Predstava Srbije u američkom političkom humoru i satiri
Pre nešto više od dve dekade, u julu 2000. godine, emitovana je osamnaesta epizoda druge sezone američke animirane serije ,,Porodični čovek‘‘ (eng. Family Guy) televizijske kompanije Foks. Ukratko, u ovoj epizodi, glavni junak, šarmantni debeljko Piter Grifin (eng. Peter Griffin), tokom sukoba sa gradskom većnicom imaginarnog gradića Kohoga (eng. Quahog) u državi Roud Ajland (eng. Rhode Island) povodom evazije poreza, proglašava svoje imanje nezavisnom nacionalnom državom, a sebe njenim predsednikom. Nakon nekolicine primljenih telegrama i pisama podrške iz inostranstva, i to mahom od vladara i pripadnika političkih elite iz država poput Iraka, Libije i Severne Koreje, Piter odlučuje da napravi kućnu žurku na bazenu koji je anektirao od svog prvog komšije, policajca Džoa. Jedna od njegovih zvanica je, ni manje ni više, Slobodan Milošević, koji odmah po dolasku na žurku, Piteru uručuje kupus salatu (eng. coleslaw). On prvobitno sugeriše domaćinu da salata ima specijalan sastojak – ljude, nakon čega počinje da se grohotom smeje uz opasku da se samo šalio. Upravo bi se kroz ovaj metanarativni momenat mogle očitati, ne samo predstava Srbije u američkom (političkom) humoru, već i logika inherentna političkom humoru i satiri koje operiraju američkim medijskim prostorom.
Naime, stereotipizacija predstavlja ključno oruđe u obrazovanju, ustaljivanju i utvrđivanju stavova javnog mnjenja prema određenoj društvenoj skupini ili pojavi (Lippman, 1922; Bottom & Kong, 2012) i kao takva, ona predstavlja ključni element efikasnog političkog humora. Iako su svesni da se kroz stereotipizaciju neretko u srca publike usađuju krajnje negativne, groteskne (pa čak, često i neopravdane) predrasude o drugima, naratori američkog političkog humora (koji u ovom konkretnom slučaju poprimaju likove Slobodana Miloševića i Pitera Grifina) odlučuju da nastave sa takvom praksom – i u tome se istovremeno oslikava dvosmislenost (eng. double entendre) na kojoj se zasniva savremeni američki politički humor.
Međutim, treba imati u vidu da ovakva instrumentalizacija i postavka humora i nije neka novina, makar kada je reč o američkoj političkoj kulturi. Naime, ukoliko se osvrnemo na prethodnike savremene političke satire, i vratimo se u vremenski period kolonizovanja Amerike i Američkog rata za nezavisnost, primetićemo da su se naseljenici rado služili različitim vrstama humora i to iz višestrukih razloga (Boskin & Dorinson, 1985; Boskin, 1990).
Prvobitna funkcija upotrebe humora na ovim prostorima se odnosila na međusobno razlikovanje između pripadnika kolonija. Prvobitne pošalice su najčešće bile uvredljive prirode i zasnivale su se na verskim i etničkim stereotipima, a kao što je ranije navedeno, njihova primarna svrha jeste bila vršenje svojevrsne ,,distinkcije‘‘ između građana jedne kolonije u odnosu na pripadnike drugih kolonija i obratno. Vremenom, pošalice su se počele odnositi i na sve veći broj pridošlica koje su dolazile iz najrazličitijih kulturoloških miljea u potrazi za boljim životom, i niko nije bio pošteđen, bez obzira da li je reč o Italijanima, Jevrejima, Ircima itd. Isto tako, diverzifikovale su se i forme humora. Kako to primećuju pojedini autori (videti: Boskin, 1990; Olson, 2005), upravo ova epoha predstavlja doba ,,fermentacije‘‘ američkog političkog humora, a on svoje krajnje, satirične i ironične obrise dobija uporedo sa jenjavanjem kulta monarhije i sa sve izraženijom potrebom građana za emancipovanjem u odnosu na britansku krunu. Treba napomenuti da je ovakav razvoj humora očekivan, a naročito ukoliko se posmatra u odnosnu na Hobsovu teoriju humora. Naime, Tomas Hobs je još u šestom poglavlju Levijatana (videti: Black, 2021) primetio da pojedinci kroz smeh i šalu postižu afirmaciju sopstvene ličnosti, kao i da istovremeno iskazuju superiornost u odnosu na društvenu jedinku i/ili jedinke koji su predmet šale.
