Kratka priča o Trampu i republikancima (3): zajednička budućnost ili ne?

U prvom delu ove mini-serije tekstova mogli ste da čitate o tome kako je Donald Tramp promenio Republikansku partiju. U drugom delu bilo je reči o sadašnjosti i budućnosti iz partijske perspektive, pre svega sagledavajući rezultate ovogodišnjih izbora za Kongres, kao i važna pitanja na koje će partija morati da ima odgovor u narednim godinama koja su uglavnom ideološke prirode. Međutim, najvažnije pitanje je ostalo neodgovoreno, a to pitanje je: šta ćemo sa Trampom? I tu ne mislim samo na Donalda, već i na ostatak familije i sve što ide uz njih. Odgovor na pitanje buduće veze između Trampa i republikanaca  će biti zadatak ovog, finalnog, dela ove, i ne baš kratke priče.

U poslednje 4 godine, još uvek aktuelni američki predsednik imao je neka stvarna dostignuća, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, i to je nešto što mu ne mogu osporiti čak ni njegovi protivnici. Njegov uspeh na Bliskom istoku sa priznavanjem Izraela od strane arapskih država je nešto što nije uspelo nijednom predsedniku do sada. Do ove godine su samo Egipat i Jordan imali odnose sa Izraelom, a ove godine je 4 ili 5 država uspostavilo diplomatske odnose sa Izraelom uz posredovanje SAD i to je zasigurno nešto što će ostati kao dugotrajna i uspešna zaostavština Trampovog mandata. Takođe, uprkos očekivanjima, na njegovo insistiranje i pritisak je ubrzan proces oko pravljenja vakcine protiv kovida-19. Među konzervativcima će sigurno ostati upamćen po tome što su njegova postavljenja federalnih sudija učvrstila pozicije konzervativaca u ovoj grani vlasti, a pogotovo u Vrhovnom sudu gde sada ima 5 prilično sigurnih konzervativnih glasova. Svoju partiju, uprkos porazu, ostavlja u mnogo boljoj poziciji nego Džordž Buš mlađi 2008. imajući u vidu dobre rezultate na ostalim izborima o kojima sam govorio u prethodnom delu. Međutim, Tramp je drugačija ličnost od svih predsednika do sada tako da ne znamo koliko će sve ovo biti trajno. Tu se ističe više pitanja za budućnost o kojima će biti reči, ali pošto sadašnjost deluje vrlo napeto, valja se prvo osvrnuti na nju.

Odbijanje da se prihvati poraz je štetno za sve – uključujući i Trampa

Postizborno ponašanje Donalda Trampa najviše liči na poslednji deo nekog filma Martina Skorsezea poput Vuka sa Vol Strita, Kazina ili Dobrih momaka (engl. Goodfellas), na onaj deo kada glavni lik, prema kome ste do tada gajili simpatije (ili bar niste bili ravnodušni), počinje da pravi neke neshvatljive poteze koji štete i njemu i onima oko njega. Bez namere da poredim predsednika Trampa  sa bilo kojim likom iz tih filmova, njegovi nelogični potezi posle izbora će mu definitivno naneti štetu utisku koji je ostavio i njegovoj istorijskoj reputaciji. Umesto priče o gorepomenutim uspesima (i onima koji nisu pomenuti), jedna od glavnih tema će biti to da je verovatno prvi predsednik u više od 200 godina koji nije priznao poraz. Mogao je da pokaže i medijima koji su 4 godine govorili uglavnom negativne stvari o njemu da nisu bili u pravu kada su ga prikazivali kao nekoga sličnijeg autoritarnim nego demokratskim liderima. Umesto toga, na prošlonedeljni tekst Vašington Posta o tome da je 25 od 249 ispitanih republikanaca u Kongresu priznalo Bajdena kao pobednika izbora, Tramp je na Tviteru tražio da mu „pošalju listu tih RINO-a“ (Republican In Name Only- Republikanac samo u imenu, lažni republikanac). Na odluku Vrhovnog suda od petka da tužba Teksasa i još nekih republikanskih država sa ciljem poništavanja velikog broja glasova u Pensilvaniji, Mičigenu, Viskonsinu i Džordžiji da Teksas nije u poziciji da pokrene tužbu protiv drugih država za način na koje one sprovode izbore, Tramp je kritikovao sudije koje je sam tu postavio i svojevremeno hvalio kao sudije koji će tumačiti zakon kako je napisan. Ironično je da su sudije upravo to i uradile s obzirom da su savezne države po Ustavu te koje sprovode izbore na svojoj teritoriji i da zbog toga postoji elektorski koledž koji je Trampu pre 4 godine i doneo pobedu iako je ukupno imao manje glasova od Hilari Klinton

