Tifus, Srbija i Džon Rid
”…Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo – ponekad bi nam noge upadale u jame trulog mesa, drobeći kosti…”
Džon Rid je bio američki novinar čije su reportaže sa svetskih ratišta potresale svet. Razloge za ove potrese možemo naći i u njegovoj biografiji prema kojoj nije on uvek pratio priču već su i priče pratile njega gde god da je krenuo. Za kratko vreme koje je proveo na ovom svetu, stigao je da prisustvuje najznačajnijim događajima koji su se desili na početku XX veka, a koji su ne samo označili početak novog doba već i čije posledice osećamo i danas.
Iako rođen u imućnoj porodici 1887. godine Rid se od svoje rane mladosti interesovao za živote običnih radnika. Nakon završenih studija na Harvardu 1910. godine preselio se u Njujork kako bi radio kao novinar odnosno, kako je jednom prilikom rekao, da bi bio u epicentru svetskih dešavanja. Svoju novinarsku karijeru je započeo tako što je izveštavao o štrajkovima radnika da bi vrlo brzo postao aktivan deo njihove borbe za svoja prava, čak je i hapšen nakon govora na njihovim protestima. Pisao je i za časopis The Masses koji je bio poznat po svojim levičarskim stavovima.
Tokom svog kratkog života Rid je napisao brojne reportaže i članke ali će izveštaji sa tri ratišta mu doneti svetsku slavu. Kao novinar lista Metropoliten Magazine biće poslat 1913. godine na zadatak u Meksiko da izveštava sa fronta Meksičke revolucije. Reportaže koje je napravio biće sklopljene u knjigu Pobunjeni Meksiko.[1] Svega dva meseca nakon što su se čuli pucnji u Sarajevu, a mesec dana kasnije izbio i rat, Rid dolazi u Evropu da izveštava direktno sa fronta. U SAD se vraća u februaru 1915. ali sa jasnim ciljem da se vrati i izveštava sa Istočnog fronta i zato na put kreće u martu 1915. sa fotografom Bordmanom Robinsonom. Knjiga sa ovog putovanja se pojavila već naredne godine izdanju izdavačke kuće Charles Scribner’s Sons pod naslovom War in Eastern Europe. Knjiga se sastojala iz više poglavlja u kojoj su bili Ridovi reportaže iz Grčke, Srbije, Turske, Bugarske i Rumunije tokom njegovog boravka na ovim prostorima. Za vreme Prvog svetkog rata stiće će da prisustvuje i Oktobarskoj revoluciji i te njegove reportaže će postati deo njegove najpoznatije knjige Deset dana koji su potresli svet.[2]
Jugoslovenski čitaoci su su dobili priliku da čitaju reportaže iz Srbije tek 1975. godine kada je Obod objavio izbor iz Ridove knjige Rat u Istočnoj Evropi ilustrovane karikaturama Bordmana Robinsona, i to samo poglavlja posvećenih Srbiji pod imenom Rat u Srbiji 1915.[3] Objavom ove knjige jugoslovenski izdavači su želeli da približe dotad nepoznatog autora ali ne treba zanemariti ni činjenicu da američka javnost takođe nije bila upoznata ili možda i blagonaklona prema njegovoj zaostavštini zbog njegovih levičarskih stavova. Pa ipak, kada se danas govori o Džonu Ridu ne može se preći preko ove tri knjige ili se one ne mogu posmatrati drugačije nego kao deo trilogije kao što je primetio sovjetski istoričar književnosti Ivan Ivanovič Anasimov. Po prvi put će se celokupna knjiga Rat u Istočnoj Evropi pojaviti u izdanju novosadskog izdavača Prometej, i to u okviru edicije posvećenoj Prvom svetskom ratu, tek 2015. godine.
