SOTU 2023: (Ne)planirani predizborni skup
Značajnije od poruke da je stanje američke nacije snažno, noćašnje obraćanje Džozefa Bajdena poslalo je američkim zakonodavcima i javnosti signal da za predsednika SAD predaja (zasad) nije opcija.
Drugim rečima, da i dalje, iako u 81. godini života, razmišlja o novoj trci za Belu kuću.
Bajdenovo treće obraćanje članovima oba doma Kongresa, a drugo tokom njegovog mandatakoje se zvanično naziva „State of the Union address“ (SOTU), nije, dakako, ni trebalo da bude prilika da Vašingtonu i svetu objavi svoju kandidaturu, niti je u govoru dugom 72 minuta o toj ambiciji bio eksplicitan.
Za tako šta i dalje ima vremena – njegov nekadašnji pretpostavljeni, Barak Obama, kampanju za reizbor obznanio je 4. aprila 2011.
Do tog datuma, ili eventualno i pre, Bajden i njegov tim moraće da saberu utiske sa minulog SOTU-a i da sprovedu bezbroj istraživanja kako bi izmerili efekte govora, ali i – samog Bajdenovog nastupa 7. februara u dvorani Predstavničkog doma.
Predsednikov govor o stanju nacije nema strogo kamernu atmosferu – običaj je da na svakih nekoliko minuta, i kad je za prilika ali i kad nije, zakonodavci iz predsednikove stranke skaču s mesta i gromko aplaudiraju. Druga strana uglavnom sedi, osim kod određenih delova govora, ali te reakcije su po pravilu lišene strasti i entuzijazma.
U tom „protokolu“ noćas je došlo do ozbiljnog odstupanja. Na pojedine Bajdenove navode (o želji pojedinih Republikanaca da postepeno ukinu davanja za programe poput Social security i Medicare, o epidemiji predoziranja fentanilom, o tome ko je najviše uvećao javni dug) osim glasnog negodovanja, nekoliko republikanski zakonodavaca je i dobacivalo predsedniku, ne libeći se da ga nazovu „lažovčinom“ (uzgred, istu etiketu dobio je od jednog republikanca i Obama tokom obraćanju Kongresu 2009.).
Za neke, Kongres je noćas više ličio na britanski Parlament. Izlazeći iz okvira pripremljenog govora, Bajden se, što se ne viđa redovno u ovakvim prilikama, rado upuštao u polemiku s republikancima, i na momente čitav je događaj delom dobio obrise predizbornog skupa. Bajdenovog, dabome.
Možda je po tom pitanju moj utisak previše konzervativan, ali to se „delom“ odnosi na činjenicu da se Bajden više hvalio saradnjom sa republikancima u donošenju nekoliko (njemu) važnih zakona, nego što ih je kritikovao. Povrh svega, nije – kao što bi to učinio na nekom (drugom) predizbornom skupu – pominjao poimence Donalda Trampa, glavnog razloga svoje prve kandidature, i izvesno istog razloga za mogući ulazak u kampanju reizbora: tek kao svog prethodnika čija je administracija značajno uvećala visinu javnog duga.
Nije napadao ni „MAGA republikance“, koje je u nekim prilikama umeo žestoko „počastiti“, što je, izgleda, rezultat džentlmenskog dogovora sa predsedavajućim Predstavničkog doma, Kevinom Mekartijem. Ako je, sa svoje strane, spiker Mekarti Bajdenu dao bilo kakvo obećanje, recimo, u pogledu ponašanja stranačkih kolega tokom govora, pokazalo se da ili to obećanje nije bilo iskreno ili da nema kontrolu nad svim republikancima, odskora većinskom partijom u Predstavničkom domu. Ili – prosto nema „ili“.
Bajden se noćas prvi put obratio u novim političkim okolnostima – njegova stranka više nije većinska u Predstavničkom domu. To aktuelnom predsedniku, a još više onom ko namerava da ostane u Beloj kući, u pripremi govora daje mogućnost da se beskrajno hvali postignutim rezultatima (čemu je i Bajden posvetio dobar deo svog govora), ali i da za sve što nije urađeno p(r)ozove i drugu stran(k)u da uradi svoj deo posla i da se „završi posao“, kako je više puta ponovio. Po principu – imam odlične zakonske ideje (zabrana određenih vrsta oružja, porez za milijardere…), i sa nekim od njih se slaže i većinska Amerika, a vi vidite: ako glasate za to (napomena: neće), odlično, ako ne, to neće biti moja krivica.
Hvalisanje postignutim, dakle, spada u obavezni deo programa. Za onog ko, međutim, tu i takvu zaostavštinu, možebiti, planira da uskoro pretvori u predizborni kapital, opasno treba da zabrine što dobar deo Amerikanaca tome ne daje priželjkivani značaj.
