Ko će komandovati Senatom nakon izbora 2024. (3): Trke na „nepoznatoj teritoriji“
Pred svake istovremene izbore za Predstavnički dom, Senat i Belu kuću, kao što će to biti 5. novembra 2024, republikanci i demokrate, dakako, iskazuju maksimalističke ciljeve – osvajanje većine u oba kongresna doma i, kao višnju na šlagu, mesta predsednika SAD.
Plan B, o kojem se, kao i o ostalim rezervnim planovima, slabije govori ili se totalno prećutkuje – jer ublažavanje ciljeva nije dobro ni za moral birača ni za same političare – podrazumeva utešnu premiju: Belu kuću i makar jedan kongresni dom. Većinu u Predstavničkom domuje fakat lakše osvojiti (još ju je lakše izgubiti), ali je Senat primamljiviji zbog nadležnosti koje nema Predstavnički dom (izbor članova predsedničkog kabineta, zvaničnika u izvršnoj vlasti, ambasadora, sudija, ratifikacija sporazuma…). Manje ambiciozan plan, međutim, ne znači i manje problema u njegovom ostvarenju.
Upravo se tako, u ovom trenutku, za demokrate čine izbori iduće godine. Da bi zadržali većinu i nakon januara 2025. godine, na izborima u novembru 2024. nijedan od kandidata te stranke na senatskim izborima ne bi smeo da kiksne (zapravo, može maksimalno jedan, pod uslovom da potpredsednik/ca SAD i ujedno predsednik/ca Senata ostane iz te stranke). Kiksevi pak druge strane, imajući u vidu gde će republikanci braniti svoja mesta, manje su verovatni i teško zamislivi. Uključiti i tu opciju u svoju strategiju jeste ipak legitimno; nada se uvek teško obuzdava.
Do izbora ima manje od 580 dana, a, kaže se s razlogom, da je sedam dana u američkoj politici kao večnost. Otuda, teško je u ovom trenutku s apsolutnom sigurnošću predvideti ishod izbora – i za Belu kuću i za Kongres.
Na ishod tih izbora može da utiče veliki broj događaja koje je sada teško predvideti, kao što je teško i predvideti epilog događaja koji se mogu predvideti ili se, prosto, nalaze u kalendaru.
Zatim, tu su unutarstranački izbori, odnosno izbor kandidata i za federalno zakonodavno telo i za Belu kuću. Hoće li se do kraja svi koji trenutno sede u Senatu ponovo kandidovati; hoće li takvi, usled nekih neplaniranih okolnosti, ili zato što za rivala imaju novo lice u politici, a zapravo političkog diletanta koji je rešen da razbuca Vašington i elite, na kraju uopšte uspeti da dobiju unutarstranačke izbore? Hoće li predsednička prajmari sezona kod republikanaca biti samo uzbudljiva ili će se pretvoriti u totalni haos? Kako će na sam tok kapanjeuticati eventualno podizanje optužnica (jedna već jeste!), a kamoli suđenja, protiv Donalda Trampa, i kako će njegovi simpatizeri, u slučaju nekih veleobrta – pravosudnih i/li političkih, na sve to reagovati kada (ako?) budu izašli na glasanje u novembru 2024?
Dosta je, dakle, nepoznatih u čitavoj jednačini. Ono što je, međutim, već sada jasno – senatskim će demokratama biti neuporedivo teže da iduće godine odbrane čak 23 mesta, od kojih čak tri u republikanskim bastionima, nego republikancima 11 mesta na svom terenu.
Tri kritične države
Republikanci, ne bez zdravog rezona, očekuju da će nakon izbora 2024. svi članovi američkog Senata iz Montane, Ohaja i Zapadne Virdžinije biti iz te stranke i da će te države, nakon poraza sadašnjih demokratskih senatora Džona Testera, Šeroda Brauna i Džoa Mančina, time otkloniti poslednje plave „mrlje“ na svojoj crvenoj stranačkoj zastavi.
Eventualni porazi u tim državama, za demokrate bi značio gubitak većine u Senatu (trenutni odnos snaga je 51:49). Ali, čak i ako bismo, iz čisto rekreativnih razloga, ove tri trke svrstali u kategoriju „neizvesnih“, senatskim demokratama ostaje barem još pet, možda čak i šest takvih trka koje su takođe must win ukoliko žele da zadrže kontrolu nad Senatom od 2025. do 2027.
U njih pet Bajden je 2020. pobedio sa manje od 3% razlike u glasovima – Arizona (sa čak 0,3%!!), Nevada, Mičigen, Viskonsin i Pensilvanija. Iako je Virdžiniju dobio sa solidnih više od 10% razlike, politički pejsaž nakon 2021. ne daje pravo onima koji tu državu smatraju „plavom“ državom, u kojoj demokrate mirno dočekuju izbore.
