Rušenje spomenika kao damnatio memoriae
Rušenje spomenika kroz istoriju je uvek imalo simboličku vrednost, i služilo je da pokaže potpuni raskid s onim što je taj spomenik predstavljao. O tome upečatljivo svedoče filmska scena rušenja spomenika caru Aleksandru III u Ajzenštajnovom filmu Oktobar, rušenje nacističkih i fašističkih spomenika i statua posle Drugog svetskog rata, rušenje statua komunističkih lidera posle pada komunizma, ali i tokom njegovog trajanja, kao što je bilo za vreme revolucije u Mađarskoj 1956. godine, kada je srušen Staljinov spomenik visok 25 metara. Među upečatljivim scenama rušenja spomenika i statua u 21. veku, izdvaja se rušenje spomenika Sadamu Huseinu 9. aprila 2003, čime je i simbolično okončana njegova vladavina. Od početka ruske agresije na Ukrajinu, u Ukrajini, Poljskoj i baltičkim zemljama srušeni su mnogi spomenici izgrađeni u slavu Crvene armije i Sovjetskog Saveza, što potvrđuje da je odnos prema spomenicima i političko pitanje.
Iako rušenje spomenika uvek deluje dramatično, i nosi jasnu političku poruku, izgleda da je javnost navikla na rušenje spomenika u zemljama bivšeg Istočnog bloka, ili na Bliskom Istoku, ali novinu u novijoj istoriji predstavlja rušenje spomenika u SAD. Ovaj novi trend počeo je 2015. godine, kao reakcija na masakr u crkvi u Čarlstonu, kada je beli suprematista Dilan Ruf, na fotografijama zabeležen i sa zastavom Konfederacije, ubio devetoro vernika, Afroamerikanaca. Odmah posle ovog ubistva, krenule su inicijative da se iz javnih prostora uklone zastave i drugi simboli Konfederacije. Polemika se nastavila 2017. godine, i dovela je do marša rasista u Šarlotsvilu, koji su protestvovali zbog uklanjanja spomenika, noseći zastave Konfederacije, baklje i uzvikujući nacističke slogane. Tom prilikom je stradala je i jedna osoba, antirasista, a 35 je povređeno, kada se u grupu onih koji su učestvovali na mirnim protestima protiv desnice, kolima namerno zaleteo beli suprematista.
Reakcije širom Amerike na uklanjanje simbola Konfederacije pokazale su duboku polarizaciju američkog društva. U Nju Orleansu, gradu opterećenom južnjačkom istorijom, ali i obeleženom multikulturalnošću, političko vođstvo je zauzelo drugačiji stav od pobunjenika iz Šarlotsvila, tako što je gradonačelnik stao u odbranu uklanjanja statua, smatrajući da oni promovišu glorifikovanje kulta „Propale stvari“ („Lost Cause“), i žal za izgubljenim Građanskim ratom i ukidanjem ropstva. Po njemu, postojanje ovih spomenika je služilo skrivanju istine – da je Konfederacija bila na „pogrešnoj strani čovečanstva”.
Do nove eskalacije sukoba došlo je 2020. godine, kada je, kao deo protesta zbog ubistva Džordža Flojda 25. maja te godine, širom Amerike uklonjen veliki broj spomenika vojnika i generala Konfederacije. Iako je samo te godine uklonjeno više od 100 spomenika, u Americi je ostalo više od 700 spomenika i preko 2000 simbola Konferderacije, kroz zastave, pečate, imena gradova, ulica, škola, vojnih baza… Poseban paradoks predstavlja činjenica da se širom Amerike kao državni praznik obeležava dan Martina Lutera Kinga, ali da istog dana države Alabama i Misisipi kao praznik obeležavaju i rođendan generala Konfederacije Roberta Lija.
Sukobi su bili radikalizovani i u Šarlotsvilu, gde su organizovani marš i protest za odbranu Lijevog spomenika, a kroz spomenik i za vrednosti Konfederacije. Braniteljima Lijevog spomenika, i njegovog lika i dela, nije mnogo značilo što se i jedan od njegovih naslednika, Robert Li IV, u intervjuu za ABC News upitao „Zašto štitimo statue koje simbolizuju ugnjetavanje, umesto da štitimo ljude koji su bili potlačeni“. Spomenik je uklonjen u julu 2021, i planirano je da se istopi, i da se od njega napravi public art instalacija.
