Posete američkih profesora: Začeci akademske razmene SAD i Kraljevine SHS
- Šira tematska oblast: Odnosi Srbije i SAD u periodu između dva svetska rata
- Naslov projekta: Nevidljive veze – naučni, kulturni, prosvetni i društveni odnosi Srbije (Jugoslavije) i SAD u međuratnom periodu
Akademska razmena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sa Sjedinjenim Američkim Državama započela je nedugo nakon njenog osnivanja. Zanimanje za novoosnovanu državu koja je u tom periodu uživala ugled zbog ratnog herojstva srpskog naroda bilo je pojačano: akademici, profesori, predavači i istraživači iz SAD želeli su da je posete, bilo zarad istraživanja, održavanja predavanja, uspostavljanja kontakata, kao i iz privatnih razloga. Mnogi od njih su imali i konkretne institucionalne veze sa Kraljevinom.
Već na prvoj izbornoj skupštini Srpske kraljevske akademije nakon rata, održanoj 16. februara 1920. godine u Beogradu, u sastav akademije su kao inostrani članovi izabrana dva američka naučnika. Prvi od njih, Džejms Mark Boldvin (eng. James Mark Baldwin), bio je filozof i psiholog koji se tokom rata aktivno zalagao protiv američke neutralnosti, a za vojni angažman u borbi protiv Nemačke i njenih saveznika. Boldvin je u tom periodu održavao redovnu prepisku sa rektorom Univerziteta u Beogradu, Jovanom Cvijićem, koji kasnije postaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.
Drugi član, posebno značajan za Kraljevinu u poratnom periodu, bio je Daglas Vilson Džonson (eng. Douglas Wilson Johnson), geograf i geomorfolog sa Univerziteta Kolumbija. Džonson je kao član američke delegacije na Pariskoj mirovnoj konferenciji bio šef Odseka za geografiju granica i član Međunarodne teritorijalne komisije, ocenjujući stratešku i taktičku vrednost terena predloženih razgraničenja u posleratnoj Evropi. Među njegovim najbližim prijateljima nalazio se njegov kolega sa Kolumbije i verovatno najveći srpski lobista tog doba, Mihajlo Pupin.
Smatra se da je Pupin presudno uticao na Džonsona da donese preporuke koje su bile povoljne za jugoslovensku stranu po pitanju razgraničenja sa Italijom na Jadranu, sa Austrougarskom u Međimurju i sa Rumunijom u Banatu. Veliki uticaj na Džonsona imao je i Jovan Cvijić, koji je još pre rata stekao naučni ugled u Evropi i na konferenciji nastupao kao predsednik Istorijsko-etnografske sekcije delegacije Kraljevine SHS. Dva učenjaka su se često sastajala tokom zasedanja. U pismu poslatom Poslanstvu Kraljevine u Vašingtonu, Džonson se zahvalio na počasti i izrazio poštovanje prema „herojskoj zemlji“.
Interesovanje za Kraljevinu pokazuju pre svega geografi, etnolozi i filolozi, iskazujući potrebu za istraživanjem nove političke zajednice Južnih Slovena. Tim povodom, Poslanstvu u Vašingtonu se aprila 1920. obratio Gilbert Grosvenor (eng. Gilbert Hovey Grosvenor), predsednik Nacionalnog geografskog društva, otac modernog fotožurnalizma i urednik časopisa Nacionalna geografija, sa obaveštenjem da će u Kraljevinu poslati svog saradnika Majnarda Ovena Vilijamsa (eng. Maynard Owen Williams), kako bi skupio materijal za objavljivanje. Po Grosvenoru, Majnard želi da „predstavi istinitu sliku života u jednoj stranoj zemlji i da promoviše duh razumevanja i dobrih odnosa među narodima“. Grosvenor je tom prilikom zatražio da se njegovom kolegi organizuje sastanak sa Jovanom Cvijićem, a takođe i da mu se omogući poseta Narodnom muzeju i Etnografskom muzeju u Beogradu. Ipak, reportaža o Jugoslaviji nije objavljena u Nacionalnoj geografiji.
Jedan od ključnih razloga zašto su se strani istraživači i naučnici obraćali Poslanstvu nalazi se u strogoj viznoj politici Kraljevine, te je bilo neophodno ranije obezbediti sve potrebne dokumente za put preko okeana u, za većinu Amerikanaca, nepoznatu i egzotičnu zemlju. Tako, na primer, tadašnji poslanik Kraljevine u SAD, Slavko J. Grujuć, u maju 1920. obaveštava sve pogranične, vojne, policijske i carinske vlasti Kraljevine SHS da će u posetu doći Herbert Adolfus Miler (eng. Herbert Adolphus Miller), profesor sociologije na koledžu Oberlin i „veliki prijatelj našega naroda“. U proleće 1922. godine viza je preko konzulata u San Francisku odobrena i profesoru Džordžu Nojesu (eng. George Rapall Noyes), profesoru slavistike sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji.