Idemo redom.
Zapadni izborni frontovi: Arizona i Nevada
ARIZONA: Sa istorijom glasanja za republikanske predsedničke kandidate (nakon Trumana 1948. od demokratskih kandidata tu državu su još su samo dobili Bil Klinton 1996. i Džo Bajden 2020. godine) i sa jednim Džon Mekejnom koji je u Senatu proveo pune tri decenije, i uz to je državna legislatura (oba doma) već 30 godina u rukama republikanaca, Arizona je smatrana republikanskom državom. Onda je najpre Kirsten Sinema, tada kao kandidatkinja Demokratske stranke, 2018. osvojila mesto u Senatu, Bajden dobija tu državu 2020. najtesnijom mogućom razlikom, istovremeno kad i demokrata Mark Keli, ubedljivije od Bajdena, dobija specijalne izbore za Senat.Keli 2022. još ubedljivije pobeđuje rivala (Blejka Mastersa) i osvaja pun, šestogodišnji mandat,a iste godine demokrate nakon 14 godina vraćaju u svoje ruke guvernersko mesto (Keti Hobs).
Sve je ovo delovalo obećavajuće po demokrate u planiranju izbora 2024, dok Kirsten Sinema nije nakon novembarskih izbora prošle godine odlučila da napusti tu stranku i da nadalje nastupa kao nezavisna senatorka. I dok joj je kod demokratskih birača, logično, opala podrška, simpatije je zadobila kod stranačkih neopredeljenih te kod dela republikanskih glasača. Koliko će na koju grupu moći da računa ukoliko se ponovo kandiduje, zavisi pre svega od toga ko će dobiti demokratske (kongresmen Ruben Galjego ili neko drugi), odnosno republikanske unutarstranačke izbore – da li će to opet biti Blejk Masters ili možda egzotična Keti Lejk, ili pak šerif okruga Pajnal Mark Lemb? – ali ako od svake grupe „ćapne“ po deo, jasno je zašto bi ovi izbori mogli lako da budu svrstani u kategoriju najneizvesnijih. Three way race obično se obije o glavu jednoj od dve velike stranke (videti: predsednički izbori 1992.)
NEVADA: Bajden je 2020. dobio ovu državu sa manje od 3% razlike, s istom razlikom i Hilari Klinton četiri godine ranije. Prošle godine Katrin Kortez Masto osvojila je senatske izbore sa razlikom od samo 0,8%.
I pored toga, republikanci su prošle godine uspeli da posle četiri godine povrate guvernersko mesto, ali su demokrate uspele da zadrže kontrolu nad državnom legislaturom.
U takvom ambijentu, demokratsku senatorku Džeki Rozen iduće godine očekuje odbrana prvog mandata. Ono o čemu u svojoj kampanji mora da vodi računa jeste da podrška značajno brojne zajednice Latino-Amerikanaca u Nevadi, koja tradicionalno glasa za demokrate, nije zagarantovana. Iako je, prema izlaznim anketama prošle godine, njena koleginica Masto dobila 62 procenta glasova te – svoje – zajednice, prema nekim drugim istraživanjima, podrška Latinosa demokratama u odnosu na onu koju imaju prema republikancima opala je između 2018. i 2022. za nekih 13 procentnih poena.
Severni izborni frontovi: Mičigen i Viskonsin
MIČIGEN: Debi Stabenau odlučila je da nakon dve decenije napusti federalni Senat, i na to mesto je, među demokratama, prva oko bacila predstavnica 7. kongresnog okruga Mičigena u federalnom Predstavničkom domu Elisa Slotkin. Svakako, neće biti jedina, odustajanje senatora/ke od reizbora obično kod raznih probudi ambicije.
Demokrate u Mičigenu uspele su prošle godine da zadrže guvernersko mesto, ali i da, posle više od decenije, povrate kontrolu nad oba doma državne legislature – bukvalno, u takvoj poziciji nisu bili još od osamdesetih godina prošlog veka.
Ponovni izbor GrečenVitmer za guvernerku, i demokratska većina u državnoj legislaturi, možda najviše treba da zahvale mobilizaciji birača da izađu na izbore i glasaju za unošenje odredbe o pravu na abortus u državni Ustav.
Republikanci nisu osvojili senatsko mesto u Mičigenu od 1994, ali je, evo, Tramp dobio tu državu 2016. godine, istina, sa desetak hiljada glasova razlike. Bajden ju je dobio četiri godine kasnije, s tek nešto impresivnijom razlikom u glasovima.
Republikanci u možda previše progresivnoj zakonodavnoj produktivnosti državne legislature vide mogućnost da čak na narednih izborima umerene demokrata iskažu svoje nezadovoljstvo. Pogotovo ako im ekonomske prilike ne budu išle na ruku. Za demokrate je pak pitanje s kojom će sad temom uspeti da motivišu birače.
