Srbija i SAD na Pariskoj mirovnoj konferenciji
Srpsko (jugoslovensko) – američki odnosi na Pariskoj mirovnoj konferenciji
Tačno pet godina nakon pucnja Gavrila Principa u Sarajevu, na Vidovdan 1919. godine potpisan je mirovni sporazum država ratnih pobednica sa Nemačkom u dvorcu Versaj, nadomak Pariza. Svega godinu dana ranije, juna 1918. godine, Srbija je bila okupirana, srpska vlada i organi bili su izmešteni na Krf, vojska se spremala za presudne borbe na Solunskom frontu, a Vidovdan se obeležavao širom Sjedinjenih Američkih Država, pa je u čast Srbije i godišnjice Kosovoskog boja organizovan „Kosovski dan“. Predsednik Vudro Vilson, koji je te 1918. godine ukazao ogromnu počast Srbiji i srpskom narodu, kako pri proslavi Kosovskog, tako i pri proslavi Srpskog dana, a i u drugim prilikama, postaće jedan od ključnih saveznika novog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu- Kraljevina SHS) i na mirovnoj konferenciji i direktno će omogućiti da se teritorijalni interesi nove države u velikoj meri ostvare.
Nakon potpisanog primirja 11. novembra 1918. godine, bilo je potrebno konačno odrediti odredbe samog mira, što je bio zadatak konferencije u Parizu, zvanično otvorene 18. januara 1919. godine. Na konferenciji nisu učestvovale poražene zemlje, kao ni sovjetska Rusija, već samo delegati pobednica i neutralnih zemalja. Iako je proglasila ujedinjenje još prvog decembra 1918. godine, i iako je imala reprezentativnu delegaciju sastavljenu od predstavnika sva tri naroda, velika delegacija naše države nije bila priznata kao delegacija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, već kao delegacija Kraljevine Srbije. Tokom trajanja konferencije, Kraljevina Norveška prva je priznala novostvorenu državu, a malo nakon nje, februara 1919. godine to su učinile i Sjedinjene Američke Države. Time je Amerika dala ključni vetar u leđa međunarodnom priznanju novostvorene države. Ova odluka bila je posledica dve ključne stvari. Prva je evolucija o potrebi očuvanja Austro-Ugarske kod samog predsednika Vilsona, koji je zagovarao svojevrsni opstanak ove države u Planu 14 tačaka početkom 1918. godine, ali je do jeseni iste godine već potpuno promenio mišljenje i zalagao se za njenu dezintegraciju. Na ovu odluku bitno su uticali ljudi sa kojima je Vilson razgovarao, a koji su se zalagali za ovakav ishod, od sekretara Lansinga i savetnika Hausa, do zainteresovanih predstavnika slovenskih naroda u okviru Austro-Ugarske i srpskih diplomata (pre svega Srpske ratne misije). Druga je činjenica da je ujedinjenje i stvaranje Kraljevine SHS, jednako kao i stvaranje Poljske ili Čehoslovačke, predstavljalo praktičnu primenu prava na samoopredeljenje naroda, što je bilo jedno od ključnih načela koja je predsednik Vilson zagovarao.
Jedanako kao u ostvarivanju prvog cilja jugoslovenske delegacije (sticanja priznanja za novu državu), Amerika je imala ključnu ulogu i u delimičnom ostvarivanju drugog ključnog cilja za našu delegaciju, a to je obezbeđivanje što povoljnijih granica za Kraljevinu SHS u graničnom sporovima. Zahtevi delegacije bazirali su se na kombinaciji principa narodnosti, tj. prava na samoopredeljenje (npr. u slučajevima Banata, Dalmacije ili Koruške) i strategijskog principa u razgraničenju (u pogledu granica prema Bugarskoj, delimično prema Mađarskoj itsl.). Zahtevima Kraljevine SHS bili su suprotstavljeni zahtevi drugih država koje su bile na strani Antante u ratu, poput Rumunije ili Italije, a koje su pretendovale na iste teritorije, kao i nastojanje da se i poražene države ne ostave u potpunosti ponižene u pitanjima graničnih sporova. Ključne odluke o ovim sporovima, kao i o svim ostalim ključnim pitanjima, donosili su pripadnici „velike četvrorke“: predsednici Francuske i SAD – Poenkare i Vilson, te premijeri Britanije i Italije – Džordž i Orlandini. Naročito su se isticala prva trojica, a među njima prevashodno – predsednik SAD. Srećna okolnost za stranu SHS bila je činjenica da smo uživali baš njegou naklonost.