Predsednik Tramp, ipak, pokušava da u poslednjima danima mandata ostavi i dobar utisak. Zalaže se za što veći paket pomoći građanima pogođenim kovidom-19. Naredio je značajno smanjenje trupa u Iraku i Avganistanu do 15. januara. Otkako je odobrena vakcina, ističe da je najvažnije da se vakcinišu oni kojima je to najneophodnije pre nego političari. Nedavno se pojavila i informacija da bi mogao da pomiluje Džulijana Asanža što bi sigurno zadovoljilo anti-establišment deo njegove baze. Ipak, kao i rezultati koje je imao tokom mandata, i ovo ostaje relativno neprimećeno zbog njegovog pokušaja da prekine tradiciju dugu više od 200 godina koja je jedan od temelja demokratije, a to je da i poraženi prihvati izborne rezultate.

Ovakvo ponašanje je loše i za Republikansku partiju. Spomenutu tužbu je podržalo čak 126 republikanaca u Predstavničkom domu što je negde oko dve trećine. Bez obzira što je njihova podrška verovatno bila motivisana zahtevima birača u distriktima koje predstavljaju, definitivno im u budućnosti neće ići u prilog to što su podržali tužbu sa ciljem da se praktično ponište glasovi više miliona građana koja nije imala stabilne pravne osnove što je Vrhovni sud potvrdio. Njihov kontraargument će zasigurno biti to da su Hilari Klinton, demokrate i veliki broj medija 4 godine govorili o tome da je Rusija namestila izbore 2016. (zbog čega je sad verovatno mnogima teško da poveruju u to da se ništa slično nije desilo ove godine). Tu se može reći da donekle imaju pravo, ali je Hilari Klinton formalno priznala poraz dan nakon izbora i došla na Trampovu inauguraciju iako nije bila obavezna na to (nije bila predsednik), a krivce za poraz (suštinski svi osim nje) je tražila u intervjuima i knjigama nakon izbora. Mada, čestitke Miča Mekonela i drugih republikanaca nakon što je elektorski koledž ozvaničio Bajdenovu pobedu mogu značiti da i sami republikanci polako dižu ruke od Trampa i njegovih pokušaja da preokrene izbore koji sad praktično više nemaju nikakve šanse da uspeju.

Odbijanje izbornih rezultata je loše i za američki politički sistem. Pored Trampa, mnogi republkanski kandidati za Kongres ili guvernerska mesta odbili su da prihvate izborne rezultate uprkos što su neki izgubili izuzetno ubedljivo. To se može objasniti time da birači od njih očekuju borbu, kao što su je očekivali i od Trampa 2016. i zbog toga ga izabrali. Tražiti borbu nije ništa čudno: progresivni demokratski aktivisti su tražili od svojih predstavnika otpor Trampu na svim frontovima i uglavnom to i dobili, pre toga su republikanci opstruisali Obamu, demokrate pozivale na impičment Buša, republikanci sproveli impičment protiv Klintona itd. Ipak, sve više deluje da dve strane srljaju u neke ekstreme pravdajući se onim što radi druga strana i da sve manje ima prostora za neku vrstu konsenzusa među njima makar oko osnovnih stvari.

Da li Tramp može da pomogne ili naškodi u budućnosti?

Odgovor je više nego lak – može oba. Tramp je za republikance nešto slično Berniju Sandersu među demokratama – neko ko može da mobiliše jedan važan deo biračkog tela koji inače ne bi izašao na glasanje. Ako idemo dalje, Donalda Trampa Džuniora, Trampovog najstarijeg sina, možemo uporediti sa Aleksandrijom Okasio-Kortez, znanom kao AOC, kao nekim mlađim ko ima jako dobru vezu sa upravo tim delom biračkog tela jedne odnosno druge partije. Međutim, tu nastaju problemi za republikance. Bez obzira što su povezani sa najvatrenijim demokratskim aktivistima, Sanders i AOC su ipak političari i kao takvi, može se reći da znaju da igraju timski barem donekle. Tako ove godine, iako im Bajden nije bio omiljeni kandidat, svoje birače su motivisali glasanjem protiv Trampa i oni su izašli u ogromnim brojevima. Republikancima je u budućnosti potrebno baš to od Trampa, da kao popularna ličnost u partiji pruži podršku republikanskim kandidatima za Kongres i Belu kuću koja će im biti neophodna kako bi prvi prošli kroz cilj. Ukoliko bi uspeli da dobiju podršku Trampove baze i povrate umerene republikanske glasače, pre svih one iz predgrađa, vrlo verovatno bi za 4 godine put ka Beloj kući bio relativno lak.