VISKONSIN: Tramp je ovu državu 2016, nakon dve Obamine pobede, osvojio sa razlikom od oko 22000 glasova, Bajden ju je povratio od Trampa sa čak i manjom razlikom. Senator Ron Džonson je prošle godine osvojio treći mandat u Senatu pobedivši demokratskog rivala za nekih 26000 glasova.
S političkim pejsažem koji Viskonsin već neko vreme s punim pravom svrstava u „swing“ državu, demokratsku senatorku Temi Boldvin iduće godine očekuje drugi reizbor: prethodni, 2018, dobila je sa desetak procentnih poena razlike u glasovima, u državi koja je dve godine ranije doprinela ulasku Trampa u Belu kuću.
Državna legislatura je već 12 godina zaredom u rukama republikanaca – pobedom na nedavnim specijalnim izborima za državni Senat obezbedili su supervećinu, ali bez takve većine u u „donjem domu“ ne mogu da prevaziđu veto guvernera, koji je već četiri godine demokrata.
Za prošlogodišnje izbore za Senat može se reći i to da su potvrdili značajan Trampov uticaj u Viskonsinu. Znajući to, verovatno će teško odoleti izazovu da se umeša i u izbor kandidata za senatske izbore iduće godine. Računajući da bi na taj ishod značajno uticati njegova eventualna predsednička nominacija.
Ono što demokratama uliva optimizam jesu nedavni izbori za člana državnog Vrhovnog suda, na kojima je dosta ubedljivo pobedila kandidatkinja kojoj su demokrate pružile podršku. Novostvorena liberalna većina u tom sudu biće od značaja kad se bude odlučivalo o rasporedu izbornih jedinica u toj državi, skrojenih po meri republikanaca.
Istočni izborni frontovi: Pensilvanija i Virdžinija
PENSILVANIJA: Tokom prošlogodišnje kampanje za Senat Džon Fetermandoživeo je teži oblik šloga, no uspeo je da se vrati u trku i da na kraju dobije Trampovog „selebriti“ izabranika Mehmeta Oza sa razlikom od 5% u glasovima.
Bob Kejsi, koji je najavio da će se u novembru iduće godine boriti za svoj četvrti mandat u Senatu, u februaru je podvrgnut operaciji raka prostate, koja je, kako je saopšteno, uspešno obavljena.
Istog meseca Feterman, koji iovako vuče ozbiljne posledice šloga, ponovo je hospitalizovan, ovaj put zbog depresije.
Ako bi hteli da igraju prljavo, republikanci bi u kampanji mogli da nametnu priču kako građani Komonvelta zaslužuju da konačno dobiju fizički sposobnog i zdravog senatora. Mediji u toj državi, uzgred, već se bave i scenarijem po kojem obojica senatora iz zdravstvenih razloga napuštaju Senat.
Šta se dešava u tom slučaju, odista neuobičajenom? Guverner Džoš Šapiro, demokrata (prošle godine na izborima prosto oduvao Tramovog pulena Daga Mastrijana), imenovao bi zamene na mandat do 7. novembra 2023, kada su u Pensilvaniji redovni lokalni izbori i izbori za sudije. Pobednik koji bi zamenio Fetermana imao bi mandat do 2029. (do kada bi inače trajao Fetermanov), dok bi onaj ko bi zamenio Kejsija, služio bi do kraja njegovog mandata (januar 2025.).
Obrni-okreni, senatskih izbora sigurno će dogodine biti u Pensilvaniji. Prošle godine republikanci su izgubili dve važne trke u državi – za guvernera i, rekosmo, za Senat – a račun za te poraze, uz konsenzus svih strana, ispostavljen je Donaldu Trampu, jer su i Mastrijano i Oz bili kandidati koje je on podržao i doprineo njihovim pobedama na unutarstranačkim izborima, na uštrb kandidata za koje se procenjivalo da imaju daleko veći izborni potencijal.
Jedan od njih je Dejvid Mekornik, koji je prošle godinu senatsku nominaciju izgubio za 0,1%, u kojeg deo Republikanske partije (naravno, ne onaj blizak Trampu) polaže ozbiljne nade, ukoliko ovaj odluči da trči. U tom slučaju, ostaje im najveći problem – kako da Trampa ovaj put spreče da kadruje.
Ipak, možda im upravo on, i pored svega, bude adut 2024.
Tramp je u poslednja dva izborna ciklusa pokazao da uživa priličnu popularnost u Pensilvaniji: uz velikuizlaznosti, što je mnogo značajnije za političku scenu Komonvelta, o pobedniku su na predsedničkim izborima odlučivale bukvalno desetine hiljada glasova – Tramp je 2016. pobedio za nekih 44000 glasova (od blizu 6 miliona glasova), Bajden je tu državu povratio četiri godine kasnije pobedivši za oko 80000 glasova (od oko 6,8 miliona glasova).