Izveštaj konzula o Nojesovoj poseti prati i veoma opsežna biografija ovog naučnika, u kojoj se posečno ističe da se radi o lingvisti koji je na engleski jezik preveo Gorski vijenac, Smrt Smail-age Čengića, pesme Jovana Jovanovića Zmaja i srpsku epsku poeziju. Takođe se navode profesorove zasluge za ratne ciljeve Srbije, budući da je on u jesen 1918. bio član američke komisije koja je ispitivala slovenska pitanja, izveštavajući pozitivno o srpskim zahtevima. Još se navodi da on u Srbiju dolazi „sa namerom da proučava naš jezik, narod i njegove običaje“, te se preporučuje da se „snabde železničkim kartama“ i da mu se omoguće „olakšice u pogledu stanja i kretanja“, posebno uzevši u obzir da je on „profesor i naučenjak i kao takav siromah čovek“! Dopis zaključuje da je izuzetno važno da Nojes iz Srbije ponese najbolje utiske.
Tokom juna 1922. godine ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću se preko Poslanstva obraća Hari Mekraken (eng. Harry MacCracken), predsednik uglednog Vasar Koledža iz Njujorka, jednog od najstarijih i najvećih ženskih univerziteta u SAD. Mekraken je u međuvremenu određen za predstavnika Instituta za međunarodnu prosvetu (eng. Institute of International Education), te će zato posetiti neke univerzitete u Evropi i sačiniti izveštaj, koji će biti štampan kao brošura.
Napominje se da „njegova misija nema nikakve veze sa kakvim bilo političkim, finansijskim, socijalnim ili ekonomskim pitanjima, nego je čisto prosvetna misija. Njegov jedini cilj je da doprinese stavljanju prijateljskih veza između univerzitetskih profesora i studenata u našoj državi sa profesorima i studentima u SAD“. Mekraken je takođe zainteresovan da održi četiri predavanja o američkim univerzitetima, kao i životu i radu u Americi uopšte. Napominje se da bi bilo dobro da na mestu predavanja postoji aparat za slike, kako bi predavanja „bila sa projekcijom“. Poslanstvo moli da se rektori jugoslovenskih univerziteta izveste o dolasku i stupe u kontakt s njim.
Radi ispitivanja prosvetnih prilika u Jugoslaviji i uspostavljanja prakse saradnje univerziteta i razmene profesora, u našoj zemlji su 1923. godine boravili i Stiven Dugan (eng. Stephen P. Duggan), direktor Instituta za međunarodnu prosvetu i Pol Monro (eng. Paul Monroe), profesor pedagogije na Univerzitetu Kolumbija, dva izuzetno priznata pedagoga i inovatora na polju obrazovanja.
Kraljevinu su 1923. godine posetili Karl Darling Bak (eng. Carl Darling Buck), profesor filologije i klasičnih jezika na Čikaškom univerzitetu, koji je preko leta putovao automobilom od Rijeke, preko Dalmacije, Sarajeva, Niša i Skoplja, za Solun. Poslanstvo je molilo da se „olakša prolazak ovog uglednog gosta i da mu se ne plaćaju carine i takse“, posebno jer je njegov sin sa srpskom vojskom prešao Albaniju, kao član američke lekarske misije. Na sličan put je pošao i veliki američki putopisac i pisac udžbenika iz geografije Frenk Karpenter (eng. Frank G. Carpenter), koji je slao dopise i reportaže za četrdeset američkih listova, ukupnog tiraža četiri miliona primeraka.
Karpenter je nameravao da piše o političkim i ekonomskim prilikama. Izveštaj iz Jugoslavije je objavljen u popularnoj Karpenterovoj ediciji putopisa pod naslovom „Alpe, Dunav i Bliski Istok“ (eng. The Alps, The Danube, and the Near East), 1924. godine.
Za potrebe naučnih istraživanja, u drugoj deceniji dvadesetog veka našu zemlju su obišli i profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Vašingtonu Albert Patni (eng. Albert Putney), poznati profesor antropologije sa Univerziteta Minesota Albert Dženks (eng. Albert Jenks), kao i Leo Pasvolski (eng. Leo Pasvolsky), koji je kao član Privrednog instituta u Vašingtonu došao radi proučavanja ekonomskih prilika.
Pasvolski je tokom Drugog svetskog rata bio savetnik američkog državnog sekretara Kordela Hala i važio je za jednog od glavnih planera poratnog svetskog poretka, kao i za glavnog pisca Povelje Organizacije ujedinjenih nacija. Još jedan od budućih autora povelje, profesor istorije Džejms Šotvel (eng. James T. Shotwell), boravio je u Jugoslaviji 1925. godine. Šotvel je inače ključno uticao na kreiranje Međunarodne organizacije rada, kao i na uključenje koncepta ljudskih prava kao fundamentalne vrednosti u Povelju UN. Šotvel po povratku u SAD javno hvali ljubaznost jugoslovenskih vlasti, budući da je tokom posete obišao Cetinje, Sarajevo, Beograd, Bitolj, Ohrid, Zagreb i Karlovce, te razgovarao sa patrijarhom, mitropolitima, predstavnicima civilnih i vojnih vlasti, a održao je i tri predavanja na univerzitetima.
