Susreti Tita i Niksona kroz prizmu jugoslovenske štampe
Predsednici Ričard Nikson i Josip Broz Tito su se susreli dva puta: prvi put u Jugoslaviji tokom septembra i oktobra 1970. godine, a drugi put u Sjedinjenim Američkim Državama u oktobru 1971. godine. Obe posete su bile bogate diplomatskim aktivnostima i obilovale su mnogim sadržajima koji su se ogledali u obilasku posećenih zemalja i njihovih znamenitosti.
Poseta Ričarda Niksona Jugoslaviji je bila deo njegove evropske turneje, iako prvobitno nije bila planirana. Nikson je ovim aktivnostima navodno želeo da otkloni uverenje javnog mnjenja da je zaokupljen jedino Azijom (Borba, 1970: 2). Najava njegovog dolaska u Beograd je objavljena u jugoslovenskim dnevnim listovima nekoliko dana pre zvanične posete 30. septembra 1970. godine. Značaj ove Niksonove aktivnosti se ogleda u tome što je to prva zvanična poseta jednog predsednika Sjedinjenih Američkih Država Jugoslaviji. Dnevna štampa je objavila da će Nikson pored Beograda posetiti Zagreb i Titovu rodnu kuću u Kumrovcu na njegovu ličnu želju (Politika, 1970: 1).
Američki predsednik je sleteo u Beograd 30. septembra 1970. godine. Na aerodromu u Surčinu ga je lično dočekao Josip Broz Tito sa suprugom i brojnom delegacijom uz najveće državne počasti. Sa predsednikom Niksonom doputovali su njegova supruga Pet Nikson, državni sekretar Vilijam Rodžers, predsednikov savetnik Danijel Patrik Mojnihan, ambasador Emil Mozbah, savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednosti Henri Kisindžer, pomoćnik predsednika Hari Robins Heldeman, direktor za veze Bele kuće Herbert Klajn, kao i sekretar za štampu Ronald Zigler. Ceremonijal je dalje nastavljen počasnom kolonom vozila pod pratnjom do Belog dvora na Dedinju. Prolazeći kroz gradske ulice okićene američkim i jugoslovenskim zastavama, predsednici Tito i Nikson iz otvorenog automobila su posmatrali okupljene građane koji su ih pozdravljali. Nakon povratka sa Avale i polaganja venca na spomenik Neznanom junaku, Nikson je na Terazijama izašao iz automobila, prošetao ulicom i rukovao se sa prisutnim građanima. Svečana večera američkim gostima je priređena u Titovoj rezidenciji na Dedinju (Dnevnik, 1970: 1,3, Politika, 1970a: 1).
Naslovna strana nedeljnika NIN od 04.10.1970 godine posvećena Niksonovoj poseti Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
Drugi dan Niksonovog boravka u Beogradu je proveden u sadržajnim razgovorima dvojice predsednika o unapređenju odnosa između Sjedinjenih Američkih Država i Jugoslavije. Razgovori dve delegacije su vođeni u prvoj zgradi tadašnjeg Saveznog izvršnog veća. Tema razmene mišljenja je bila bilateralna ekonomska i politička saradnja, iznošenje stavova o krizi na Bliskom istoku, u Africi i u Indokini. Nikson je konstatovao da je saradnja dve države na visokom nivou. Ipak, Sjedinjene Američke Države su bile četvrti po redu spoljnotrgovinski partner komunističke Jugoslavije. Imajući u vidu visok stepen saradnje, dve strane su se saglasile da odnosi treba da se i dalje produbljuju i proširuju, naročito u tehničko-tehnološkom i privrednom polju. Američki predsednik je izneo stav da model saradnje kakav je uspostavljen sa Jugoslavijom treba biti primenjen i u odnosima sa ostalim socijalističkim zemljama. Nakon uspešnih razgovora Nikson se dalje uputio u Zagreb i Titovo rodno mesto – Kumrovec (Borba, 1970a: 1-3).
