Pirova pobeda na delu? Predsedavanje Predstavničkim domom i unutarpartijska nadmetanja Republikanaca
Ako je iko sumnjao u vrednosne sudove o neuspehu Republikanske partije na izborima na pola mandata 8. novembra 2022. godine, danas bi trebalo da odustane i iz prvih redova posmatra kako se kruni teško izvojevana krhka većina. U političkim sistemima gde nema „parlamentarnih preletača“, kada je programska heterogenost osnovna odlika partijskog organizovanja i kada je polaganje računa sopstvenom izbornom distriktu u prvom planu, ne čudi što su statistika i matematika neprijatelji svake političke analitike. 222 republikanaca (od ukupno 435 predstavnika) trebalo bi da bez muke omogući upravo republikancu predsedavanje Predstavničkim domom. Premda se moglo naslutiti da će Kevin Mekarti (Kevin McCarthy), kalifornijski republikanac, imati težak posao da predsedava ovim domom Kongresa (makar) u naredne dve godine, mali je broj onih koji su mu predviđali prvu prepreku u susret preuzimanju ove funkcije. Republikanska konferencija mu je u novembru 2022. ukazala većinsko poverenje prilikom izbora za kandidata za predsedavajućeg, ali se takva podrška nije preslikala u Predstavničkom domu u danima za odlučivanje. Iako je i na samoj Konferenciji bilo disonantnih tonova, oni nisu slutili nepremostive prepreke sa kojima se Mekarti, ipak, u danima za glasanje suočavao.
Prvo su se brojali (neuspešni) krugovi glasanja, a onda se prešlo na odbrojavanje dana bez predsedavajućeg, predstavnika (iz redova Republikanske partije) koji se protive Mekartijevom imenovanju i zahteva koje su mu predočili kako bi se predomislili i, ipak, podržali njegovu kandidaturu. Ono što se na prvi pogled moglo videti bila je pokazna vežba demokrata koji su jednodušno podržavali svog kandidata, njujorškog predstavnika Hakima Džefrisa (Hakeem Jeffries). Kada je posle petnaestog kruga glasanja Mekarti zaista izabran uputio je, u šali, reči upozorenja upravo Džefrisu: „Čuvaj se, i ja sam imao jednoglasnu podršku na svojoj konferenciji“ (misleći na ranije pomenuto republikansko odlučivanje o kandidatu za predsedavajućeg).
Zašto se glasalo 15 puta za funkciju predsedavajućeg? Odgovor je vrlo jednostavan i leži u pravnom okviru (House Practice) i dosadašnjoj praksi koja nedvosmisleno ukazuje da je izbor predsedavajućeg prvi i nužan korak ka konstituisanju novog saziva Predstavničkog doma. Novoizabrani predstavnici polažu zakletvu pred novoizabranim predsedavajućim, jasan je i savezni zakon. Pre ovog konstitutivnog akta, Predstavnički dom još uvek ne postoji u novom sazivu. Drugim rečima, glasalo bi se i više od 15 puta da Mekarti, najzad, nije uspeo da privoli svojoj kandidaturi, s početka, svoje dosledne protivnike. A ni to nije učinio tako ubedljivo. Nije mu ni Donald Tramp pomogao svojim stidljivim pozivom republikancima da podrže Mekartijevu kandidaturu i odustanu od opstrukcije glasanja. Svega 216 republikanaca je donelo prevagu u odnosu na stalnih 212 demokrata koje su pružale podršku lideru manjine, Džefrisu. Ako je Mekarti bio „žrtva“ prvog pravila o izboru predsedavajućeg „po svaku cenu“, onda se može reći da se okoristio o drugo: potrebno je obezbediti većinu onih koji glasaju za predložene kandidate. Otuda potencijalna nedoumica kako je neko izabran, a da nije podržan sa bar 218 glasova. Oni koji se izjasne samo da su prisutni (present), a i u poslednjem krugu glasanja ih je bilo 6, ili jednostavno ne učestvuju u radu sednice, nisu prepreka prebrojavanju natpolovične većine predstavnika koji se zaista opredeljuju za nekog od kandidata.
Petodnevna saga (najduža čak od 1859. godine) je završena, a gorak ukus ipak ostaje. U jednom trenutku je čak 20 predstavnika iz redova Republikanske partije stalo na put Mekartijevoj kandidaturi. Zajednička nit koja je poveznica ovim ljudima, osim suprotstavljanja kandidaturi, jeste činjenica da su se u dosadašnjem političkom delovanju profilisali kao etablirani (ultra) konzervativci, dok se po nekim ocenama mogu svrstati i na krajnji desni deo političkog spektra. Svi odreda pripadaju Kokusu za slobodu (Freedom Caucus), a većina njih je dovodila u pitanje rezultate predsedničkih izbora 2020. Uglavnom je reč o „starosedeocima“ u Predstavničkom domu, mada se uočava da među Mekartijevim oponentima ima i 5 novoizabranih kongresmena. Može se slobodno reći i da dominantno naginju ka „trampizmu“, naročito imajući u vidu činjenicu da je njih 17 (od 20) uživalo Trampovu podršku tokom predizborne kampanje 2022. godine. Geografski su prilično diversifikovani, mada ih je čak 8 iz Teksasa, Arizone i Floride. Pomalo volšebno su isticali kandidature drugih republikanaca, poput Džima Džordana (Jim Jordan) iz Ohaja, inače osnivača Kokusa za slobodu, ili Bajrona Donaldsa (Byron Donalds) iz Floride kako bi se otvoreno iskazalo protivljenje Mekartijevoj kandidaturi, a opet, demokrate onemogućile da sa svojih 212 konstantnih glasova osvoje mesto predsedavajućeg.