Suprotno Bajdenovoj završnoj poruci o snažnom stanju nacije, jedna anketa uoči govora pokazala je da tek 39% Amerikanaca deli takvo mišljenje o trenutnom stanju u SAD. Bajden se za ove dve godine jeste suočavao s problemima koje su ostavile traga na njegov rejting (trenutno, u proseku, 43-44%), kao što je haotično povlačenje vojske iz Avganistana, ali do značajnog popravljanja percepcije u javnosti o njegovom mandatu uporno ne dolazi – ni uprkos rekordno niskoj nezaposlenosti (3,4%, najmanjoj u poslednjih pola veka), 12 miliona novih radnih mesta od januara 2021, sporom ali postepenom obaranju inflacije, snižavanju cena, pre svega, benzina. Po stavu Amerikanaca, ni usvojeni zakoni kojim se Bajden i noćas hvalio – o obnovi autoputeva, mostova, aerodroma i ostalog u čitavoj zemlji, novim i bezbednim po život vodovodnim cevima, fabrikama čipova i poluprovodnika, obuzdavanju cene insulina i lekova na recept, ulaganje u borbu protiv klimatskih promena i drugo – ne daju očekivani efekat u javnosti.
Ima toga da Amerikanci još ne osećaju/ne vide u punoj meri konkretne posledice tih zakona, ali i toga da je neočekivano loša reakcija na činjenicu da su takvi zakoni doneti i uz podršku republikanaca (i u tada podeljenom Senatu) posledica zapanjujuće lošeg komuniciranja s javnošću.
Bajden jeste iskoristio SOTU da se hvališe postignutim na domaćem terenu, ali, čini se, pre da je o svemu do čega mu je stalo i što smatra uspehom iznova želeo da objasni, kako bi narod (konačno) razumeo: jednostavno, bez skraćenica i sa konkretnim efektima.
Kini je poručio – ekonomski i svaki drugi rivalitet je ok, ali da SAD neće tolerisati ugrožavanje suvereniteta (epizoda „balon“), a Ukrajini – da može da računa na podršku SAD „koliko god bude potrebno“. Bajden pominjanje ove dve zemlje (dobro, i Putina), logično, nije mogao da izbegne, ali to je bilo sve od spoljne politike u govoru. Verovatno bi isto vremena potrošio na tu temu i da sutra krene u kampanju.
Moguće je da će ishod govora Bajdenu doneti kratkoročni pozitivni efekat, uz standardnu pomoć medija – odmah su se pojavili čak komentari da je Bajden održao svoj najbolji govor za pola veka karijere! – ali se postavlja pitanje da li može drastično i na duže staze da popravi percepciju o njemu i njegovom predsednikovanju.
Unutarstranački izbori u Demokratskoj partiji počeće za manje od godinu dana i svi koji imaju predsedničke ambicije (naravno i oni kojima je samo do publiciteta) čekaju na Bajdenov naredni potez. Ali, čak i ako aktuelni predsednik bude ušao u reizbor, to ne znači da će to biti signal drugima da ne treba da kvare idilu i da treba da sačekaju svoj trenutak, najmanje za četiri godine.
Tokom govora, naročito u onim za SOTU nekonvencionalnim situacijama, u Bajdenu je umeo da zabljesne „stari Ujka Džo“ – neuštogljeni političar, vazda spreman da baca „forice“, s manirima koji nisu pacifikovani ni posle toliko decenija u Vašingtonu: recimo, kada je „bacio kosku“ narajcanim republikancima, a onda ih navukao da potvrde da u predstojećim pregovorima o povećanju javnog duga neće dirati odavno ustanovljena budžetska davanja za seniore.
Ali, koliko god vremena posvetio u govoru svojim dostignućima na domaćem terenu, i koliko god da su ta dostignuća čak i objektivno respektabilna, Bajden bi u promišljanju svoje političke budućnosti(!) morao da se suoči s pokazateljima koji govore o tome da nije u pitanju toliko to da Amerikanci ne razumeju šta je on sve uradio i šta još sve planira, koliko da je, biće, problem – u njemu samom. I, recimo to otvoreno, njegovim godinama.
Ne radi se o tome da li ga vole ili ne vole, već, prosto, njegove demokrate većinski žele nekog drugog kandidata 2024. godine. Ako je moguće, dosta mlađeg. Evo, samo 37% demokrata podržava njegovu novu kandidaturu, a još u oktobru prošle godine je imao nadpolovičnu podršku (52%). Među demokratama mlađim od 44 godine ta podrška je između oktobra i januara pala sa 45% na 23%, a među starijima od 45 godina sa 58% na 49%. Kako se približava trenutak mogućeg obznanjivanja nove kandidature, ta podrška se sve više topila.
Minuli SOTU ovakve rezultate teško može drastično da promeni. Ali, Bajden smatra da je bilo vredno pokušaja, ne samo zbog njegovih izbirljivih demokrata. Čak i bez toga, Bajden može opet da pokaže prstom u Trampa i da ponovi priču o tome da on jedini i ovaj put može da ga pobedi. Da, pod uslovom da Tramp na kraju i bude predsednički kandidat. Za sada jeste jedini koji je zvanično u trci, ali tako, sva je prilika, neće dugo ostati.
Bajden poruke od potrebi za novim/mlađim licima u politici ne dobija samo od javnosti – evo, njegove ispisnike na liderskim pozicijama demokrata u Predstavničkom domu zamenili su oni čiji je prosek godina – 50. Neko to može da čita kao neophodnu smenu generacija, neko (i) kao posledicu poraza demokrata na minulim novembarskim izborima. Bajden, moguće, samo kao spremnost Nensi Pelosi i njenog tima da se predaju bez borbe. Biće da takva opcija ipak postoji.
Videće se uskoro da li i u Bajdenovom rečniku.
Autor: Denis Kolundžija
