,,SAD podržavaju članstvo Kosova u evropskim i evroatlantskim institucijama, uključujući Partnerstvo za mir”, naveo je u pisanom odgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) Džefri Adler, portparol američke misije pri NATO. Ipak, on podseća da sve odluke koje se tiču Alijanse, konsenzusom donosi Severnoatlantski savet.
Nakon susreta sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom 4. maja, Aljbin Kurti najavio je nameru njegove vlade da zatraži članstvo Kosova u Partnerstvu za mir i Savetu Evrope.
Program „Partnerstvo za mir“, pokrenut 1994. godine, je program praktične bilateralne saradnje između NATO u celini i pojedinačnih država koje u njemu učestvuju. Njegov osnovni cilj je unapređenje reforme, izgradnja međusobnog poverenja i uvećanje sposobnosti partnerskih država za očuvanje mira i bezbednosti na dobrovoljnoj, fleksibilnoj i transparentnoj osnovi.
Saradnja u okviru „Partnerstva za mir“ sprovodi se na nivou i brzinom koju samostalno određuje svaka partnerska država. Program se zasniva na saradnji i zajedničkom delovanju sistema odbrane država i nema jasno obavezujući karakter u međunarodno-pravnom smislu, već se isključivo uvažavaju principi dobrovoljnosti i samostalnog opredeljivanja.
Zvaničnici NATO-a istakli su da sve odluke Alijanse, uključujući i prijem u Partnerstvo za mir, konsenzusom donosi Severnoatlantski savet, telo NATO-a za donošenje odluka.
Od 30 država članica, četiri države nisu priznale nezavisnost Kosova*.
Kao odgovor na Kurtijevu najavu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je takođe boravio u nemačkoj prestonici, izjavio je da ,,ako neko ne želi da poštuje Vašingtonski sporazum, i naše ruke će biti odrešene i mi ćemo postupati u skladu sa Ustavom i nacionalnim interesima”.
Pre dve godine, Beograd i Priština potpisali su u Beloj kući sporazum koji je tadašnji američki predsednik Donald Tramp ocenio kao prekretnicu kojom je okončana nasilna i tragična prošlost kao i godine neuspešnih pregovora dve strane koje su u višedecenijskom sporu. Prema sporazumu, Priština se usaglasila sa jednogodišnjim moratorijumom na traženje članstva u međunarodnim organizacijama, dok se Srbije saglasila da, takođe godinu dana, odustane od kampanje za povlačenje priznanja kosovske nezavisnosti ili traženja od drugih država da ne priznaju Kosovo*.
Pristup bivše američke administracije rešavanju spora između Beograda i Prištine bio je usredsređen na ekonomsku saradnju dve strane, koja bi naposletku, kako su očekivali, trebalo da doprinese približavanju u političkom smislu i konačno – postizanju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa.
Samim tim, od 2017. godine možemo uočiti razmimoilaženje dva glavna posrednika – Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke – po ovom pitanju. Donald Tramp nije bio pristalica transatlantskih odnosa, te je u kontekstu dijaloga Beograda i Prištine pokrenut paralelni dijalog, koji je uz inicijativu Ričarda Grenela rezultirao potpisivanjem sporazuma iz Vašingtona. Sada je situacija znatno drugačija. Američki predsednik Džozef Bajden ulogu posrednika prepušta Evropskoj uniji, ustupivši mesto za kormilom Nemačkoj.