Razlozi zbog kojih je predsednik Vilson zauzeo pozitivan stav prema zahtevima Kraljevine SHS bili su slični kao i u pogledu prethodno opisanog pitanja priznanja države. Prvi faktor koji je doprineo dobijanju podrške SAD jeste uklapanje zahteva novoformirane kraljevine u vrednosti koje je baštinio predsednik Vilson, i neuklapanje zahteva drugih država pobednica koji su imali pretenzije na istu teritoriju u Vilsonov sistem vrednosti. To je dobro vidljivo na primeru Banata. Dok su Rumuni zahtevali čitav Banat, kao „ratni plen“ koji im je obećan tajnim ugovor prilikom stupanja u rat na strani Antante, delegacija Kraljevine SHS, popunjena vrsnim stručnjacima i poznavaocima geografije, istorije i etnologije Jugoistočne Evrope (poput Jovana Cvijića), bazirala je svoje zahteve na principu narodnosti i zahtevala da većinski srpski zapadni Banat pripadne novonastaloj državi. Vilson je načelno odbacio tajne ugovore, jer ih je smatrao reliktom starog poretka, nedemokratskim sredstvom koje je i dovelo do Velikog rata, te je ovakvu argumentaciju odbacio i stao na stranu zahteva srpskih stručnjaka. No, ne treba zanemariti i drugi faktor, koji je doprineo da se ovako nešto dogodi, a to je (ponovo) – ljudski faktor. Brojni umešni članovi jugoslovenske delegacije koristili su svaki način da dobiju naklonost predsednika SAD za svoju stvar. Verovatno najbolji primer za ovakvo delovanje jeste angažman uglednog profesora na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, velikog naučnika Mihaila Pupina, koji je koristio sav svoj uticaj da ubedi predsednika Vilsona kako njegov rodni „srpski Banat“ treba da pripadne Kraljevini SHS, kao i svi ostali krajevi nastanjeni Srbima, Hrvatima i Slovencima oko kojih je bilo sporova. Predvođeni prekaljenim Nikolom Pašićem, članovi delegacije su uspeli da dobiju podršku SAD i za razgraničenja na strategijskoj (a ne etničkoj) osnovi, poput onog sa Bugarskom, što svedoči koliko je njihova aktivnost bila uspešna.
Ono gde ishodi nisu bili najuspešniji jeste u pogledu onih teritorija nastanjenih Slovencima i Hrvatima oko kojih su postojali sporovi sa Austrijom i Italijom. Međutim, i u ovim slučajevima postojala je podrška SAD. Problem su bili očigledno previsoki ciljevi delegacije Kraljevine SHS. U pogledu teritorije Koruške, Amerika je podržavala integraciju južne Koruške u SHS, a severne u Austriju, što naša delegacija nije prihvatala, želeći plebiscit u obe Koruške, verujući da će lokalno slovensko stanovništvo da se izjasni za pripajanje novoj državi u obe zone. Na kraju je Amerika i to podržala i usvojeno je rešenje u skladu sa zahtevom Kraljevine SHS, ali se to ispostavilo kao Pirova pobeda, pošto su lokalni većinski Slovenci i manjinski Austrijanci izabrali – Austriju! Za razgraničenje sa Italijom, predsednik Vilson je predlagao granicu sredinom Istre, kao kompromis. Jugosloveni, a naročito Hrvati u delegaciji, nisu želeli da pristanu na ovakav kompromis, a dobiti „čitav plen“ protiv Italije (čak iako je SHS bila na strani načela narodnosti, a Italija na strani načela „tajnih ugovora“), ipak je bilo mnogo teže nego protiv Rumunije. Kako rešenje o razgraničenju nije postignuto na Pariskoj konferenciji, a kako je Vilson u međuvremenu doživeo krah u pokušaju ratifikacije sporazuma kojim bi bilo stvorena Liga naroda, Amerika se povukla iz ovih pitanja, a Kraljevina SHS je bila prinuđena da pristane na Rapalski sporazum kojim je izgubila ne samo željeni Trst, već i celu Istru, pa i Rijeku, određena jadranska ostrva, kao i grad Zadar, duboko u Dalmaciji.
Pobeda srpskog oružja na Solunskom frontu i potonji poraz Austro-Ugarske doveli su do stvaranja državno-pravnog vakuma na njenim razvalinama. Ulazak srpske vojske na teritorije nastanjene južnim Slovenima, plebisciti o prisajedinjenju Vojvodine i Crne Gore Kraljevini Srbiji, izdvajanje Države Slovenaca, Hrvata i Srba iz Austro-Ugarske i proglašnje Kraljevine SHS želele su da pokrenu klatno u pravcu ostvarivanja cilja zacrtanog u Niškoj deklaraciji iz 1914. i Krfskoj deklaraciji iz 1917. godine – cilja stvaranja nove jedinstvene države južnih Slovena. Ovoj ideji najpre je bila suprotsavljena ideja održanja Austro-Ugarske, a potom i iredentizmi okolnih država. Zato je Kraljevini SHS bilo bitno da i formalno dobije pravo u Parizu na ono što se već nalazilo pod njenom efektivnom kontrolom – na Kraljevinu SHS. U tome će ključnu pomoć dobiti od Amerike, uprkos tome što je do 1918. godine ona definitivno favorizovala obnovljenu i uvećanu Srbiju i Crnu Goru, kao i očuvanu Austro-Ugarsku u nekoj formi. Imajući u vidu tragičnu sudbinu jugoslovenske države, bitno je naglasiti da nije sve od velikih pobeda ostvarenih vojno i diplomatski u ovom periodu danas izgubljeno. Činjenica da su Zrenjanin, Kininda, Vršac i drugi banatski gradovi danas deo Srbije i dalje je jedan od najboljih legata umešnosti srpske diplomatije i srpsko-američkog prijateljstva iz ovog perioda.
