,,Srbija do Milvokija”: uzbudljiv život i neslavni kraj Američko-srpske dvorane

U prvom delu trilogije ,,Srbija do Milvokija” pružen je osvrt na značajnu ulogu crkve Svetog Save u Milvokiju u različitim aspektima života lokalne srpske zajednice kroz jednovekovnu perspektivu njenog rada. Kako je pojašnjeno u tom tekstu, aktivnosti Crkve su se postepeno širile iz matičnog duhovno-kulturološkog kalupa i negovanja sećanja na maticu. Svetosavski parosi iz Milvokija kroz decenije su pomerali opseg delovanja ka kulturnim, sportskim, obrazovnim, pa i komercijalnim segmentima, u okviru različitih udruženja, sekcija i projekata. Jedan od primera njihovog angažmana je i projekat Američko-srpske memorijalne dvorane (American-Serb Memorial Hall), poznatog milvoškog objekta za organizaciju proslava, druženja, ali i većih skupova, poput sindikalnih i političkih događaja.[1]

Kako je detaljnije izloženo u prvom tekstu, tokom međuratnog perioda crkvene vođe su posredstvom upornih i dugogodišnjih donatorskih kampanja nastojale da prikupe sredstva za izgradnju novih objekata. To je predstavljalo odraz povećanih zahteva narastajuće srpske zajednice, koja je već uoči Prvog svetskog rata brojala nekoliko hiljada pojedinaca (Padgett, 1981, p. 121). Agilnost Crkve, u sprezi sa značajnim interesovanjem i podrškom parohijana, urodila je plodom. Kupljen je prostrani plac u jugozapadnom kvartu Milvokija, blizu Lajons parka, na kojem će biti započeta izgradnja multifunkcionalnog društvenog centra, novog crkvenog objekta i kulturnog centra. Samu inicijativu realizovao je otac Milan Brkić, čije se ime pamti u lokalnoj zajednici po vrlo raznovrsnim aktivnostima, uključujući i one humanitarne, poput pomaganja udomljavanju srpskih izbeglica i raseljenih u kovitlacu Drugog svetskog rata (Sokolović, 2011). Sve ove činjenice ilustrovale su sve prisutniju i jaču uloge Crkve u lokalnom kontekstu, uporedo sa protokom vremena.

Otvaranje Američko-srpske dvorane 1950. godine značajno je doprinelo vidljivosti i prepoznatljivosti lokalne srpske zajednice (Encyclopedia of Milwaukee, 2016). Prostor je kolokvijalno bio oslovljavan i kratkim imenom „Srpska dvorana“ (premda je to imalo više veze sa potrebom skraćenja naziva u neformalnom govoru, pre nego sa etničkim predznakom) (Meyer, 2021). Ciljevi uspostavljanja novog objekta bili su prvenstveno komercijalni. Naime, dvorana je prvobitno izgrađena kako bi pomogla generisanju sredstava za izgradnju novog crkvenog objekta (Miston, 2021). Kada je otvorena, ASD je predstavljala najmoderniji objekat u južnom Milvokiju (Kaczkowski, 2010). Kako navodi jedan lokalni hroničar, objekat je koncipiran tako da funkcioniše poput seoskih zborova iz domovine, služeći kao mesto otvorenog pristupa za održavanje svetkovina i obreda – od venčanja, preko slava, do davanja pomena i drugih obeležavanja (Sokolović, 2011). Ubrzo je postalo jasno da je logika uspostavljanja takvog objekta bila opravdana, s obzirom na visoko interesovanje građana za njene kapacitete.