Američkog predsednika na zagrebačkom aerodromu su pored domaćina dočekali i visoki zvaničnici Socijalističke Republike Hrvatske: Jakov Blaževič, dr Savka Dabčević – Kučar, dr Vladimir Bakarić, Miko Tripalo, Dragutin Haramija i ostali hrvatski zvaničnici. Nakon svečanog dočeka, Nikson i Tito su se uputili prema centru Zagreba, gde su ih usput pozdravljali brojni građani. Predsednik Hrvatskog sabora, Jakov Blažević, izrazio je zadovoljstvo posetom američkog predsednika Jugoslaviji, odnosno SR Hrvatskoj, istakavši da narod Hrvatske visoko ceni ovu posetu. Zdravicu tokom posete Zagrebu, Ričard Nikson je izjavio sledećim rečima na srpsko-hrvatskom jeziku: “Živela Jugoslavija! Živela Hrvatska!” (Opet citirano). Ovakav završetak sa zdravicom i biranim rečima ukazuje na dobru obaveštenost američkih vlasti sa teškoćama u Jugoslaviji i jačanjem hrvatskog nacionalnog pokreta koji će kulminirati sledeće godine tokom “Hrvatskog proljeća”. Njegova podrška je nesumnjivo bila usmerena ka Titu, ali u slučaju da ona ne bude dala rezultate, Nikson je pokazao da ima u vidu i alternativna rešenja (Pavlović, 2015: 261).
Nikson je i u Zagrebu pokazao otvorenost i pristupačnost građanima, te je nakon sastanaka sa hrvatskom delegacijom prošetao sa suprugom, saradnicima i domaćinima ulicama hrvatskog glavnog grada. U skladu sa ličnom željom, američki predsednik je obišao Kumrovec i Titovu rodnu kuću. Omladinci su Ričarda Niksona dočekali u narodnim nošnjama sa hlebom, solju i vinom. Impresioniran dočekom, predsednik SAD je sa naročitom pažnjom posmatrao muzejske eksponata uz Titovo ukazivanje na niz detalja iz istorije porodice Broz (Borba, 1970a: 3).
Po povratku u Beograd, Nikson je zajedno sa Titom zasadio platan u Parku prijateljstva na Novom Beogradu (Dnevnik, 1970a: 3). Na kraju susreta sa Niksonom, Tito je u skladu sa smernicama jugoslovenske spoljne politike pozvao na smirivanje međunarodnih tenzija i prevazilaženje blokovske podele sveta. Pariski dnevni list Figaro je tom prilikom preneo Niksonovo zapažanje da Jugoslavija ima značajno mesto u svetskoj politici, kao i njen potencijal da bude posrednik između Istoka i Zapada, kao i Severa i Juga (Borba, 1970b: 2). Ovakav model bilateralnih odnosa koji je uspostavljen između SAD i Jugoslavije treba da bude primer za ostatak sveta (Opet citirano). Drugog oktobra Ričard Nikson je napustio Jugoslaviju sa Beogradskog aerodroma uz počasnu topovsku paljbu i nastavio diplomatsku turneju u Evropi (Politika, 1970b: 1).
Sadržajna saradnja dva predsednika je nastavljena Titovim boravkom u Sjedinjenim Američkim Državama u oktobru i novembru 1971. godine na poziv američkog predsednika (Politika, 1971: 1). Jugoslovenski predsednik je 27. oktobra 1971. godine sa delegacijom sleteo na aerodrom vazduhoplovne baze Endrjus kod Vašingtona. Nakon svečanog dočeka, Tito se uputio u Kemp Dejvid – privatnu rezidenciju i odmaralište američkih predsednika (Politika, 1971a: 1). Sledećeg dana Tito se uputio u Vašington, gde mu je upriličen svečani doček u Beloj kući od strane predsednika SAD i visokih državnih zvaničnika. Predsednici su se uputili u Ovalnu sobu kako bi razmenili mišljenja o bilateralnim odnosima i stanju u međunarodnoj politici. Predah od razgovora je upriličen svečanim ručkom u Anderson hausu kome su prisustvovale značajne ličnosti iz američkog i jugoslovenskog političkog i društvenog života. Nakon svečanog ručka Tito se uputio u Arlington gde je položio venac na Spomenik neznanom junaku i obišao je porodičnu grobnicu Kenedijevih. Predsednik Ričard Nikson i njegova supruga Pet su priredili svečanu večeru u Beloj kući za jugoslovenske goste. Oba predsednika su međusobno uputili tople reči zdravice i pohvalili uspešan model saradnje na svim nivoima koji je uspostavljen između Sjedinjenih Američkih Država i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije uprkos različitim ideološkim koncepcijama i spoljnopolitičkim orijentacijama dve države. Nikson je posebno podvukao jugoslovenske napore ka izgradnji mira u svetu u skladu sa politikom nesvrstavanja i odbranom prava na samoodređenje država i naroda, kao i izgradnje sopstvenih modela razvoja (Borba, 1971: 1, Dnevnik, 1971a: 4).