Poslednji put kad su istovremeno održani senatski i predsednički izbori, 2016, republikanac Pet Tumi novi je mandat u Senatu obezbedio skorom koji je za samo dvadesetak hiljada glasova bio manji od onog koji je imao Tramp.
Bude li na kraju dogodine revanša između Bajdena i Trampa, verovatno opet treba računati na veliku izlaznost, ali i na to da predsednički kandidati „povuku“ svoje liste. Koja će biti uspešnija, odlučiće, sva je prilika, opet mali broj glasača.
VIRDŽINIJA: Tim Kejn, bivši guverner i bivši potpredsednički kandidat demokrata 2016, najavio je da će se ponovo kandidovati za senatora iz Virdžinije, ali se tokom njegovog drugog mandata politički pejsaž države unekoliko izmenio: 2021. guverner je postao republikanac Glen Jangkin, kojeg mnogi vide čak i u trci za republikanskog predsedničkog kandidata, dok su iste godine njegove stranačke kolege, na neki način, povratile dominaciju u donjem domu državne legislature.
Bajdenovih +10% razlike u glasovima 2020. najbolji je rezultat demokratskog kandidata od 2008, od kada je Virdžinija redovno počela da glasa za demokrate na predsedničkim izborima. Promena na guvernerskom mestu 2021, međutim, ne mora nužno da znači da ta država naprasno počinje da izmiče demokratama, koliko pre potvrđuje pravilo da američki birači nastoje da za guvernera svoje države – možda je to čak izraženije nego za druge funkcije – biraju najbolje kandidate, bez obzira na stranačku pripadnost (tako je guverner „crvenog“ Kentakija, na primer, demokrata Endi Bešir, a doskora je guverner „plavog“ Merilenda bio republikanac Leri Hogan).
Sve to stoji, dok građane Virdžinije ne pitaju o hipotetičkom duelu Kejn-Jangkin iduće godine. Prema jednom istraživanju iz prošle godine, njih dvojica su, statistički, izjednačeni. Jangkinu je pride od novembra prošle godine za 5 procentnih poena skočio rejting, ambicije mu očito ne manjkaju, i moguće je da će, ukoliko ipak preskoči predsedničku trku (protiv čega su inače sami građani Virdžinije), biti izložen značajnom pritisku stranke da se upusti u senatsku trku, kao neko ko bi, više od drugih, mogao da parira Kejnu; sličnog po potencijalu trenutno nemaju. Ako ništa drugo, Jangkinu bi moglo da ide u prilog tradicija po kojoj je guverneri Virdžinije lako postaju senatori.
Startne pozicije
Demokrate već sada računaju da će u Senatu zadržati mesta iz 12 država – Kalifornije (i pored penzionisanja Dajen Fejnstin), Konektikata, Delavera, Masačusetsa, Havaja, Merilenda, Rod Ajlende, Minesote, Nju Džersija, Njujorka i Nju Meksiku, te Vašingtona.
Toj koloni pobeda demokrate, na bazi dosadašnjih izbora, pridodaju i izbore za senatska mesta iz Vermonta i Mejna, koje trenutno drže nezavisni senatori, a koji tesno sarađuju sa senatskim demokratama – Engus King i Berni Senders.
Republikanci u izbornu kampanju ulaze pak daleko ležerniji – brane mesta u dokazano „crvenim“ državama, u Indijani, na Floridi, u Misisipiju, Misuriju, Nebraski, Severnoj Dakoti, Tenesiju, Teksasu, Juti i Vajomingu. Građani Nebraske biraće, mimo izbornog kalendara, i senatora koji će zameniti Bena Sasea (prešao na funkciju predsednika Univerziteta Florida), ali ni tu nemaju razloga da imalo budu zabrinuti.
Za sada nema najava o tome da sadašnji senatori neće tražiti reizbor, osim Majka Brauna iz Indijane koji će 2024. trčati za guvernera te države. Republikanci bi samo u Juti mogli da očekuju da sadašnji senator, Mit Romni (ako poželi da se ponovo kandiduje) dobije ozbiljnu konkurenciju (možda u liku Trampovog izabranika?) u unutarstranačkim izborima. Romnijevim povlačenjem, ili pak porazom u prajmariju, republikanci bi se oslobodili nepoćudnog senatora, Trampu nenaklonjenom do te mere da je čak dva puta glasao za Trampovu krivicu u postupcima opoziva (impeachment) koji su pokrenuti u Kongresu 2019. i 2021, dok bi demokrate izgubile jednog od ne tako mnogo kolega s rivalske strane sa kojima je Bajdenov san o dvostranačkoj saradnji u Senatu bio moguć.
Autor: Denis Kolundžija