Tifus u Srbiji
Rat koji se rasplamsao u Srbiji leta 1914. godine je nakon pobeda u bitkama sa Austro-Ugarskom doneo krajem te iste godine i svog prvog unutrašnjeg neprijatelja u vidu tifusa. Austougarski zarobljenici kojih je u Srbiji bilo oko 60 000 hiljada su, prema brojnim istorijskim izvorima, odgovorni za širenje zaraze koja je već u januaru 1915. godine dobila oblik pandemije.[4] Kao centar epidemije izdvojio se grad Valjevo u zapadnoj Srbiji u koji je zbog blizine granice i ratnih dešavanja sa Austro – Ugarskom bilo smešteno dosta zarobljenika. Ubrzo je srpska vlada uputila dopise Saveznicima da pošalju medicinskog materijala i stručnog osoblja kako bi se sprečila katastrofa. Za kratko vreme je u Srbiju pristiglo petnaestak misija sa nešto vipe od 350 članova medicinskog osoblja.[5] Međutim, pegavac je umesto da se zaustavi počeo nekontrolisano da se širi i svoj vrhunac je imao u periodu između marta i aprila 1915. godine kada je dnevno bilo zaraženo po više hiljada novih bolesnika.
O ozbiljnoj zdravstvenoj opasnosti kojoj su bili izloženi stanovnici Srbije, pa i ne zaraženi austrougarski zarobljenici, izveštavali je brojna svetska štampa, između ostalog i New York Times. Počasni konzul Srbije u SAD Mihajlo Pupin je takođe iskoritio svoje kontakte ne bi li pomoć što pre stigla u Srbiju.[6] Zbog velikog broja pristiglih misija, a radi lakše kordinacije na terenu, ubrzo je uspostavljena zajedničko telo na čijem se počasnom mestu predsedavajućeg Međunarodne srpske sanitarne misije (en. International Serbian Medical Mission) bio regent Aleksandar Karađorđević dok je direktor saniteta postao ugledni bakteriolog dr Ričard Strong, a koji je bio na čelu misije Crvenog krsta SAD i Rockfeller War Relief Commision. Iako je američka misija došla na vrhuncu epidemije u martu 1915. godine upravo zahvaljujući njenom predanom radu u narednih par meseci dalje širenje tifusa je sprečeno, a što je važnije i preventivnom akcijom izostala je i epidemija kolere za koju se očekivalo da stigne sa Istočnog fronta. Upravo u vreme kada će Centralne sile izvesti napad na Srbiju u jesen 1915. godine, povući će se i američka sanitetska misija, svesna da situacija koju ostavlja za sobom nije ni malo laka i zdrava po stanovništvo.
28 dana Džona Rida u Srbiji
Džon Rid se vraća u Evropu u proleće 1915. godine da bi ponovo kao izveštavo kao dopisnik Metropoliten Magazine. Ovaj put u planu je imao Istočni front. U predgovoru njegove već pominjane knjige Rat u Istočnoj Evropi on kaže da je želeo da u jednom letećem putovanju prisustvuje ulasku Italije u rat, vidi razorenu Veneciju od strane Austrijanaca, bude u Srbiji na vreme da vidi poslednji otpor, prisustvuje padu Carigrada i ulasku Rumunije u sukob, i na kraju prati ruski valjak do Berlina uz provod od mesec dana na Kavkazu gde će izveštavati o varvarskim borbama između kozaka i Turaka.[7] Na njegovu žalost ništa od navedenog nije uspeo da vidi i doživi jer kako je rekao gde god da su došli vladalo je zatišje.
Džon Rid i Bordman Robinson su se marta meseca 1915. godine ukrcali na brod koji će ih dovesti put ratom zahvaćene Evrope. U luku u Solun su stigli početkom aprila i krenuće putem Srbije dobro namazani zaštitom od tifusa.
”Istrljali smo se od glave do pete kamforovim uljem, namazali kosu petroleumom, napunili džepove kuglicama protiv moljaca i poprskali prtljag naftalinom; ukrcali smo se u voz tako natopljeni formalinom da su nas oči i pluća pekli kao od negašenog kreča. Amerikanci iz filijale Standard Ojla u Solunu došetali su da sa nama poslednji put oproste.
- Užas jedan, rekao je Vili. I to tako mladi. Želite li da vaše ostatke pošaljemo brodom kući ili treba da vas sahranimo tamo gore?”