Objekat Dvorane je savremene gradnje, izgrađen od cigle, u jednom nivou, a vremenom je proširivan. Američko-srpsku memorijalnu dvoranu je Viskonsinško istorijsko društvo označilo kao objekat od relevantnosti za područje Milvokija (Wisconsin Historical Society, 2021). Inače, sam naziv objekta često se poistovećuje sa prostorijom posvećenom Amerikancima srpskog porekla stradalim u borbama Drugog svetskog rata. Na tzv. memorijalni zid veterana kačeni su brojni portreti palih vojnika i više desetina imena njihovih saboraca (Babamim, 2020). Taj prostor služio je očuvanju sećanja na zajedništvo dva naroda u borbi protiv nacizma i fašizma. Pored toga, vremenom su dodavana i imena stradalih u drugim sukobima. Tako je centralno mesto memorijalnog zida dugo zauzimala slika Lensa Šijana (Lance Sijan), milvoškog Srbina stradalog u Vijetnamskom ratu, koji je za ratne zasluge (neodavanje informacija neprijatelju, uprkos mučenju) posthumno nagrađen Medaljom časti – najvišim vojnim priznanjem američke vlade (Air Force History and Museums, 2022). Simbolika Memorijalnog zida, dakle, nije zaustavljena na održavanju sećanja na Drugi svetski rat, već je, uključivanje imena „kasnijih“ boraca, poput Lensa Šijana, podsećala na kontinuirani patriotski doprinos američkih Srba.

Kroz decenije postojanja Dvorane održane su stotine različitih tipova događaja, čime se krojio tok društvenog života i doprinosilo zajedništvu i povezivanju milvoške srpske zajednice. Međutim, taj prostor postao je atraktivno mesto i za lokalne Amerikance, koji su dugi niz godina uživali u zabavnim sadržajima, ali i dobroj hrani, poput pohovane ribe i pomfrita. Od 1967. godine svakog petka na jelovniku je pohovana riba – Friday fish fry – što je decenijama privlačilo mnoge građane Milvokija (Jannene, 2021). To se jelo smatra zaštitnim znakom ASD-a i jednim od najboljih te vrste u gradu (WTMJ4, 2021). U knjizi Manje Kačkovski (Manya Kaczkowski, 2010) u prilog popularnosti ovog tradicionalnog događaja navodi se da se svakog petka usluži oko 900 kilograma ribe, što u prostorijama lokala, što kroz dostavu kroz prozor automobila („drive-through“). Zanimljivo je da je prilikom svog obraćanja građanima Milvokija 2004. godine, tadašnji potpredsednik Ričard „Dik“ Čejni (Richard Dick Chaney) iskazao zadovoljstvo ponovnim dolaskom u Srpsku memorijalnu dvoranu, gde je četiri godine ranije probao izvrsnu pohovanu ribu (American Presidency Project, 2022). Zahvaljujući ukusnoj hrani i prijatnoj atmosferi, Dvorana je postala poznata i kao pogodno mesto za druženje, i to ne samo lokalaca, već i građana iz drugih gradskih kvartova (Randall, 2021). Kapaciteti Američko-srpske dvorane ostali su u sećanju kako Amerikanaca, tako i Srba, koji su kroz decenije u njenim prostorijama organizovali mnogobrojna krštenja, venčanja i niz drugih događaja.

Nakon dogradnje 1987. godine, ASD je obuhvatala prostor za kuglanje, više prostorija za usluživanje (restoran i bar), prostore za sastanke i skupove, kuhinju i parking za više stotina automobila. Nekoliko dvorana, nastalih u različitim periodima, služile su za društvene događaje srpske zajednice, ali i one drugih američkih građana. Ukupna veličina objekta je vremenom dostigla čak 4500 metara kvadratnih (Jannene, 2021). U novije vreme su se izdvojila dva velika prostora za masovna okupljanja – Predsednička dvorana (Hall of the Presidents – ukrašene portretima sedam predsednika), kao i Dvorana Viskonsin (Wisconsin Hall), čiji su kapaciteti više stotina osoba (Peterson, 2018). Predsednička dvorana je tokom višedecenijskog rada ugostila niz američkih lidera, uključujući Dvajta Ajzenhauera (Dwight Eisenhower), Džona Kenedija (John Kennedy), Ričarda Niksona (Richard Nixon), Džeralda Forda (Gerald Ford), Džimija Kartera (Jimmy Carter), Lindona Džonsona (Lyndon Johnson), Ronalda Regana (Ronald Reagan), Džordža Buša starijeg (George Bush) i Bila Klintona (Bill Clinton), pa otuda i ime dotičnoj hali (WTMJ4, 2021). Pored predsednika, dokumentovano je i prisustvo dve prve dame SAD političkim događajima u Dvorani, i to Džeklin „Džeki“ Kenedi (Jacqueline “Jackie“ Kennedy) i Nensi Regan (Nancy Raegan) (Kaczkowski, 2010). Što se tiče Dvorane Viskonsin, ona je kapaciteta preko 700 metara kvadratnih i poseduje mogućnost pregrađivanja; sve zajedno, hale u okviru ASD imaju kapacitet od oko 2000 gostiju, što ju je godinama činilo izuzetno atraktivnom za sve vrste događaja, od svadbi do političkih skupova i kulturnih događaja (Wedding Wire, 2021). Zahvaljujući širokom opsegu svoje ponude, ASD je postepeno prerasla u jednu od najkompletnijih multidimenzionalnih dvorana u gradu.

