Početak rata: Američko-srpski (jugoslovenski) odnosi 1939-1941. godine
U periodu od 1939. do 1941. godine Jugoslavija se našla u nezavidnom položaju dvostruke polarnosti. U sferi spoljnih poslova bila je razapeta između dve političke ose koje su počele aktivnu borbu za njenu naklonost. Najsnažniju poziciju, uzrokovanu predratnom spoljnom trgovinskom politikom, imala je Nemačka, čiji su zvaničnici aktivno radili na povezivanju ekonomske zavisnosti sa političkom. Sa druge strane, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države bili su prirodni saveznici koji su nastojali da odvrate jugoslovenske zvaničnike od potpisivanja Trojnog pakta. Unutrašnja sfera pokazala se podjednako značajnom, narod Jugoslavije nije imao jednodušno mišljenje o tome šta bi vlada trebalo da učini, zapadni deo zemlje se zalagao za jačanje saradnje sa zemljama Osovine i eventualno potpisivanje Trojnog pakta dok se istočni deo zemlje tome snažno protivio. Pronaći rešenje koje neće izazvati odmazdu ni Osovine ni Saveznika i pri tom voditi unutrašnju politiku očuvanja državnog jedinstva bio je nepremostiv problem u kojem se našla Jugoslavija.
U međuratnom periodu Jugoslavija postaje ekonomski zavisna od Nemačke. U tom periodu postojala je suprotstavljenost u unutrašnjoj i spoljnoj politici namesnika kneza Pavla i predsednika vlade Milana Stojadinovića. Knez Pavle je često kontaktirao zvaničnike Velike Britanije kako bi pospešio trgovinu i napravio ravnotežu u odnosu na Nemačku dok je Stojadinović snažno zagovarao nastavak saradnje sa zemljama Osovine. Uprkos nastojanjima kneza Pavla, Nemačka je uspela da apsorbuje 50% jugoslovenske spoljne trgovine. Uoči izbijanja Drugog svetskog rata, Nemci su znali da mogu da upropaste celu jugoslovensku privredu ako samo prestanu kupovati jugoslovenske poljoprivredne proizvode. Kada je 1939. godine izbio rat, Jugoslavija je proglasila nezavisnost, kao i Sjedinjene Američke Države, nastojeći da linijom manjeg otpora uputi na rastuću polarizaciju u unutrašnjoj sferi koja sprečava postizanje snažnog konsezusa po pitanju ulaska u rat.
Američko-jugoslovenska (srpska) saradnja u periodu od 1939. do 1941. godine može se podeliti na tri perioda. Prvi traje do 25. marta 1941. i obuhvata napore SAD da podstaknu Jugoslaviju na otpor nacističkoj agresiji. U drugom periodu dominira preokret u odnosu prema Jugoslaviji kao jednoj od država Osovine. Treći period započinje izbijanjem puča 27. marta i predstavlja period oduševljenja Sjedinjenih Američkih Država spremnošću jugoslovenskog (pretežno srpskog) naroda da se bori za svoju nezavisnost, koji traje do 16. maja 1941. godine.
U okviru prvog perioda američko – jugoslovenske (srpske) saradnje 1939-1941. godine, možemo izdvojiti tri značajna faktora: vojni, ekonomski i diplomatski. Vojni faktor obuhvata pokušaje očuvanja i odbrane jugoslovenske neutralnosti jačanjem naoružanja jugoslovenske vojske čiji je najveći deo stizao iz čehoslovačke fabrike „Škoda“. Kako su u Evropi polako nestajali izvori snabdevanja, jugoslovenska vlada se obratila Sjedinjenim Američkim Državama. Zadatak je zvanično poveren Konstantinu Fotiću, prvom jugoslovenskom ambasadoru u Sjedinjenim Američkim Državama. Knez Pavle je ovaj zadatak lično poverio i Davidu Albali, specijalnom delegatu pri Jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu, koji će zatim u saradnji sa Fotićem raditi na ostvarenju ovog zadatka. Konstantin Fotić je po povratku u Vašington posetio Samnera Velsa, državnog podsekretara SAD, kojem je dostavio spisak vojnih potreba nakon čega je Vels obavestio predsednika Ruzvelta o razgovoru. U američkoj administraciji ovaj zadatak poveren je pomoćniku sekretara za rat Luisu Džonsonu, koji je Fotiću stavio da znanja da se naoružanje može dobiti jedino posredstvom privatnih proizvođača s obzirom da su SAD i dalje u neutralnom položaju. Početkom februara 1941. godine jugoslovenska vlada je u Njujork poslala teretni brod „Bosiljka“ da preveze ratni materijal. Na ovom primeru jasno se može uočiti američko nastojanje da pomogne jugoslovenskoj vladi ali i uverenje da ona neće promeniti politiku otpora.