Ipak, Tramp se nije baš pokazao kao timski igrač što iznova dokazuje svojim napadima i pritiscima posle izbora na republikanske guvernere Arizone i Džordžije sa kojima je pre toga imao dobar odnos. Dobar primer tu može da predstavlja Džef Sešns, bivši senator iz Alabame (1997-2017) i državni pravobranilac u Trampovoj administraciji (2017-2018). On je bio prvi senator koji je podržao Trampa tokom republikanskih unutarstranačkih izbora 2016, ali se nije rastao u dobrim odnosima sa predsednikom. Kada je Sešns ponovo pokušao da se kandiduje za Senat ove godine, Tramp je na unutarstranačkim izborima podržao njegovog rivala Tomija Tubervila, bivšeg trenera nekoliko koledž timova američkog fudbala sa pomalo upitnim poznavanjem političkog sistema SAD. Problem ovde predstavlja što, za razliku od Alabame, Džordžija i Arizona nisu sigurne republikanske države i na budućim izborima bi podrška Trampa mogla da prelomi navedene izbore. Ukoliko bi recimo 2022. Tramp protiv guvernera Džordžije Brajana Kempa podržao svog saveznika kongresmena Daga Kolinsa (što je Tramp čak i spomenuo na nedavnom skupu) i ukoliko bi se desilo da Kemp ipak tesno izbori nominaciju za drugi mandat na unutarstranačkim izborima, pitanje je koliko bi Trampovih glasača izašlo da podrži Kempa protiv demokratskog rivala što bi moglo da znači gubitak guvernerskog mesta u jednoj važnoj kolebljivoj državi. Slično bi se moglo desiti i u Arizoni ili nekoj drugoj saveznoj državi čiji je guverner ili senator u sukobu sa Trampom. Takav odnos bi bio izuzetno problematičan, naročito imajući u vidu to da Tramp ne bi imao nikakvu zvaničnu poziciji u partiji, a imao bi odlučujući uticaj.

Prvi veliki test Trampovog nasleđa biće upravo u Džordžiji, u drugom krugu izbora za Senat. Aktuelni senatori Dejvid Perdu i Keli Lefler, oboje republikanci, će se 5. januara boriti da zadrže svoja mesta i republikansku većinu za šta je potrebno da pobedi bar jedno. S obzirom da je Tramp izgubio Džordžiju za manje od 15 hiljada glasova, oboje senatora su stoprocentno uz Trampa. Ipak, nakon tvrdnji o izbornoj prevari, pojavile se mogućnost da će jedan broj republikanskih glasača bojkotovati ove izbore. Pobeda oboje republikanskih kandidata bi bila najznačajnija za samog Trampa jer to bi bila potvrda da je, uprkos porazu na predsedničkim izborima, i dalje popularan i važan deo partije. Zato bi mnogo lakše bilo da vodi kampanju da sačuva ono što je postigla njegova administracija od od naleta „radikalnih liberala“, nego da govore glasačima da su predsednički izbori pokradeni, ali da oni treba da učestvuju u još jednim pokradenim izborima. To je još jedan razlog zašto je odbijanje prihvatanja izbornih rezultata loše i za Trampa i za republikance, a i za Džoa Bajdena, koji sam nije neki veliki progresivac i liberal i republikanski Senat bi mogao da mu posluži kao dobro opravdanje zbog čega liberalni deo partije ne bi mogao da dobije ono što želi.

Tramp 2024? I ne samo Donald

Gotovo istog momenta kada je objavljeno da je Bajden pobednik, krenule su spekulacije o tome da bi Donald Tramp mogao ponovo da se kandiduje 2024. I sam Tramp je to jednom prilikom rekao okupljenima u Beloj kući pre oko 2 nedelje. I u prošlosti se nekoliko puta dešavalo da poraženi predsednik pokuša ponovo, ali samo je jedan uspeo da se vrati na mesto predsednika, a to je bio Grover Klivlend (predsednik 1885-1889 i 1893-1897). Neke glasine kažu da će objaviti svoju kampanju za 2024. na dan Bajdenove inauguracije, a kako god bilo, moguća najava nove kampanje i sudski procesi vezani za izborne neregularnosti već su doneli veliku količinu novca za potencijalnu kandidaturu. Pored toga, ostali republikanci su uglavnom pozitivno reagovali na moguću Trampovu kandidaturu 2024, a u anketi sprovedenoj u nedeljama posle izbora, Tramp je dobio čak oko 53% podrške među republikanskim glasačima za ponovnu kandidaturu.