Interesantno je da je 2019. godine u medijima objavljena vest da je ASD uklonila sedam portreta predsednika sa svojih zidova (radilo se o slikama Ajzenhauera, Kenedija, Niksona, Forda, Kartera, Regana i Buša Starijeg), što je osoblje objašnjavalo činjenicom da im brojni mladenci koji zakupljuju taj prostor za svrhe venčanja to traže jer im narušava koncept svadbe (Jones, 2019). Dezinformacije i poluinformacije u doba postistine su doprinele tome da objekat prima brojne žalbe na uklanjanje portreta Donalda Trampa (Donald Trump) i Baraka Obame (Barack Obama) koji nikada nisu ni postojali, jer prethodno navedenih sedam portreta datira iz istog perioda – osamdesetih godina XX veka (Jones, 2019). Bilo kako bilo, preklapanje političkih i društvenih događaja i tema umelo je da povremeno komplikuje posao zaposlenima u ASD, koji su nastojali da ostanu izvan političkih i drugih podela. Poslovni identitet Dvorane nikada nije bio vezan samo za jednu vladajuću ideologiju ni struju, te su njene usluge kroz decenije korišćene i od strane republikanaca i od strane demokrata (Jannene, 2021).

Od pedesetih godina XX veka ASD je posedovala i kuglanu sa 12 aleja, koje su očuvane u prvobitnom obliku, a pored mogućnosti za pojedince, Kuglana je bila i mesto održavanja brojnih turnira; čuvena emisija „Kuglanje sa šampionima“ (Bowling with the Champs) snimana je upravo u tom delu Dvorane tokom kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina (Kaczkowski, 2010). Kuglana je dugo odolevala gašenju, budući da je od devedesetih godina naovamo najmanje 34 sličnih objekata zatvoreno širom grada (Kaczkowski, 2010). Štaviše, poslednje veliko renoviranje u kuglaški deo Dvorane u visini od 100.000 dolara bilo je pre svega desetak godina, čime je iskazan optimizam u pogledu njene budućnosti (Rovito, 2015). Koliko 2015. godine, lokalni milvoški magazin je izvestio da Kuglana radi punim kapacitetom, da je kuglaško društvo aktivno sedam dana u nedelji, a da je u samom prostoru gužva (uprkos lošim izgledima za taj sport u celini na prostoru Milvokija) (Rovito, 2015). Delovalo je da ASD nastavlja da odoleva izazovima koji su pogađali druge slične objekte.

Međutim, da gorespomenuto ulaganje ipak nije bilo isplativo pokazalo se u poslednjih nekoliko godina. Početkom (pandemijske) 2021, nekoliko milvoških glasila objavilo je informaciju o prodaji Američko-srpske dvorane. Tim povodom, Džeremi Dženin (Jeramey Jannene) za portal Urban Milwaukee sa žaljenjem je konstatovao da se prodaje „deo gradske istorije“ u južnoj strani grada (Jannene, 2021). Okružni zvaničnik Džo Carnecki (Joe Czarnezki) navodi da se radi o ustanovi „kultnog“ značaja koja je od 1950-ih naovamo predstavljala „nezaobilazno mesto“ za lokalne i federalne političare, dok je gradski funkcioner Mark Borkovski (Mark Borkowski) odluku o gašenju Dvorane protumačio s nevericom (Miston, 2021). Za mnoge građane, pomisao na gašenje ASD kao višedecenijskog lokalnog simbola bila je jednostavno nepojmljiva. Ipak, u kontekstu pandemije koja je naročito snažno pogodila „event industriju“ i ugostitelje, čak i dugogodišnji, uspešni poduhvati poput Američko-srpske dvorane su izgubili poslovni smisao.

