Susret Tita i Kenedija u Vašingtonu 1963. godine
Početak šezdesetih godina dvadesetog veka obeležio je promenu u pravcu vođenja jugoslovenske spoljne politike usled njenog približavanja Sovjetskom Savezu, iako ona nije pripadala nijednom bloku. Kubanska kriza koja je pretila da preraste u nuklearni sukob između dve svetske sile, SAD i SSSR, uticala je i na kvarenje jugoslovensko–američkih odnosa. Jugoslovenski brodovi koji su plovili na Kubu i njena roba bili su bojkotovani u američkim lukama. Osim toga, Jugoslaviji je ograničena vojna pomoć i mogućnost dobijanja kredita – oduzet joj je status najpovlašćenije nacije u trgovini sa Sjedinjenim Američkim Državama. U cilju normalizacije odnosa i povratka pređašnjeg statusa u trgovini, Josip Broz Tito sa svojim saradnicima uveravao je američkog predsednik Džona Ficdžeralda Kenedija i njegovu administraciju da poboljšani odnosi sa Sovjetskim Savezom nisu na štetu Amerike i da Jugoslavija neće pristupiti Istočnom bloku. Do ulaska u mirnije tokove i popuštanja zategnutosti odnosa između dve države došlo je nakon posete jugoslovenskog predsednika Sjedinjenim Američkim Državama i njegovog susreta sa prvim čovekom te zemlje u oktobru 1963. godine (Pavlović, 2015: 252-253 i Petranović, 1988: 370).
Susretu ova dva državnika prethodila je njihova prepiska kao i niz poseta Jugoslaviji od strane visokih američkih funkcionera koji su bili primljeni od strane predsednika Tita. Posebno se ističe poseta američkog državnog sekretara za spoljne poslove Dina Raska. Ovo je bila prva poseta jednog američkog državnog sekretara Jugoslaviji. Smatra se da su ovi događaji utrli put susretu dvojice šefova država, odnosno pozivu predsednika Kenedija da se Tito 17. oktobra, nakon njegove planirane posete Latinskoj Americi i najavljenog boravka u Njujorku povodom zasedanja Generalne skupštine OUN, zadrži i u Vašingtonu kako bi razmenili mišljenja o brojnim pitanjima radi obostranog interesa (Borba, 1963: 1 i Politika 1963: 1).
Nakon završenog putovanja po Latinskoj Americi (od Brazila, preko Čilea, Bolivije i Meksika i susreta sa tamošnjim šefovima država), predsednik Josip Broz Tito se uputio u Sjedinjene Američke Države (Borba, 1963a: 1). Zajedno sa članovima svoje pratnje Tito je pristigao na aerodrom Vilijamsburg u Virdžiniji odakle su se sledeći dan uputili helikopterom ka Vašingtonu. Jugoslovenski predsednik i njegova pratnja (prva dama Jovanka, potpredsednik Savezne skupštine Mijalko Todorović, državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović i jugoslovenski ambasador Veljko Mićunović) 17. oktobra 1963. godine su sleteli na travnjak Bele kuće.
Prilikom dolaska priređen je petnaestominutni ceremonijal koji je uveo u protokol upravo predsednik Kenedi: pozdrav postrojene gardijske jedinice, sviranje „Pozdrava šefu države“, dok su na zgradi bile istaknute jugoslovenska i američka zastava. Nakon ceremonijala je uz posredstvo ambasadora Djuka usledilo predstavljanje, upoznavanje i rukovanje šefova dvaju država, a potom i ostalih učesnika. Jugoslovensku delegaciju su tom prilikom dočekali i sestra predsednika Kenedija, gospođa Junis Šrajver, koja je zastupala odsutnu prvu damu Amerike, ministar spoljnih poslova Din Rask i drugi zvanični predstavnici, kao i veliki broj domaćih i stranih novinara. Nakon upoznavanja sledilo je intoniranje prvo jugoslovenske, a onda i američke himne, potom dvadesetjedan plotun iz artiljerijskog oruđa i Titova smotra počasne gardijske jedinice uz Kenedijevu pratnju i na kraju aplauz službenika Bele kuće.
Jovanka Broz, gospođa Šrajvler, predsednik Tito i predsednik Kenedi ispred Bele kuće u Vašingtonu
(izvor: Borba, 20. oktobar 1963. godine, str. 1)
Američki predsednik je održao govor i poželeo dobrodošlicu i prijatan boravak svojim gostima i izrazio želju da odnosi dva naroda budu još čvršći. Predsednik Tito je izrazio zahvalnost na pozivu i dočeku, kao i zadovoljstvo što će biti u mogućnosti da razmene mišljenja koja bi trebalo da doprinesu boljem odnosu dve države i naroda koji su kroz istoriju više puta bili povezani zajedničkim težnjama. Nakon ovog ceremonijala dva predsednika su održala prve razgovore u radnom delu Bele kuće u kojima su učestvovali i Mijalko Todorović, Koča Popović, Veljko Mićunović, Din Rask i američki pomoćnik državnog sekretara Vilijam Tajler. Razgovori su počeli u podne, a nastavljeni su u šesnaest časova, jer je u trinaest časova bio priređen ručak za goste na kom je bilo pedeset zvanica sa obe strane. Nakon ručka Tito se uputio u kratku posetu rezidenciji jugoslovenskog ambasadora, nakon čega ga je čekao nastavak pregovora u Beloj kući (Borba, 1963b: 1, Dnevnik, 1963: 1 i Politika, 1963a: 1-2).