Obišao je i jugoslovensko-albansku granicu i ocenio da je zemlja mirna, te pohvalio „zadivljujući uspeh u obnovi zemlje“. Pored toga, tokom 1926. godine predavanja o američkoj istoriji i američkim idealima je na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju održao Maks Farand (eng. Max Farrand), profesor Jejla. Predavanja su se ticala ustavne istorije i razvoja federalizma u SAD, što je moglo biti od interesa za multinacionalnu jugoslovensku državu u kojoj su već tada postojale jake federalne težnje.
Veliku pažnju tokom 1928. godine izazvala je poseta Henrija Suzala (eng. Henry Suzzallo), predsednika Univerziteta Vašington i predstavnika Karnegi zadužbine za međunarodni mir. Karnegijeva zadužbina je već uživala određeni ugled u našoj zemlji, pre svega zbog podizanja Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Suzalo je obilazio univerzitete u Beogradu i Zagrebu, gde je održao nekoliko predavanja i diskusija sa profesorima. Suzalo je inače poreklom bio Slovenac i smatra se „jednim od najuglednijih predstavnika američkog pedagoškog kora“. Takođe je bio direktor Nacionalnog savetodavnog komiteta za obrazovanje SAD (eng. National Advisory Committee on Education).
Značajno je da su posete američkih intelektualaca organizovane i posredstvom Američko-jugoslovenskog društva iz Njujorka. Beograd su posetili Hamilton Fiš Armstrong (eng. Hamilton Fish Armstrong), diplomata i urednik časopisa Foreign Affairs, advokat Vilijem Čedburn (eng. William M. Chadbourne) i sekretar društva Džon Kingsberi (eng. John A. Kingsbury). Poseta je imala za cilj „upoznavanje naroda dve zemlje“, dogovor o razmeni profesora koji bi držali predavanja o ustavnom pravu, kao i zajedničku publikaciju u vezi sa humanitarnoj pomoći pruženoj Srbiji za vreme Velikog rata. Delegaciju je primio ministar Momčilo Ninčić, a imala je i audijenciju kod kralja Aleksandra. Ipak, čini se da je poseta u javnosti bila veoma očekivana pre svega zbog najavljene mogućnosti da se u delegaciji Američko-jugoslovenskog društva nađe i profesor Pupin, koji je zbog svojih naučnih, ali i državotvornih zasluga u tom momentu uživao ogroman ugled. Nažalost, do Pupinove posete u tom trenutku nije došlo.
Na osnovu poseta američkih profesora, diplomata, naučnika, istraživača i novinara započelo je upoznavanje, a potom i izgradnja temelja akademske razmene dve udaljene sredine. Iskustvo Velikog rata i uređenje posleratnog poretka zbližilo je naučnike i istraživače. Američki naučnici, većinom iz oblasti društveno-humanističkih nauka, pokazali su u prvim godinama postojanja nove države posebno interesovanje za njenu obnovu, funkcionisanje, promociju američke kulture i obrazovanja, a paralelno su ispitivali mogućnosti da dođe do zajedničkih projekata. Srpski naučnici poznati u svetu, a pre svih Pupin i Cvijić, bili su prvi posrednici između dve sredine, a odmah nakon rata i udruženja kao što je Američko-jugoslovensko imala su značajnu ulogu. Značajan broj poseta američkih intelektualaca odmah nakon rata dokaz je da je postojalo interesovanje, kao i da su pomenute posete značajan deo zaboravljenih i nevidljivih niti američko-srpskih odnosa.
O autoru:
Aleksandra Kolaković (Čačak, 1980) je naučni saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (2015). Usavršavala se u Francuskoj (stipendista Vlade Francuske, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) i Nemačkoj (gostujući istraživač, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). Do sada je objavila jednu monografiju, preko 40 naučnih radova na srpskom, engleskom i francuskom jeziku, autor je dva udžbenika istorije i jednog leksikona. Rukovodilac je zajedničkog projekta bilateralne saradnje u oblasti nauke ( Université Paris-Sorbonne Paris IV i Institut za političke studije), član British Association for Slavonic and East European Studie, Muzejskog društva Srbije i mreže France Alumni. Govori engleski i francuski, a služi se nemačkim jezikom.
Dejan Bursać (Apatin, 1987) je istraživač – saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu, gde radi od 2013. godine. Objavio je više od 30 radova i drugih priloga u naučnim časopisima i zbornicima u zemlji i inostranstvu. Često je angažovan kao gostujući predavač iz oblasti političkih nauka. Doktorand je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je završio osnovne i master studije. Alumnista Mreže škola političkih studija Saveta Evrope; Evropskog fonda za Balkan; Robert Boš Fondacije. Član naučnog odbora naučne konferencije Politics & Society, Univerziteta Lučijan Blaga u Sibiuu. Govori engleski, služi se nemačkim jezikom.