U polemikama i sukobima za i protiv rušenja spomenika, posebno je bio značajan gest gradonačelnika Ričmonda, Livara Stounija, koji je naložio da se odmah uklone spomenici i statue Konfederacije, svestan značaja ovakvog gesta u trenutku rasnih protesta, u nekadašnjoj prestonici Konfederacije. Tada se na udaru našala „Avenija spomenika“ („Monument Avenue“), u kojoj je podignut niz statua i spomenika slavnim ličnostima Konfederacije, na čelu sa generalom Robertom Lijem. Spomenik generalu Liju, težak 12 tona, bio je prvi, i ujedno najveći spomenik podignut u ovoj aveniji 1890. godine, a srušen je kao poslednji, 8. septembra 2021. Njegovo rušenje, pokazalo je polarizovanost američkog društva, ali i pobedu onih (makar u Ričmondu) koji su smatrali da je veličanje heroja Konfederacije, a samim tim i veličanje tog sistema vrednosti, u suprotnosti sa idealima demokratije i vrednostima demokratskog društva. Poseban udarac belim suprematistima, odanim ideji Konfederacije, zadalo je novo činjenično stanje u „Aveniji spomenika“ – da je u njoj ostao samo spomenik afroameričkom teniseru Arturu Ešu, koji je podignut 1996. godine, u slavu ovom sportisti preminulom od AIDS-a. General Li je uklonjen i iz Kapitol Hila u Vašingtonu, gde je predstavljao državu Virdžiniju, jer je na Kapitol Hilu svaka država predstavljena sa po dve statue. Odlučeno je da njegova statua bude zamenjena statuom Barbare Džons, afroameričke aktivistkinje, koja je 1951. godine, kao tinejdžerka, otpočela protest zbog segregacije i uslova školovanja za Afroamerikance u Farmvilu, u Virdžiniji.
Da bi se shvatilo šta za Ameriku predstavlja rušenje spomenika vezanih za Konfederaciju, i zašto izaziva burne reakcije obe strane, treba se osvrnuti i na vreme njihovog postavljanja, i na to šta je ono značilo u trenutku kada su podizani. Postavljanje spomenika i statua, uz upotrebu imena i ikonografije vezanih za Konfederaciju, počelo je ubrzo posle okončanja Građanskog rata 1865. godine, a dinamika njihovog podizanja dosta govori o američkom društvu i njegovim problemima. Najveći broj spomenika herojima Konfederacije podignut je između 1890. i 1929. godine, kao deo slavljenja mita o „Propaloj stvari“, i kao revizija istorije kojom se glorifikuju južnačka kultura i način života, sa robovlasničkim sistemom i isticanjem belačke supremacije. „Pikovi” podizanja spomenika poklapaju se sa vrhuncima linčovanja u Americi, i usponom prvog i drugog Kju kluks klana, što pokazuje da su ovi spomenici bili i glorifikacija „Jim Crow“ zakona i nasilja nad Afroamerikancima, koji su se nastavili i posle ukidanja ropstva. Druga faza „uspona” spomenika konfederacije se vezuje za period od sredine 1950-ih, do kraja 1960-ih, i za odgovor belih suprematista na pokret za građanska prava, a što se poklapa i sa usponom Trećeg Kju kluks klana, ali je do rasta broja ovih spomenika došlo i 1980-ih godina.