Ovim rečima Rid započinje svoju reportažu nazvanu Zemlja smrti gde opisuje tifusom zahvaćenu Srbiju. Upozorenje koje dobija od strane kolega nije preterano jer je Srbija zaista u to vreme važila za zemlju smrti. Rid i Robinson stižu u Srbiju upravo kada epidemija bude bila na vrhuncu u aprilu 1915. godine. Za to vreme obilaze Beograd, Niš, Šabac, Prnjavor, Kragujevac, Loznicu, Valjevo, Krupanj, Gučevo, i tu on opisuje karakter srpkog naroda, njegovu borbu protiv tifusa ali i kako je narod spreman za odsudnu bitku sa neprijateljem. Ove reportaže prate izuzetne ilustracije Bordmana Robinsona.
Na tom putovanju, po naredbi Vrhovne komande priključeni su im i Vojislav M. Jovanović, tada na dužnosti u Ratnom Presbirou, književnik i istoričar književnosti, i dr Vilijem Vorfild koji je u Srbiju došao na preporuku počasnog konzula Mihajla Pupina. Sa Vojislavom Jovanovićem, koga u reportažama zove Džonson, upoznao se u Kragujevcu i zajedno će nastaviti put Beograda koji je bio razrušen bombama u kome je video vojnike koji su se borili protiv neprijatelja dok su ruševine bile iza njihovih leđa.
”… ceo ovaj kraj je bio spaljen, opljačka, a stanovništvo pobijeno. Prošli smo kroz varošice u kojima je trava rasla po ulicama i gde nijedno ljudsko biće nije živelo. Ponekad bi se naš voz zaustavio da se izbeglice iskrcaju; stajali su tu, pored pruge, s celom svojom imovinom sa vrećom prebačenom preko ramena i ćutke posmatrali ruševine svojih domova…”
Rid u svojim člancima piše, a Robinson ilustruje, da je stanje u Srbiji bilo očajno, od uslova u kojima su ljudi umirali po bolnicama pa sve do života zdravih ljudi koji nisu imali ni dovoljno hrane da se prehrane. Ono što Srbima svakako nije nedostajalo to je duha pa tako on opisuje ljude na koje je nailazio na svom proputovanju, od seljaka socijalista sa kojima je imao zajedničke teme preko večera sa američkim vice-konzulom u Nišu u luksuznom restoranu do koga se dolazilo preko svinjca a gde su posluga bili austrijski zarobljenici pa sve do razgovora sa članovima stranih medicinskih misija koji mu govore da u zemlji gde je neprijatelj, tifus, nevidljiv morate nositi sablju jer Srbi ne veruju da ste vojnik ako ne nositi oružje.
U jednom od svojih kasnijih objavljenih reportaža on će nakon susreta sa jednim seljakom objasniti da je Srbija pre Prvog svetskog rata vodila nekoliko ratova i da jednostavno niko više nema uniformu i da se zato oružje mora nositi sa sobom, svi muškarci su ili vojnici ili su mrtvi. Zapravo, Rid opisuje jednu ne samo ratom zahvaćenu zemlju, već ratovima iscrpljenu zemlju kojoj je samo još tifus falio.
Prve reportaže o Srbiji se pojavljuju u Metropol Magazine već u avgutu 1915. godine i prema informacijama koje Rid pruža u knjizi one nisu naišle na dobar prijem kod srpske publike. On piše da je tokom njegovog drugog boravka u oktobru 1915. godine rečeno da u srpskoj javnosti nisu svideli opisi i da je za njih bolje da napuste Srbiju što pre.
Ubrzo će Rid napustiti ne samo Srbiju već i Balkan jednako razočaran što nije prisustvovao velikim ratnim dešavanjima kojima se nadao kad je dolazio ali i negativnim utiscima o svojim reportažama. Događaje koje je video opisaće u knjizi čiju ćemo vrednost shvatamo tek sada.
