Otići da bi se vratio: Dvanaest godina pripreme za „glavnu ulogu“
Poslovi u državnoj službi, odnosno kako to Amerikanci vole da kažu, „služenje svojoj zemlji“, ne donose previše para. Novac zarađujete posle, kad steknete ime. Ista sudbina je zadesila i Brenta Skoukrofta. Počeo je, između ostalog, po okončanju savetničkog mandata honorarno da drži predavanja širom Amerike, pomagao Ričardu Niksonu u pisanju spoljnopolitičke komponente njegovih memoara, i posvetio se, zajedno sa još petoricom nekadašnjih službenika Bele kuće, pokretanju konstalting biznisa. Kompaniju su nazvali „International Six Incorporated“ (ISI). Budući da je ISI imala polovičan uspeh, 1982. godine udružio je snage sa svojim nekadašnjim šefom, Henrijem Kisinžerom i postao potpredsednik konsalting kompanije „Kissinger Associates, Inc.“
Posao je išao tako dobro, da je Skoukroft, koji je postao potpredsednik kompanije i njen predstavnik u Vašingtonu, zarađivao 300.000 tadašnjih dolara godišnje, a 1988, godinu pre nego što će ponovo postati savetnik za nacionalnu bezbednost, završiće sa čak pola miliona u džepu. Iako u vreme dve Reganove administracije zvanično nije bio njihov deo, postavljen je 1983. godine na čelo Predsednikove Komisije za strateške snage (President’s Commission On Strategic Forces) koja je trebala da predloži dalji razvoj i načine korišćenja strateških nuklearnih snaga.
Ipak, svakako najvažnija funkcija bila je ona u tzv. Tauerovoj Komisiji (President’s Special Review Board), nazvanoj tako po senatoru Džonu Taueru koji je bio na njenom čelu. Zadatak ove komisije bio je da ispita zloupotrebe od strane članova kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost ali i samog predsednika u tzv. „Iran–Kontra skandalu“ te da predlože reforme ovog tela koje bi doprinele njegovom boljem i efikasnijem radu, u okvirima zakona. „Izveštaj Tauerove komisije“, sadrži, između ostalog, i predloge za reformu Saveta za nacionalnu bezbednost. Po autorima izveštaja, ključnu odgovornost za rad Saveta treba da snosi predsednik budući da je celo telo i nastalo iz potrebe da mu se pomogne da se bolje snađe u oblasti spoljne i bezbednosne politike, a to je polje u kome je moć predsednika neprikosnovena.
Njemu treba da je na raspolaganju savetnik za nacionalnu bezbednost koji po preporukama Komisije treba da vodi računa o funkcionisanju Saveta na dnevnoj osnovi i da „obezbedi da pitanja koja dolaze pred Savet na razmatranje pokrivaju čitav opseg problema čije se propitivanje zahteva; da su ova pitanja u potpunosti analizirana; da su izgledi i rizici svake od opcija ispitani; da su sve relevatne informacije i obaveštajni podaci dostupne Rukovodiocima (Principals); da su propitani pravni aspekti; da su uzete u obzir poteškoće u primeni.“
Pored rukovodilaca, odnosno ključnih članova Saveta za nacionalnu bezbednost, kao što su predsednik, potpredsednik, državni sekretar i sekretar odbrane, izveštaj Tauerove Komisije posebno naglašava ulogu međuagencijske saradnje i onoga što će postati srž tzv. „Skoukroft modela“ organizacije Saveta za nacionalnu bezbednost. U pitanju je detaljna analiza i priprema pitanja i problema na nivou zamenika rukovodilaca i niže rangiranih službenika iz svih delova administracije, pre nego što to dođe pred rukovodioce i samog predsednika na odlučivanje. Taj piramidalni sistem odlučivanja, koji rukovodiocima i predsedniku štedi vreme a daje mogućnost da se iskoordiniraju i uključe najširi delovi administracije koji se bave pitanjima spoljne i bezbednosne politike, ostaće sve do danas uzor i model po kome funkcioniše Savet za nacionalnu bezbednost.
O autoru:
Dragan Živojinović je saradnik na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na predmetu Međunarodni odnosi. Pored toga sekretar je centra za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu kao i sekretar master akademskih studija SAD na istom fakultetu. Područje interesovanja su mu Međunarodni odnosi, spoljna i bezbednosna politika Sjedinjenih Američkih Država i spoljna politika Srbije.
Sarađivao je u prevodu studije Džozefa Naja, Kako razumevati međunarodne sukobe (preveo prof. dr Dragan R. Simić, 2006), a bio jedan od prevodilaca knjige Džona Miršajmera, Tragedija politike velikih sila (2009, 2017) (sa prof. dr Draganom R. Simićem i Miljanom Filimonovićem) i Roberta Šulcingera, Američka diplomatija od 1900. godine (2011) (sa prof. dr Draganom R. Simićem) na srpski jezik.
Pored toga, objavio je više od trideset tekstova u naučnim i stručnim časopisima i zbornicima radova i uredio deset knjiga i zbornika radova. Diplomirao je i magistrirao na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na smeru Međunarodni odnosi. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o nacionalnoj bezbednosti SAD na Univerzitetu Kalifornije San Dijego.