Fotić je primetio da se u Sjedinjenim Američkim Državama reakcija na svako novo Hitlerovo osvajanje odigrava po ustaljenom obrascu. Ministarstvo finansija SAD bi, po prijemu vesti o potpisivanju Trojnog pakta, najnoviju žrtvu kaznilo zamrzavanjem njenih sredstava u SAD ali bi diplomatski odnosi ostali donekle nepromenjen. Pitanje jugoslovenskih finansijskih sredstava u SAD čini ekonomski faktor prvog perioda američko – jugoslovenske (srpske) saradnje 1939-1941. godine. Imovina jugoslovenske vlade iznosila je oko 50 miliona dolara u zlatu i 22 miliona u drugim oblicima imovine. Predveče 14. marta 1941. godine, Fotić je obavešten da je vlada SAD uznemirena zbog naloga koji je jugoslovenska vlada uputila Banci federalnih rezervi u Njujorku da se 10 miliona dolara prebaci u Brazilsku banku. Vels je potom zamolio Fotića da jugoslovenskoj vladi prenese predsednikova uveravanja „da za jugoslovensko zlato nema sigurnijeg mesta no što je Federalna banka, a da predsednik lično garantuje da će ovo zlato biti korišćeno isključivo za potrebe Jugoslavije i njenih naroda.“ Četiri dana kasnije, Federalnoj banci stigao je nov nalog da se iz jugoslovenskih rezervi prenese 15 miliona dolara, ovoga puta u Argentinu. Fotić ističe u svojim memoarima nepovoljan utisak koji su ovi zahtevi ostavili na predsednika Ruzvelta, jer ih je on smatrao presudnim nagoveštajem da je jugoslovenska vlada donela odluku da potpiše Trojni pakt. Fotić je podsekretaru Velsu rekao u kojoj je meri lično uznemiren i predložio je da predsednik bez odlaganja zamrzne svu jugoslovensku imovinu ukoliko nalog ne bude povučen, naglasivši da bi ta mera bila u skladu sa interesima Jugoslavije, jer bi onemogućila da zlato dospe u Hitlerove ruke. Konstantin Fotić bio je službenik koji je svoju ulogu u Sjedinjenim Američkim Državama primarno podredio svojoj percepciji jugoslovenske države a tek potom njenoj vladi. Nalog za transfer 15 miliona dolara je povučen 19. marta, međutim, ovaj događaj ostaće u senci sazivanja Krunskog saveta koji predstavlja uvertiru jugoslovenskog potpisivanja Trojnog pakta.
Komplementarno delovanju Konstantina Fotića, u Jugoslaviji je bila izrazito naglašena diplomatska aktivnost američkog poslanika Artura Blis Lejna. U cilju podsticanja jugoslovenskog otpora nacističkoj agresiji i uticaju, Lejn je često razgovarao sa najvišim zvaničnicima jugoslovenske vlade što ukazuje na diplomatski faktor prvog perioda američko – jugoslovenskih (srpskih) odnosa 1939-1941. godine. Razmatrajući celokupnu delatnost Artura Blis Lejna mogu se posebno izdvojiti dva razgovara sa knezom Pavlom. Jedan je vođen 20. marta 1941, dan nakon održavanja Krunskog saveta na kojem je odlučeno jugoslovensko potpisivanje Trojnog pakta i drugi, održan 22. marta iste godine, koji je predstavljao poslednji diplomatski pokušaj američkog zvaničnika. Artur Blis Lejn je na privatnoj večeri sa knezom Pavlom i kneginjom Olgom naveo tri argumenta. Prvo je podsetio Kneza da potpisati pakt znači naneti udarac jedinom savezniku, Grčkoj, rodnoj zemlji kneginje, potom je sugerisao da je javno mnjenje protiv potpisivanja Pakta i na kraju ukazao kako Jugoslavija ima povoljan