Tokom zdravice Kenedi je izrazio zadovoljstvo na poseti od strane jugoslovenskih gostiju i istakao da su i on i njegovi prethodnici isticali značaj jugoslovenske nezavisnosti, pre svega jer se ona nalazi na mestu od velikog značaja bez obzira na razlike u političkim stavovima. On je izrazio nadu da će ova poseta pojačati veze i prijateljstvo između dva naroda. Tito je istakao značaj činjenice da su stotine hiljada stanovnika Sjedinjenih Američkih Država jugoslovenskog porekla i da su oni lojalni građani. Takođe, jugoslovenski predsednik je podsetio domaćine na savezništvo iz Prvog i Drugog svetskog rata i naglasio da je glavni cilj njegove posete potreba da se izbegne novi rat (Dnevnik, 1963a: 2).
Po završetku razgovora između dva predsednika izdato je zvanično saopštenje:
,,Predsednik SAD Džon F. Kenedi i predsednik SFRJ Josip Broz Tito vodili su razgovore u Vašingtonu 17. oktobra u kojima su takođe učestvovali predsednik Savezne skupštine Mijalko Todorović, državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović i jugoslovenski ambasador u SAD Veljko Mićunović, a od Amerikanaca državni sekretar Din Rask, podsekretar za političke poslove Averel Hariman i pomoćnik sekretara za Evropske poslove Vilijam Tajler.
Sastanak je pružio pravovremenu priliku za korisnu razmenu mišljenja o nizu važnih pitanja međunarodne situacije i jugoslovensko-američkih odnosa. Razgovori su vođeni u srdačnoj i prijateljskoj atmosferi i u duhu otvorene diskusije. Predsednik Tito i predsednik Kenedi saglasili su se da je ugovor o zabrani nuklearnih proba u vazduhu, kosmosu i pod vodom značajan početni korak u pravcu smanjenja međunarodne zategnutosti. Oni su došli do zaključka da bi se odlučnim naporima i podrškom svih zemalja koje žele tome da doprinesu, mogao postići dalji napredak u smanjenju opasnosti rata i obezbeđenju osnova svetskog mira. Oba predsednika ponovo su potvrdila svoju čvrstu podršku Ujedinjenim nacijama i izrazila svoju želju da bi sve zemlje nastojale da svojim aktivnostima doprinesu njihovoj efikasnosti. Predsednik Kenedi i predsednik Tito razmotrili su razvitak odnosa između SAD i Jugoslavije. Predsednik Tito isporučio je zahvalnost naroda i Vlade Jugoslavije za američku pomoć u ranijim godinama i istakao da posebno ceni nedavno pruženu pomoć žrtvama zemljotresa u Skoplju. Dva predsednika su izrazila nadu da će odnosi između dve zemlje, u situaciji kada direktna pomoć više nije potrebna, moći dalje razviti na svim poljima, naročito u proširenju normalne trgovinem, privrednih veza i u kulturnoj, naučnoj i drugoj saradnji“ (Politika, 1963b: 1).
U toku kratkog obraćanja štampi, Tito je saopštio da je u predsedniku Kenediju pronašao prijatnog sagovornika i da su diskutovali o svim problemima koji se tiču obe zemlje, kao i o neophodnosti da se ide novim putem u cilju izbegavanja novih ratova i istakao je da su se usaglasili o potrebi za normalizacijom odnosa i ekonomskoj razmeni. Pri tom, nijedna strana nije promenila svoje stavove, nego su došli do zajedničkog gledišta da je neophodno imati dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom, te je miroljubiva koegzistencija jedini izlaz i alternativa da se spreči rat. Predsednik Kenedi je na kraju susreta prihvatio poziv Tita da poseti Jugoslaviju. Na kraju svog kratkog obraćanja novinarima, on je istakao da na njima leži velika odgovornost i da je njihova dužnost pravilno izveštavanje o međunarodnim problemima kako bi se pomogao tadašnji međunarodni kurs (Borba, 1963v: 2).