Epilog i nekrolog jednog burnog života
Po povratku u SAD sudbina ova dva čoveka je bila burna kao što su bile i njihove reportaže sa svetskih ratišta. Rid je po povratku u SAD ustao protiv ulaska SAD u rat poručivši : ”Ovo nije moj rat!”. Članci koje tada objavljuje su i doveli do zabrana časopisa The Masses a u kojem je i Robinsonu objavljivao svoje karikature. Robinsonu je suđeno 1917. po Zakonu o špijunaži upravo zbog karikatura koje je objavljivao u ovom časopisu ali je naredne godine je oslobođen optužbi. On je i dalje nastavio da objavljuje politikom obojene karikature, kakve one i treba da budu. Ridu je takođe suđeno zbog vatrenih govora je, ali je zbog bolesti bubrega izbegao regrutaciju u vojsku SAD i stigao da prisustvuje Oktobarskoj revolucije i da šokira svetsku javnost pišući o deset revolucionarnih dana koji su potresli svet. Upravo će zbog svog pisanja biti hapšen više puta da bi konačno 1919. godine pobegao iz SAD sa lažnim pasošem u Moskvu. Umire u Sovjestkom Savezu 1920. godine, od tifusa, o kojem je pisao dok je bio u Srbiji.
U završetku pregovora Rid kaže da kada se osvrne na rat, da je najvažnije što je imao priliku da vidi kako žive različiti narodi; njihovo okruženje i običaje jer su u vremenu mira mnoge ljudske osobine sakrivene ali da su Robinson i on pokušali da ovom knjigom daju utiske ljudskih bića kako su ih videli tokom putovanja kroz Istočnu Evropu od aprila do oktobra 1915. godine. Ono što je Rid video na putovanju kroz Srbiju, to je i zapisao u svojim reportažama a Robinson je ilustrovao. Za manje od mesec dana dvojica Amerikanaca su uspela da upoznaju Srbiju kakva ona i jeste bila u tom trenutku, osakaćena tifusom ali ne i poražena. Kao jednu od svojih poslednjih impresija Rid će opisati Srbina kao visokog, žilavog i bradatog čoveka koji je prešao nekoliko ratova, zarobio neprijatelju pušku i peva pesmu o majci Srbiji.
Bibliografija :
Isidor Đuković, Tifus u Srbiji, 1914-1915, Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912-1920, Beograd, 2006.
Dubravka Fejić Ostojić, Sjedinjene američke države i Srbija 1914-1918. Institut za savremenu istoriju Beograd 1994.
Džon Rid, Pobunjeni Meksiko, Kultura Beograd 1963.
Džon Rid, Deset dana koji su potresli svet, Prosveta Beograd 1967.
Džon Rid, Rat u Srbiji 1915, Obod i dr, Cetinje 1975.
[1] Džon Rid, Pobunjeni Meksiko, Kultura Beograd 1963.
[2] Džon Rid, Deset dana koji su potresli svet, Prosveta Beograd 1967.
[3] Džon Rid, Rat u Srbiji 1915, Obod i dr, Cetinje 1975.
[4] Isidor Đuković, Tifus u Srbiji, 1914-1915, Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912-1920, Beograd, 2006, 21.
[5] Za spisak članova pomenutih misija pogledati fond Ministrastva inostanih dela – Političko odeljenje koji je pohranjen u Arhivu Srbije.
[6] Dubravka Fejić Ostojić, Sjedinjene američke države i Srbija 1914-1918. Institut za savremenu istoriju Beograd 1994, str. 60-77.
[7] Džon Rid, Rat u Srbiji 1915, Obod i dr, Cetinje 1975, str. 7
O autoru:
Aleksandra Đorđević je rođena 5. oktobra 1987. godine u Beogradu. Završila je osnovne i master studije na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu kao i interdisciplinarne master studije Kulture u dijalogu na Filološkom fakultetu. U polje njenog interesovanja spadaju istorija feminističkog pokreta, studije hispanistike, luzofone studije, kultura sećanja i tranziciona pravda. Črvsto veruje u građanske i demokratske vrednosti i uvek razmišlja u rodno senzitivnom jeziku. Radi na pozicije projektne asistentkinje na projetku RECOM koji ima za cilj osnivanje komisije za istinu i pomirenje na području bivše SFRJ.