Trampova moguća kandidatura bi, međutim, bila loša za republikance s obzirom da bi to značilo da bi tri izborna ciklusa nastupali sa istim kandidatom što bi, u slučaju neuspeha, mogao da bude veliki problem za povratak partije. Svakako bi kandidatura koja stalno postoji kao mogućnost, stvarala nesigurnost kod drugih potencijalnih kandidata za sledeće izbore o kojima se već spekuliše. Objava takve kandidature u ranim danima Bajdenove administracije bi bila garant neuspeha za Trampa. Razlog je jednostavan. Jedna od najvećih grešaka Trampa u kampanji je bila što je svakodnevno bio u centru pažnje tako da čak i kada je Bajden pravio greške, one su ostajale neprimećene. S obzirom da su mediji tokom kampanje bili jako blagi prema Bajdenu u najmanju ruku, ukoliko bi se to nastavilo i tokom predsedničkog mandata, a Tramp svojim izjavama nastavio da zaokuplja pažnju medija, čak i ukoliko bi se Bajden eventualno pokazao kao loš predsednik, opet bi sva pažnja i negativan publicitet verovatno išao Trampu. Ako bi Tramp bio stalno tu, potencijalnim biračima bi verovatno postao dosadan posle određenog vremena i teško da bi postojala želja kod većeg broja njih da se Tramp vrati.

Tramp naravno, ne mora da se ponovo kandiduje za predsednika da bi održao kontrolu nad partijom. Kao što je već spomenuto, mogao bi da ima odlučujućeg uticaja na buduće guvernerske, senatorske i druge izborne trke i tako bi mogao da ostane deo partijske mašinerije koju bi eventualno mogao da iskoristi i u svoju korist. U tom smislu vrlo važno će biti ponašanje Republikanskog nacionalnog komiteta, čija trenutna predsedavajuća, Rona Mekdanijel, je Trampova saveznica i ima njegovu podršku da se kandiduje za novi, treći, mandat koji je najavila da će joj biti poslednji. Pitanje toga ko će je naslediti nakon 2022. će biti jedno od ključnih. Za sada, komitet će organizovati okupljanje početkom januara na koje su pozvani mnogi potencijalni budući kandidati (i Tramp naravno), verovatno sa ciljem da Mekdanijel pokaže da će biti neutralna prema njihovim kandidaturama bez potencijalnog favorizovanja bilo koga.

Najjasniji znak kuda ide partija mogli bi da nam pokažu unutarstranački izbori za senatorsko mesto u Severnoj Karolini. Senator Ričard Bur je najavio povlačenje, a već se govori da bi mogla da ga zameni Lara Tramp, supruga Trampovog drugog najstarijeg sina Erika, rođena u Severnoj Karolini. Ona je bila vrlo angažovana tokom kampanje i imala kontakta sa biračima tako da bi to mogla da iskoristi za sopstvenu političku karijeru u kolebljivoj državi koja ipak malo više naginje republikancima. Sigurno je da će i drugi članovi partije, manje vezani za Trampa okušati svoju sreću što bi moglo da nam da jasniju sliku gde se partija nalazi. Pitanje je i za dvoje najstarije Trampove dece: Dona Džuniora i Ivanku. Don Džunior je jako povezan sa očevom kampanjom na društvenim mrežama i neki ga čak spominju i kao predsedničkog kandidata, ali on nije pokazivao neko veliko interesovanje za takvu poziciju, a i jednostavno, ima dovoljno uticaja u partiji da mu nije neophodna zvanična pozicija koja bi ga obavezivala. „Prva ćerka SAD“ kako je neki ironično nazivaju, imala je takođe ulogu u kampanji i, kako je sama rekla, sada je ponosna članica Republikanske partije. Njena politička budućnost takođe još uvek nije jasna, prvenstveno se postavlja pitanje gde će ona i njen suprug Džared Kušner živeti nakon Bele kuće, da li će to biti povratak u njen Njujork, Kušnerov Nju Džerzi, ili selidba na Floridu. Odatle bi možda mogla da okuša sreću i kandiduje se za neku političku poziciju, a možda se ipak odluči za neki drugačiji pristup i moguću ulogu u nekoj narednoj republikanskoj administraciji.

Zaključak

Donald Tramp je iznenadno ušao u politiku, onda i iznenada postao predsednik, a zatim i najuticajnija figura u svojoj partiji. Kao što je Regan 80-ih uspeo da privoli nove glasače republikancima, pre svih religijske konzervativce, tako je i Tramp uspeo da uveća partijsku bazu i dovede neke nove glasače koji nikada ranije nisu glasali. U ovom trenutku deluje kao neko ko će definitivno biti glavna ličnost u partiji, iako neki sumnjaju u to, govoreći da bi njegova zvezda mogla da izbledi kada napusti Belu kuću i kada se slegne prašina oko ovogodišnjih izbora. Šta god da se desi, Trampovi glasači su tu da ostanu i glavni izazov za Republikansku partiju biće to da ih zadrži i povrati one koje je izgubila. Ukoliko ostvare ideju o „trampizmu“ bez Trampa i uz to nađu odgovore na neka ključna pitanja koja u poslednje vreme dobijaju na važnosti, put republikanaca ka uspehu u narednim godinama je otvoren.

O autoru:

Nikola Milinković

Slična tematikaViše od autora