Titova američka turneja je bila naročito sadržajna: jugoslovenskom predsedniku su priređeni mnogi protokolarni događaji, susreti sa predstavnicima privrednog i političkog života SAD, razgovor sa uglednim vašingtonskim novinarima u Nacionalnom klubu štampe, poseta Predstavničkom domu i Senatu (Dnevnik, 1971). U skladu sa rezultatima ranijih razgovora, američki i jugoslovenski predsednik su dali zajedničko saopštenje za javnost u kojem su se složili sa ranije konstatovanom dobrom saradnjom dve države na svim nivoima, da je svaka strana otvoreno izložila svoje viđenje aktuelnih političkih problema u svetu, naglasili su značaj problema životne sredine i međunarodnih mera za kontrolu prometa opojnih droga, kao i značaj koji ima poštovanje principa Povelje Ujedinjenih nacija i sprovođenje mera kontrole naoružanja. Konačno, Nikson je potvrdio da Sjedinjene Američke Države imaju interes da Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija vodi nezavisnu politiku u skladu sa orijentacijom blokovske nesvrstanosti. Dvojica predsednika su se složila da je neophodno da zajednički nastupe na trećim tržištima, da unaprede industrijsko-tehnološku kooperaciju i da ostvare veću saradnju na kulturno-umetničkom polju (Politika, 1971b: 2).
Na postjugoslovenskim prostorima duže vreme je prisutna neutemeljena i neistinita anegdota o Titovom kršenju zabrane pušenja u Beloj kući prilikom posete Niksonu i interpretacija da je Tito pušenjem kubanskog tompusa dodatno isprovocirao američke domaćine. Jugonostalgičari često prenaglašavaju moć i uticaj komunističke Jugoslavije i njenog lidera u eri Hladnog rata, tako da ni ovaj slučaj ne predstavlja izuzetak. Zabrana pušenja u Beloj kući je uvedena nakon dve decenije od Titovog boravka kod Niksona – 1993. godine kada su se u nju uselili Bil i Hilari Klinton (Hall, 1993).
Predsednici Tito i Nikson u Beloj kući (Izvor: Politika, 29.11.1971. godine, str. 2)
Predsednik Nikson i njegova supruga su ispratili gosta koji se uputio u Teksas da poseti svemirski centar NASA. Tito je u svemirskom centru razgledao originalne eksponate američke svemirske tehnologije. U Hjustonu su jugoslovenskom gostu prezentovana dostignuća američke medicine u Institutu za rehabilitaciju i istraživanje (Dnevnik, 1971b: 3, Dnevnik, 1971v: 1-4).
Tito se rukuje sa inženjerom NASA-e, Tomasom Čukom (Izvor: Dnevnik, 01.11.1971. godine, str. 1)
Američka turneja je okončana boravkom u Los Anđelesu i svečanošću kojoj je prisustvovalo preko dve hiljade i petsto zvanica iz političkog, privrednog i kulturnog života najvećeg grada Zapadne obale, kao i brojne zvezde Holivuda: Kirk Daglas, Čarlton Heston, Širli Meklejn, Li Marvin, Džejn Vajnemn (Politika, 1971v: 1).
Predsednik Tito se pozdravlja sa Kirkom Daglasom (Izvor: Politika, 03.11.1971. godine, str. 1)
U vremenu globalne napetosti i konstantnih sukoba na mnogim meridijanima, dvojica predsednika su uložila značajan napor ka izgradnji što boljih odnosa uprkos brojnim razlikama koje su karakterisale dve zemlje. Tito i Nikson su pokazali da dvojica odgovornih ljudi imaju obavezu da smelije krenu novim putem ka izgradnji boljeg sveta.
O autoru:
Dejan Tadić je rođen 7. januara 1992. godine u Somboru, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Osnovne akademske studije politikologije je završio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Master akademske studije „Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost“ na Beogradskom univerzitetu je okončao odbranom master rada na temu „Bezbednosni aspekti obojenih revolucija“. Prva istraživačka iskustva stiče tokom volonterskog programa u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
Autor je objavio nekoliko naučnih radova u domaćim naučnim časopisima. Student je doktorskih akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je stipendije Misije OEBS-a u Srbiji za doktorske studije.
Nemanja Simić je rođen u Somboru 9. decembra 1987. godine. Osnovne i master akademske studije je završio na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Zaposlen je kao nastavnik istorije u osnovnoj školi. Istraživačka interesovanja su usmerena ka događajima na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i posleratnoj političkoj istoriji Jugoslavije, kao i lokalnoj istoriji.