Nažalost, crkva Svetog Save potvrdila je medijske navode. U svom medijskom saopštenju podsetila je da je ASD dugo godina uspešno organizovala velike događaje, od banketa, preko venčanja, do sindikalnih okupljanja i političkih skupova, ali da je pandemija nanela težak udarac poslovanju, prekinuvši ne samo velika okupljanja, već i manje aktivnosti poput onih vezanih za kuglanu i rad ugostiteljskog dela objekta (Miston, 2021). Uprkos lošem ishodu koji je pogodio brojne građane Milvokija, poruke Crkve u pogledu gašenja ASD bile su pomirljive. Istaknuta je značajna uloga Dvorane u generisanju sredstava za crkveni objekat, ali i potreba za prilagođavanjem novonastalim promenama; navedeno je kao važno da nova funkcija tog prostora poštuje integritet crkvenog poseda, uz najavu da će za buduću funkciju prostora (bilo da se radi o najmu, prodaji ili restrukturiranju) tražiti podršku zajednice u slučaju dobijanja odgovarajuće ponude (Miston, 2021).

Iako se svakako radi o nepovoljnoj situaciji, utehu treba tražiti u u dve činjenice: (1) ASD je doprinela povezivanju lokalne zajednice, ne samo srpskog porekla, već i na širem lokalnom nivou, tokom višedecenijskog perioda, u nekoliko domena, i (2) rad Dvorane bio je vrlo značajan u kontekstu izgradnje crkvenog objekta i služio je kao oslonac u sprovođenju daljih parohijskih planova. Imajući u vidu da je u dosadašnjem radu crkveno rukovodstvo uspešno sprovodilo niz projekata u različitim oblastima, nije isključeno da će nekada u budućnosti ponovo biti prilike za neke slične planove. Suptilni znak da možda nije sve u potpunosti gotovo jeste odluka da se nastavi sa višedecenijskim služenjem pohovane ribe petkom („Friday fish fry“), doduše kroz dostavu ili kroz prozor automobila (Meyer, 2021). Okružni zvaničnik Džozef Carnecki (Joseph Czarnezki) izrazio je nadu da će „svetosavska parohija pronaći način da zajednici ostavi u ponudi taj srpski specijalitet“ (Randall, 2021). Osvrnuvši se na nastavak rada dela kuhinje nekadašnje Američko-srpske dvorane, lokalna dopisnica Meri Džo Ola (Mary Jo Ola, 2021) složila se sa mišljenjima drugih mušterija da „u vremenima konstantnih promena, kontakt s tradicijom pruža dobar osećaj“. Zadržavanjem opcije „pohovane ribe petkom“ ne samo da se održava dotična višedecenijska baština, već se na posredan način čuva sećanje i na Američko-srpsku dvoranu, čije je dugogodišnje poslovanje utkano u savremenu istoriju zapadnog Milvokija.

[1] Objekat je poznat i pod kraćim imenom kao Američko-srpska dvorana (American-Serb Hall), u daljem tekstu takođe: ASD.

 


O autoru:

Miloš Petrović

Miloš Petrović je naučni saradnik u Centru za evroatlantske studije Instituta za međunarodnu politiku (IMPP) i privredu i gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Različite nivoe obrazovanja i s time povezane aktivnosti, pored Srbije, sprovodio je u SAD, Austriji, Češkoj i Nemačkoj. Njegovo radno iskustvo obuhvata angažman u neprofitnom sektoru, domenu nauke i visokog obrazovanja.

Sekretar je naučnog časopisa ,,Međunarodni problemi” u izdanju IMPP. Autor je dve naučne monografije i više desetina radova u domenima međunarodnih odnosa, evropskih studija i savremene istočnoevropske istorije.