Polemika oko spomenika poslednjih godina još jedan je od pokazatelja duboke polarizacije američkog društva. Za vreme Trampove administracije, sukob republikanaca i demokrata bio je očigledan i oko ovog pitanja. Dok je Nensi Pelozi zagovarala uklanjanje spomenika iz doba Konfederacije, kao i uklanjanje statua konfederalnih političara i generala iz Kapitola, Donald Tramp se borio za očuvanje spomenika i naziva vojnih baza koje nose imena generala Konfederacije. Kao predsednik, Tramp je potpisao nekoliko izvršnih uredbi za zaštitu ovih spomenika, a 23. juna 2020. je na tviteru zapretio hapšenjem i zatvorom od 10 godina onima koji vandalizuju ove spomenike. Nekoliko dana kasnije, u govoru na planini Rašmor povodom Dana nezavisnosti, demonstracije za rasnu jednakost opisao je, kako je to preneo BBC, kao „nemilosrdnu kampanju brisanja naše istorije, blaćenja naših heroja i vrednosti, i indoktrinaciju naše dece”. Na taj način on je i ovim govorom stao na stranu branitelja Konfederacije, ocenjujući rušenje „divnih” spomenika, „budalastim”. U sličnom duhu se o spomenicima izjasnio i državni sekretar Majk Pompeo, koji je rekao da njihovo rušenje predstavlja napad na tradiciju. S druge strane, predsednik Džo Bajden je podzravio uklanjanje spomenika, i poručio da je spomenicima vođama Konferederacije mesto u muzejima, a ne u javnim prostorima.
Iako nema dileme o vrednostima koje predstavljaju heroji Konfederacije, suštinsko je pitanje da li spomenici treba da se uklone, jer veličajući problematične ličnosti, veličaju i određene ideje, kao i da li se rušenjem spomenika briše istorija, ili se dodatno problematizuje? Poruka koju nosi rušenje spomenika herojima Konfederacije je nesumnjivo ispravna – suočavanje sa prošlošću je važno, kao što je važno i preispitati tamne mrlje iz sopstvene prošlosti. Uklanjanje ovih spomenika šalje poruku da ono što su radili vojnici Konfederacije, kao i čitava njihova politika i filozofija, nisu ispravni i da zaslužuju najoštriju osudu. Ono, međutim, otvara i čitav niz pitanja prvenstveno vezanih za to šta se dešava kada se ovi spomenici uklone. Da li se jednim kratkotrajnim činom, kakav je rušenje ili uklanjanje, sopstvena prošlost zapravo gura pod tepih i briše, umesto da se problematizuje i preispituje? Kako se odnositi prema najmračnijim periodima i događajima iz američke istorije, a da se oni samo ne izbrišu iz sećanja? Da li brisanje prošlosti predstavlja zadovoljenje pravde, i da li rešava strukturalni rasizam u Americi? Šta raditi sa uklonjenim spomenicima i statuama?
Da Amerika ima problem sa sopstvenom prošlošću, pokazuje i to što na udaru nisu više samo spomenici slavnim ličnostima Konfederacije, nego i ključnim ličnostima američke istorije. Tokom protesta, 10. juna 2020. je bez glave ostao spomenik Kristofera Kolumba u Bostonu. Oborena je i njegova bronzana statua ispred Kapitola u Sent Polu, u Minesoti, dok su u Ričmondu demonstranti njegovu statuu bacili u jezero. U preispitivanju prošlosti, statua Tomasa Džefersona, jednog od očeva osnivača (Founding fathers) i trećeg predsednika SAD, uklonjena je iz Gradske većnice u Njujorku, zato što je i on sam imao robove, i što je imao decu nastalu iz seksualnih odnosa sa robinjama na plantažama Montičela. U ovom preispitivanju prošlosti se postavlja pitanje ko će ostati pošteđen od očeva osnivača nacije, jer je i sam Drordž Vašington posedovao robove, te je u protestima vandalizovano i nekoliko Vašingtonovih spomenika.
I januaru 2022, ispred Prirodnjačkog muzeja u Njujorku sklonjena je kojanička statua Teodora Ruzvelta, koja je bila više nego kontroverzna – Ruzvelt je bio na konju, dok su ispod njega, u očigledno potčinjenom položaju, bili jedan američki starosedelac, i jedan Afroamerikanac, goli do pojasa. U politici kanselovanja, neminovno je preispitivanje i uloge Vudro Vilsona, koji je glorifikovao rasizam u svojim delima i govorima, koji je kao prvi film u Beloj kući prikazao jedan od najrasističkijih filmova svih vremena, Rađanje nacije, u kome je čak i citiran, i koji je pričao rasističke viceve u predizbornoj kampanji 1912. godine. Vilsonovi rasistički pogledi bili su radikalni i pre više od sto godina, a danas su u potpunosti neprihvatljivi. Univerzitet Prinston je zbog toga uklonio ime Vudro Vilsona iz naziva svog fakulteta za javnu politiku. Preispituje se i ličnost Abrama Linkolna, a najradikalniji aktivisti zahtevaju rušenje njegovih spomenika, iako se zna da je bio jedna od ključnih ličnosti koja je doprinela ukidanju ropstva. Na meti je i Frenklin Delano Ruzvelt, zbog još jedne tamne mrlje u američkoj istoriji – interniranja 112.000 američkih Japanaca u logore za veme Drugog svetskog rata.
