom fakultetu. Područje interesovanja su mu Međunarodni odnosi, spoljna i bezbednosna politika Sjedinjenih Američkih Država i spoljna politika Srbije.
Sarađivao je u prevodu studije Džozefa Naja, Kako razumevati međunarodne sukobe (preveo prof. dr Dragan R. Simić, 2006), a bio jedan od prevodilaca knjige Džona Miršajmera, Tragedija politike velikih sila (2009, 2017) (sa prof. dr Draganom R. Simićem i Miljanom Filimonovićem) i Roberta Šulcingera, Američka diplomatija od 1900. godine (2011) (sa prof. dr Draganom R. Simićem) na srpski jezik.
Pored toga, objavio je više od trideset tekstova u naučnim i stručnim časopisima i zbornicima radova i uredio deset knjiga i zbornika radova. Diplomirao je i magistrirao na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na smeru Međunarodni odnosi. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o nacionalnoj bezbednosti SAD na Univerzitetu Kalifornije San Dijego.
