„Pivot u najboljem timu ikada“: drugi savetnički mandat
Iako je Džordž Herbert Voker Buš imao samo jedan mandat na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država, sa odmicanjem vremena, ono što je on uradio u oblasti spoljne i bezbednosne politike, posebno suštinski doprinos miroljubivom završetku Hladnog rata, postaje sve cenjenije. Njegovo neprevaziđeno iskustvo u oblasti spoljnih poslova, emocionalna inteligencija i za razliku od svog prethodnika, istančan osećaj za detalje i taktičke aspekte odlučivanja i sprovođenja odluka, bili su tačka oslonca i stabilnosti u „ubrzanom vremenu“ nestanka bipolarnog sveta.
Ipak, pošteno je reći i da je tim kome je Buš bio „kapiten“, zaista bez premca. Džejms Bejker kao državni sekretar, Dik Čejni kao sekretar odbrane, Brent Skoukroft kao savetnik za nacionalnu bezbednost, Robert Gejts kao Skoukroftov zamenik pa kasnije direktor Centralne obaveštajne agencije i Kolin Pauel kao načelnik Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, imali su puno „utakmica u nogama“ a istovremeno bili privatno bliski ili na istoj talasnoj dužini sa predsednikom. Po rečima Roberta Šulcingera, „njihovo partnerstvo značilo je kraj sukoba među predsednikovim glavnim spoljnopolitičkim savetnicima, što je opterećivalo Reganovu administraciju.“
Brent Skoukroft je baš bio tip čoveka koji je mogao da „iznese“ jedan ovakav tim na svojim plećima. Njegov smireni temperament, kontrolisana sujeta, predanost poslu i što je najvažnije odnosi poverenja s predsednikom koji vuku korene još iz Fordove administracije, doprineli su da Buš i Skoukroft izgrade poseban i produktivan odnos a Savet za nacionalnu bezbednost funkcioniše kao koherentan tim. Ipak, svoju blizinu predsedniku, Skoukroft nije koristio da bi nametao svoju agendu nego je već pomenutu ulogu „časnog posrednika“ dodatno unapredio u odnosu na vreme kad je službovao kod Džeralda Forda.
Kako prenosi Džon Burk, Skoukroft je bio mišljenja da „ako niste časni posrednik sistem ne funkcioniše dobro. Prva stvar koju treba da uradite je da u misli svih članova Saveta za nacionalnu bezbednost usadite to da će njihova gledišta biti predstavljena na pošten način i (preneta- prim. D. Ž.) direktno predsedniku. Ako do ovog dođe, mnogo toga postaje moguće. Jednom kad počnu da se osećaju komforno, sigurno će se javiti očekivanje da ćete preneti vaše vlastito gledište, ali da ćete to uraditi na način koji ne nanosu štetu njihovim.“
Spoljnopolitički tim je funkcionisao kao jedan a odluke su prolazile sve nivoe piramidalne strukture Saveta za nacionalnu bezbednost. Razigravani su različiti scenariji, tako da su i Komitet rukovodilaca i Predsednik, imali više ponuđenih opcija na raspolaganju a samim tim i mogućnost izbora. Možemo reći da je Savet za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Džordža Herberta Vokera Buša bio najpribližniji idealnom tipu racionalnog donošenja spoljnopolitičkih odluka. Naravno da je bilo i iskakanja iz ritma i stvari koje nisu funkcionisale, a jedna od najvažnijih je bila upravo bliska povezanost članova spoljnopolitičkog tima što je u nekim situacijama dovodilo do „grupnog mišljenja“ i samoutišavanja potencijalnih kritičkih gledišta.
Drugi veliki problem je bila „reaktivna pre nego proaktivna priroda (tako postavljenog sistema – prim. D. Ž.) i ekstremna obazrivost u suočavanju sa neočekivanim događanjima“. Taj nedostatak vizije za novi svet koji je nastajao na ruševinama starog, Buša je u velikoj meri i koštao drugog mandata. Ipak, svega deceniju kasnije, sa ulaskom u rat u Iraku 2003. godine, i urušavanjem sistema „časnog posrednika“ u vreme službovanja Kondolize Rajs na nekadašnjoj Skoukroftovoj poziciji, na njegov drugi savetnički mandat se počelo gledati kao na „zlatno doba“ Saveta za nacionalnu bezbednost i ideal kojem se teži. Brent Skoukroft je postao i ostao reper u odnosu na kog se meri uspešnost savetnika za nacionalnu bezbednost.
O autoru:
Dragan Živojinović je saradnik na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na predmetu Međunarodni odnosi. Pored toga sekretar je centra za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu kao i sekretar master akademskih studija SAD na istom fakultetu. Područje interesovanja su mu Međunarodni odnosi, spoljna i bezbednosna politika Sjedinjenih Američkih Država i spoljna politika Srbije.
Sarađivao je u prevodu studije Džozefa Naja, Kako razumevati međunarodne sukobe (preveo prof. dr Dragan R. Simić, 2006), a bio jedan od prevodilaca knjige Džona Miršajmera, Tragedija politike velikih sila (2009, 2017) (sa prof. dr Draganom R. Simićem i Miljanom Filimonovićem) i Roberta Šulcingera, Američka diplomatija od 1900. godine (2011) (sa prof. dr Draganom R. Simićem) na srpski jezik.
Pored toga, objavio je više od trideset tekstova u naučnim i stručnim časopisima i zbornicima radova i uredio deset knjiga i zbornika radova. Diplomirao je i magistrirao na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na smeru Međunarodni odnosi. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o nacionalnoj bezbednosti SAD na Univerzitetu Kalifornije San Dijego.