Dakle, vremenom je ideja o agresivnoj prirodi humora i imanentnoj nasilnosti šale dospela na poprilično fertilno tlo istraživanja međugrupne komunikacije i istraživači se slažu da je ona primenljiva na bilo koji vid intergrupnog, a samim tim, i političkog humora. Domen modernog političkog humora zajednice, bilo da govorimo o lokalnom, nacionalnom ili nadnacionalnom nivou, jeste ujedno i domen intergrupnih odnosa, koji je krcat konfliktima, trvenjima i neprestanom borbom za prevlast interesa. Zatim, imajući u vidu neophodnost stereotipa u komunikaciji, bilo da se govori o intrakulturalnoj ili interkuluralnoj komunikaciji, upotreba stereotipa u političkom humoru ne bi trebalo da nas čudi, a naročito ne ukoliko humor posmatramo kao propagandno sredstvo i to u kontekstu međukulturalnih odnosa u vreme rata.
Tako se Srbija kao zasebni subjekat u savremenom američkom političkom humoru pojavljuje tek u poslednjoj dekadi minulog veka, u konotaciji sa krvavim raspadom Jugoslavije, kao i vojnom intervencijom. Medijska izveštavanja o dešavanjima na ovim prostorima su bila česta. Međutim, kako je pokazala jedna studija u čijem su fokusu bili štampani mediji, iako su izveštavanja bila česta, ona su bila nepotpuna, pa čak i lišena neutralnog tona (Marinos, 2008). Naime, iako se o regionu izveštavalo kao o kolevci ,,drevnih mržnji‘‘ i nerešenih razmirica između susedskih naroda, mediji su uglavnom izveštavali o zločinima počinjenim od strane Srba, čime je stvorena predstava da su Srbi jedini narod koji je imao monopol nad nasiljem. O tome najbolje svedoče i brojne političke karikature, koje su tada, kao jedna od najpopularnijih formi političkog humora činile nezaobilazni segment u dnevnoj štampi. Dovoljno je samo osvrnuti se na neke od radova dvojice najpopularnijih karikaturista toga vremena – Herbloka (eng. Herblock, Herbert Lawrence Block) i Džefa Meknelija (eng. Jeff Macnelly). Primera radi, Herblok, koji je inače trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, je povodom NATO intervencije, Slobodana Miloševića prikazao kao tenk koji odmiče zemljanim putem i usput prelazi sve moguće granice (videti sliku br. 1). Drugim rečima, NATO intervencija je opravdana, jer je Slobodan Milošević taj koji je prešao sve granice koje su Amerikanci bili spremni da tolerišu.
Slika br. 1: Crtež ,,Linije u pesku” (eng. Lines in the sand) Herberta Bloka
Nasuprot Bloku, Mekneli je imao dosta agresivniji pristup. Naime, on ,,krivca‘‘ nije video u pojedincu, već je potencijalnu odgovornost za zločine i krvoproliće na području bivše Jugoslavije pripisao Srbima. Na jednoj od svojih najkontroverznijih karikatura (videti sliku br. 2), Mekneli je srpski narod prikazao kao čopor vukova koji kruži oko zarobljenog pastira i njegovog psa čuvara koji bi trebalo da simbolizuju međunarodnu zajednicu, dok ,,bosansko’’ stado preneraženo posmatra ovaj neuobičajen prizor iz daljine, uz opasku da je vreme za naoružavanje.
Slika br. 2: Meknelijev humoristični prikaz situacije u Bosni uoči rata
Rat je minuo, ali ne i novokomponovana predstava Srbije u američkom političkim humoru i satiričnim programima. Međutim, treba imati u vidu da se o Srbiji i zemljama u regionu ne izveštava toliko često, osim ukoliko je neki izuzetan događaj (za američku politiku i građane) u pitanju ili se pak one spomenu usput, kao domovina nekog svetski priznatog sportiste, poput Novaka Đokovića, Nikole Jokića ili Luke Dončića. Tako su se u etru u prethodnih par godina, našla i dva zanimljiva skeča koji su jedni od retkih primera novijeg američkog političkog humora, koji ne prikazuju Srbiju kroz negativnu stereotipizaciju. U prvom skeču se komičar Konan O‘ Brijen (eng. Conan Christopher O’Brien) našalio sa gubitkom srpske reprezentacije od strane Amerikanaca u finalu košarke na Olimpijskim igrama, tako što je angažovao malu decu da igraju srpske košarkaše. Drugi primer se tiče Novaka Đokovića koji je ismejan u popularnoj emisiji ,,Subotom uveče, uživo‘‘ (eng. Saturday Night Live!) na konto njegove odluke o vakcinaciji i (ne)učešću na Australian Open-u. Zanimljiv je i primer fraze ,,srpsko-jevrejskog duplog blefa’’ koja se pojavljuje u sedmoj sezoni popularne animirane serije Saut Park (eng. South Park) i koja je upotrebljena za označavanje prakse obrnute psihologije.