geografsko-strateški položaj za odbranu. Knez Pavle, koji je delovao hladnokrvno, tužno i umorno, priznao je da Pakt nije nikakva garancija od eventualnog nemačkog napada i da samo u slučaju da Jugoslavija bude napadnuta nakon što joj budu date posebne garancije, narod će se ujedinjeno boriti. U pogledu javnog mnjenja istakao je da ono ne postoji i da zapravo postoji samo duboko i tragično razjedinjena zemlja i na kraju da geografsko-strateški položaj nema značaja s obzirom da će se sve susedne zemlje ujediniti u napadu na Jugoslaviju kako bi podelili njenu teritoriju. Žustra razmena argumenata koja se vodila između ovih ličnosti najbolje se može oslikati rečima Davida Albale koji je opisujući rat govorio da dolazi „do shvatanja da je rat u stvari sukob dveju po svojoj prirodi dijametralno različitih koncepcija, koncepcija osvajanja tuđih teritorija i nasilnog podjarmljivanja drugih naroda protiv koncepcije međunarodne saradnje, zasnovane na načelima mira, slobode i morala, ili, kraće, koncepcija terora protiv koncepcije pravde, i da je prema tome potrebno da svaka država na svetu danas jasno zauzme stav prema njima, to jest da se nedvosmisleno opredeli za koju je stranu.“ Obavešten o odluci Krunskog saveta, predsednik Ruzvelt je učinio poslednji pokušaj da navede kneza Pavla da preispita ovu odluku. Primajući Artura Blis Lejna uveče 22. marta, knez Pavle mu je rekao kako nema drugog izbora no da se pomiri sa potpisivanjem Trojnog pakta. Američkog poslanika uveravao je da ova mučna ali neizbežna odluka nimalo ne umanjuje njegovu naklonost prema saveznicima, naročito predsedniku Ruzveltu, koja će ostati nepromenjena. Zamolio je američkog poslanika da predsedniku prenese zahvalnost za interesovanje koje je pokazao za Jugoslaviju, i izrazio nadu da će predsednik i američka vlada razumeti jugoslovensku situaciju. Lejn je ovaj razgovor protumačio kao znak da je okončan jedan period u odnosima između dve države i da će Jugoslavija, u svom novom međunarodnom položaju, biti primorana da oslabi veze sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Diplomatska borba u Beogradu pomno je praćena širom Evrope i davala nadu, posebno narodima okupiranih zemalja, da je Hitler naišao na otpor koji neće moći lako da savlada. Nada je utihnula već 25. marta 1941. godine kada Jugoslavija potpisuje Trojni pakt. Usledile su reakcije razočarenja britanske i američke vlade koja nije očekivala da će narod koji je u njihovim očima stekao svetsku slavu tokom Prvog svetskog rata sada biti na strani neprijatelja. Sutradan su zamrznuta sva jugoslovenska finansijska sredstva dok je Vels na konferenciji za štampu izrazio svoje razočarenje i objavio da su SAD vredno radile kako bi sprečile jugoslovensko potpisivanje Trojnog pakta. Usledilo je egzistencijalnih 48 sati sablasne tišine na Balkanu. Potpisivanjem Trojnog pakta Jugoslavija je bačena u bestežinsko stanje, bez ikakve gravitacije koja bi je usmerila ka večnim idealima na kojima je izgrađena. Bezbroj dilema pokrenuto je u tom kratkom vremenskom periodu koji je izbrisao osnovni jugoslovenski ideal nepristajanja na kompromis kada su u pitanju nezavisnost zemlje i lična sloboda.