Američki i svetski mediji su susret dva predsednika ispratili sa velikom pažnjom, pridajući joj na izuzetnom značaju, što potvrđuje činjenica da je veliki broj važnijih svetskih časopisa imao svoje dopisnike na licu mesta. Mnogi američki dnevni listovi, poput Njujork tajmsa i Vašington posta su na prvoj strani izveštavali o ovom događaju. Njihov susret označen je kao događaj koji bi trebao promeniti odnose Istoka i Zapada, a i svetsku istoriju. List Baltimor san je naznačio potrebu da američki Kongres normalizuje jugoslovensko–američke trgovinske odnose, podvlačeći da klauzula o najpovlašćenijem statusu u trgovini ne znači povlašćen položaj, već predstavlja normalno stanje u međunarodnoj trgovini (Politika, 1963a: 2). Dva državnika su postigla saglasnost o proširenju obima trgovine između dveju zemalja i normalizaciju u odnosu na prethodno stanje. Američka štampa takođe prenosi i vest o ponudi pomoći predsednika Kenedija građanima Skoplja (koje je nedavno razrušeno u zemljotresu) u vidu deset hiljada baraka, što je predsednik Tito i prihvatio (Borba, 1963g: 2).
Dalji boravak predsednika Tita na prostoru SAD nakon ovog susreta bio je izmenjen od predviđenog plana, usled njegovog oboljevanja od gripa, te je poseta Kaliforniji izostala. Američki predsednik mu je tom prilikom uputio telegram sa željom ka brzom ozdravljenju. Nakon napuštanja Vilijamsburga, on je otišao u Njujork u cilju prisustva na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, gde je održao govor u kome je istakao neophodnost mira, prevazilaženja Hladnog rata, razoružavanja i miroljubive koegzistencije među državama različitog društvenog uređenja (Dnevnik, 1963b: 1, Dnevnik, 1963v: 1, Komunist, 1963: 1-3).
Pred povratak u Jugoslaviju 25. oktobra, predsednik Tito je za štampu izjavio da je razmena mišljenja koju je imao sa predsednikom Kenedijem i njegovim saradnicima bila korisna u nadi da će se povoljno odraziti na razvijanje prijateljskog odnosa dve države i da će poslužiti idealima očuvanja mira. On se zahvalio svima koji su doprineli uspehu ove posete, a ujedno je izrazio i zahvalnost američkim građanima (Borba, 1963d: 1).
Poziv na posetu predsedniku Titu od strane američkog kolege je bio neformalnog karaktera, međutim ona je tretirana od samog Kenedija, vlade i američke štampe kao zvanična. Pored toga što je jugoslovenski šef države uživao sve počasti, sadržina posete je bila na najvišem nivou u pogledu iznošenja gledišta (Borba, 1963đ: 1). Razgovori u Vašingtonu su odnos dve države uveli u novu fazu u kojoj su obe države prihvatile međusobne razlike: SAD su prihvatile intenzivnije odnose SSSR-a i Jugoslavije pod uslovom da to ne rezultira pristupanjem Varšavskom paktu. Ovo je bio poslednji akt predsednika Kenedija kao domaćina jednom stranom šefu države, jer je već u novembru izgubio život u atentatu u Dalasu. Ubrzo posle ovog tragičnog događaja Kongres je vratio Jugoslaviji status najpovlašćenije nacije u trgovini sa Sjedinjenim Američkim Državama (Mates, 1976: 208, Petranović, 1988: 370 i Pavlović, 2015: 255).
Od kolikog značaja je bilo ovo poboljšanje odnosa dve države, možda najbolje govori činjenica da je nakon atentata na predsednika Kenedija u Jugoslaviji 23. novembra 1963. godine proglašen dan žalosti u znak saučešća sa narodom Sjedinjenih Američkih Država. Širom zemlje su zastave na javnim ustanovama spuštene na pola koplja, otkazane su sve bioskopske i zabavne priredbe, kao i sav zabavni program na jugoslovenskoj televiziji i radiju. Josip Broz Tito je tom prilikom dao opširnu izjavu u kojoj je između ostalog naveo: ,,…Smrću predsednika Kenedija američki narod gubi jednu zaista krupnu ličnost u svojoj historiji, a miroljubivi svijet jednog iskrenog pobornika mira…“ (Politika, 1963v: 3,5).
Povodom smrti predsednika SAD Kenedija u celoj zemlji juče je bio dan žalosti
(izvor: Politika, 24.novembar 1963. godine, str. 5)
O autoru:
Dejan Tadić je rođen 7. januara 1992. godine u Somboru, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Osnovne akademske studije politikologije je završio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Master akademske studije „Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost“ na Beogradskom univerzitetu je okončao odbranom master rada na temu „Bezbednosni aspekti obojenih revolucija“. Prva istraživačka iskustva stiče tokom volonterskog programa u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
Autor je objavio nekoliko naučnih radova u domaćim naučnim časopisima. Student je doktorskih akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je stipendije Misije OEBS-a u Srbiji za doktorske studije.
Nemanja Simić je rođen u Somboru 9. decembra 1987. godine. Osnovne i master akademske studije je završio na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Zaposlen je kao nastavnik istorije u osnovnoj školi. Istraživačka interesovanja su usmerena ka događajima na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i posleratnoj političkoj istoriji Jugoslavije, kao i lokalnoj istoriji.