Što se tiče političke satire u formi vesti, svakako bi trebalo izdvojiti čuveni list ,,The Onion‘‘, koji je svojevrsni pandan domaćem ,,Njuz net-u‘‘. Iako je 2013. godine prestalo da izlazi štampano izdanje, ovaj časopis je moguće naći u elektronskom izdanju i procenjuje se da ga na mesečnom nivou konzumira približno 10 miliona jedinstvenih korisnika. Iako se Srbija našla dvocifren broj puta kao predmet satiričnih članaka u ovom magazinu, većina njih se tiče raspada Jugoslavije i/ili konflikta u regionu, te bi se stoga zaista mogao, kao specifičan izdvojiti jedan jedini članak, objavljen u novembru 2000. godine. Naime, u tom članku se navodi kako je Srbija, odnosno njen predsednik, Vojislav Koštunica, poslao preko 30.000 vojnika mirovnih snaga na područje SAD zarad očuvanja demokratije i stabilnosti, a povodom upitnih rezultata predsedničkih izbora koje Al Gor odbija da prizna. Ovo je zaista jedan od retkih primera američkog političkog humora u kojem se Srbija ne suočava sa predrasudama o nasilnoj prirodi. Za sada je ovaj primer usamljen, ali ostaje nada da će u budućnosti predstava Srbije biti povoljnija, ne samo u političkom humoru i satiri, već i generalno tokom bilo kakve forme medijskog izveštavanja.
Izuzev toga, važno je ukazati, da se i pored pitanja prijemčivosti političkog humora i satire građanima, nameće i pitanje da li su oni dovoljno kadri da razaznaju da je određena tema predstavljena na satiričan način? Dovoljno je setiti se predsednika Aleksandra Vučića koji je pre par godina prilikom obraćanja javnosti parafrazirao navode o studiji o pogibiji američkih perača prozora koji su upravo proistekli sa satiričnog portala ,,The Onion’’.
O autoru:
Miloš Moskovljević (26.06.1995, mesto rođenja: Novi Pazar) je mladi naučnik – trenutno živi u Specijalnom administrativnom regionu Hong Kong (SAR) Narodne Republike Kine, gde pohađa doktorske studije iz oblasti medija i komunikacija, kao stipendista Gradskog saveta za istraživačke studije (RGC).
Pre toga je pohađao Fakultet političkih nauka (Univerzitet u Beogradu) gde je diplomirao i magistrirao političke nauke (sa specijalizacijom iz oblasti javnih politika, javne uprave i lokalne samouprave, master teza: Farmakopolitika i dostupnost lekova građanima – savremeni izazovi i stanje u Srbiji). Pored toga, bio je angažovan kao saradnik u nastavi na osnovnim kursevima (Javna politika i lokalna samouprava).
Njegovo trenutno istraživačko interesovanje je u sledećim oblastima: politička komunikacija, digitalna propaganda, alternativni mediji i memetika. Neki od njegovih radova predstavljeni su na najeminentnijim međunarodnim naučnim konferencijama – kao što su Godišnja konferencija Međunarodne asocijacije za istraživanje medija i komunikacija (IAMCR) ili Konferencija Američkog udruženja za istraživanje javnog mnjenja (AAPOR).
Hobi mu je poezija, a pisanjem poezije se bavi odmalena – prve pesme je odmalena ”diktirao” roditeljima dok nije naučio da piše. Nosilac je brojnih priznanja – kako na domaćim takmičenjima, tako i u inostranstvu. Poslednja nagrada koju bi izdvojio jeste nagrada žirija na međunarodnom pesničkom takmičenju ”Castello di Duino” 2020. godine za pesmu ”Prizori iz tramvaja”. Između ostalog, odlikovan je i nagradom Literate generacije u Prvoj beogradskoj gimnaziji, gde je pohađao prirodno-matematički smer.