Dvadeset sedmog marta, Vinston Čerčil je oduševljeno u Donjem domu saopštio: „Rano jutros Jugoslavija je našla svoju dušu.“ Vođena odlučnim protivljenjem srpskog naroda potpisivanju Trojnog pakta, grupa mlađih oficira izvršila je državni udar, bez krvi i bez ikakvog otpora. Prve spontatne manifestacije beogradskog stanovništva posle državnog udara bile su ispred američkog poslanstva, gde su ljudi klicali predstavniku te velike republike, koja je za njih predstavljala simbol svih njihovih ideala slobode i demokratije. „Naše poslanstvo je 27. marta čitavog dana bilo opsednuto posetiocima, znanim i neznanim, koji su dolazili da izraze saosećanje i najbolje želje za Jugoslaviju, kao i divljenje za hrabrost koju su Srbi pokazali.“ Predsednik Ruzvelt je poslao telegram kralju Petru II u kojem je uputio iskrene želje za slobodu i nezavisnost Jugoslavije koja je pronašla svoje utemeljenje i svoj vekovni put. Politika SAD prema Jugoslaviji ponovo se preokrenula i sada se snažno zalagala za pružanje pomoći jugoslovenskom narodu. Iako je sada Saveznike ponovo imala na svojoj strani, Jugoslavija je morala da se suoči sa Hitlerom, zadatak koji su unutrašnja neslaganja i odugovlačenje u formiranju nove vlade dodatno otežali. U nedelju 6. aprila, Hitler je naredio bombardovanje Beograda i napad na Jugoslaviju. U Vašingtonu je vest o napadu primljena u napetoj atmosferi kada je državni sekretar održao hitne konsulatacije sa raznim vladinim službama i sa Crvenim krstom, kako bi ustanovio najbrži način da se pomogne Jugoslaviji. Predsednik Ruzvelt kao i ostatak državnog vrha čvrsto su stajali na strani Jugoslavije sa divljenjem prateći „hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva.“ Nažalost, neorganizovanost jugoslovenske odbrane uzrokovana unutrašnjim protivrečnostima imala je za posledicu brz i neočekivan slom otpora koji je iznenadio saveznike. Predsednik Ruzvelt i vlada Sjedinjenih Američkih Država pratili su napade nacista i osvajanje Balkana ali su nastavili da kralja i vladu uveravaju u svoju naklonost. Poslednji američki predstavnik u Jugoslaviji, Artur Blis Lejn, napustio je Jugoslaviju 16. maja 1941. godine. U narednim godinama SAD smanjuju uticaj u Jugoslaviji i ulaskom u rat, okreću se konkretnim merama koje će na kraju dovesti do savezničke pobede.
Za razliku od primorano pragmatične politike kneza Pavla, Petar II Karađorđević, sa svojih sedamnaest godina, u razgovoru sa generalom Kosićem 26. marta 1941. godine, naglasio je da argumenti za potpisivanje Pakta mogu biti ubedljivi i logični samo za nekoga ko je lišen nacionalnog ponosa i da čvrsto veruje da među stanovništvom Jugoslavije postoji samo neznatna manjina bez nacionalnog ponosa te da bi većinu tih ljudi trebalo tražiti u administraciji. Petar II je pokušao trezveno da pristupi nemogućoj situaciji u kojoj se našao, bio je zbunjen i razapet između patriotskih osećanja koja je delio sa svojim narodom i pragmatičnog razmišljanja koje nikad nije razmatrao kao trajno rešenje. Petar II, kao i veći deo srpskog naroda, dao je primat prvoj opciji, iracionalnoj i tradicionalnoj crti koja se ne može razumeti i logično objasniti, to je bila nijansa koja je podelila Jugoslaviju, milenijumska borba razuma i ideala, srpska ili možda balkanska mitologija. Knez Pavle je prativši liniju pragmatičnog razmišljanja, doneo odluku sa kojom se ni sam nije mogao pomiriti ali zbog svoje izmorenosti i liderske nespremnosti, uveravao je sebe i druge da je to bilo najbolje rešenje i izabrao je svoju nijansu. „Je li bolje kralju predati netaknutu ili upropašćenu zemlju?“, upitao je knez Pavle Artura Blis Lejna koji mu je samouvereno odgovorio kako bi kralju morao predati zemlju zbog koje se kralj neće sramiti, zemlju koja se borila da sačuva slobodu. U izborima koji su oblikovali budućnost balkanskih država i naroda postoji lepota i beznađe, nema tačnih i netačnih izbora, samo surove balkanske nijanse.
Literatura:
- Fotić, Konstantin. 1995. Rat koji smo izgubili – Memoari. Vajat. Beograd.
- Karađorđević, Petar II. 1990. Život jednog kralja: memoari Petra II Karađorđevića. Novo delo. Beograd.
- Oreskovič, Džon Robert. 1983. American-Yugoslav relations, 1941-1946. Dissertations and Theses. Portland State University. Paper 3389.
- Hoptner. Jakob B. 1972. Jugoslavija u krizi 1934-1941. Rijeka.
- Lopičić. Đorđe. 2010. Dr David Albala: Specijalni delegat pri Jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942. Teovid. Beograd.