Pogled u američku istoriju neminovno otvara pitanje da li postoji ličnost koja nije kontroverzna, i na koji način razmišljati o sopstvenoj prošlosti? Da li je rešenje da zaboravimo da je Kolumbo bio istraživač i moreplovac koji je „otkrio Ameriku“, i da ga zapamtimo kao kolonizatora čije je otkriće bilo samo uvod u genocid nad američkim starosedeocima? Ili da Vudro Vilsonu zapamtimo samo glorifikaciju rasizma, a da zaboravimo doprinos završetku Prvog svetskog rata i Konferenciji mira u Parizu? Ovakvih primera ima još mnogo, i oni su pokazatelj da se istorija ne može samo izbrisati, ili gurnuti pod tepih, već da je potrebna njena ozbiljna problematizacija, i sagledavanje ličnosti i događaja iz što više uglova i perspektiva. Da li je Amerika spremna za to, pokazaće ubrzavanje istorije, kojem prisustvujemo.
Sva ova rušenja i uklanjanja spomenika, naročito čoveka koji je zaslužan za „otkriće Amerike“, i kojim počinje američko novo doba, pokazuje da mnogi u Americi žele preispitivanje celokupne svoje istorije, dok se drugi, pak, zalažu za njeno nekritičko glorifikovanje. S politikom damnatio memoriae, namernog brisanja sećanja, ostaje pitanje da li će na postamentima spomenika u Americi ostati iko od onih o kojima se decenijama ili vekovima učilo kao o vodećim pozitivnim ličnostima američke istorije.
Jedno od rešenja kojim se problematizuje pitanje uklanjenje spomenika je zadržavanje njihovih postamenata, koji ostaju kao podsetnik na to da su tu bili spomenici koji su uklonjeni kao deo suočavanja s prošlošću i kao poziv da se razmišlja o tamnim stranama sopstvene istorije.
Među predlozima za rešenje „spomeničkog pitanja” je i njihova rekontekstualizacija, i isticanje objašnjenja, kojima bi spomenicima bio dodat i važan istorijski kontekst. Činjenica je, međutim, da skulpture imaju veliku moć, i da je pitanje koliko bi dodatni tekst uticao na osećanja posmatrača pred nekim od spomenika herojima Konfederacije. Smeštanje ovih spomenika u muzeje, takođe otvara niz pitanja, od cene njihovog uklanjanja, restauracije i smeštanja u muzeje, do suštinskog pitanja – da li ih izlagati, i na koji način.
Sve turbulencije koje ovo pitanje izaziva pokazuju da je pitanje spomenika samo prvi korak u novom čitanju američke istorije, koje zahteva mnogo više od fizičkog uklanjanja spomenika iz javnih prostora. Od istoričara se tek očekuje revalorizacija ličnosti i događaja, koja će omogučiti da se mnogi mitovi, poput onoga o „Propaloj stvari“ razbiju, ali i da se iz mnogo više uglova i sa mnogo više kritičnosti progovori o mračnoj strani američke prošlosti, o genocidu nad američkim starosedeocima, o zločinima nad Afroamerikancima, o smeštanju Japanaca u logore u Americi za vreme Drugog svetskog rata, ili o zločinima počinjenim u Vijetnamskom ratu. S druge strane, novo čitanje istorije će omogućiti i da mnogi zaboravljeni, zlostavljani i prećutani „mali ljudi“, sa zakašnjenjem izađu na pozornicu „velike istorije“, i upotpune sliku Amerike i njene prošlosti.
Prilikom rušenja spomenika generalu Liju, pastor crkve u Ričmondu izjavio je „Simbol je dole, ali kako da se nosimo sa ostatkom simptoma koji simbol predstavlja?“ Upravo je to veliki izazov za američko društvo.
Autor: Radina Vučetić