Šta su Mekartijevi protivnici želeli i koje su posledice ispunjenja njihovih zahteva? Njujork tajms je dan posle izbora predsedavajućeg ocenio veoma pesimistički. Ustupci koji su učinjeni tokom procedure izbora viđeni su kao blanko karta za ometanje rada Predstavničkog doma, a Mekartijeva pozicija nalik talačkoj i podobna novim zahtevima. Možda i nisu daleko od istine. Pridike upućivane Mekartiju bile su dvojake. Neki od protivnika su tokom procesa bili veoma lični, drugi su svoje argumente formulisali politički. Dovoljno je naglasiti da je jedan od prvih ustupaka koji je načinjen bio isključivo politički, i još više, unutarpartijski. U dogovoru sa Klubom za rast (Club for Growth) Mekartijev odbor za političku akciju odustao je od finansiranja kandidata na otvorenim „prajmarisima“ za sigurna republikanska mesta.I dok su, prema rečima jednog od najglasnijih protivnika, Meta Geca (Matt Gaetz) sa Floride, težili „demokratizaciji moći predsedavajućeg“, opšti je utisak da su učinili korak ka rastu ucenjivačkog kapitala manjine. Ako samo izdvojimo činjenice (ali i spekulacije) da su Mekartijeva obećanja sadržala mogućnost da samo jedan predstavnik može pokrenuti pitanje razrešenja dužnosti predsedavajućeg, smeštanje moći odobravanja imenovanja članova odbora u ruke desno orijentisanih republikanaca, ili predviđanje „otvorene procedure“ kada se bude odlučivalo o trošenju budžeta (spending bills) što omogućava svakom članu Predstavničkog doma da zahteva glasanje o neograničenom broju izmena i dopuna predloga, onda je sasvim jasno da su pred ovim domom Kongresa duge i ne tako efikasne sednice. Zamislimo, samo na trenutak, kako će izgledati usvajanje budžeta ili podizanje lestvice javnog duga.
Nije ovo prvi put, čak i kada govorimo o novijoj istoriji, da se republikanske unutarpartijske podele prelivaju na Predstavnički dom. Još uvek pamtimo kada su 2015. godine tvrdi konzervativci uskraćivali podršku Džonu Beneru (John A. Boehner), (ponovo) Kevinu Mekartiju ili nevoljno prihvatali kompromise koje je pre preuzimanja uloge predsedavajućeg napravio Pol Rajan (Paul D. Ryan). Utisak je da tada u javnosti nije izazvana bura nalik današnjoj. Mada je i kontekst bitno drugačiji. Unapred anticipirani „crveni talas“ novembra 2022. godine se nije dogodio. Usledilo je posledično razočaranje uskom većinom ostvarenom u Predstavničkom domu koje je pratilo otvaranje novih unutarstranačkih frontova u susret predsedničkim izborima 2024. godine. Ispostaviće se da su se Republikanci i na terenu političkog upravljanja našli u nebranom grožđu. Agenda im nije jedinstvena. Snaga anti-establišment dela partije je već na prvom testu pokazala da svoj uticaj ume da otelotvori u praksi. Klica koja je doprinela izgradnji homogenosti Republikanske partije posle Trampove pobede 2016. godine sad preti da postane seme razdora i vrati republikance na heterogenost kakvoj smo svedočili pre toga. Ako smo se prethodnih dana pitali da li je Kevin Mekarti zaista lider republikanske većine u Predstavničkom domu, sada sa pravom pitamo: ko je lider Republikanske partije?
O autoru:
Marko Dašić je rođen 18. avgusta 1988. godine u Prištini. Sve nivoe studija visokog obrazovanja završio je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde je 2021. godine stekao titulu doktora političkih nauka. Trenutno je zaposlen kao docent na FPN u naučnoj oblasti međunarodnih studija.
U dosadašnjoj naučnoj karijeri objavio je blizu 20 članaka iz oblasti međunarodnih odnosa, spoljne politike i diplomatije. Poslednjih godina učestvovao je na nekoliko važnih projekata među kojima izdvajamo International Visitor Leadership Program Stejt dipartmenta, gde je na terenu pratio izbore za Kongres SAD 2018. godine i Leadership Academy for Development (jun 2018), u zajedničkoj organizaciji Stenford Univerziteta (SAD) i FPN u Beogradu.
Od 2019. godine je angažovan kao istraživač na više regionalnih i međunarodnih projekata. Nekoliko godina u nizu je bio predavač na programu „Clemson University Study Abroad Program – Spring Semester in Belgrade“, u partnerskoj organizaciji Univerziteta Klemson (Južna Karolina) i FPN Beograd.
Član je Udruženja za međunarodne studije (International Studies Association), Centra za studije SAD na FPN i Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative.
