Tito i Džerald Ford u Beogradu 1975. godine
Tridesetosmi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džerald Ford, posetio je Jugoslaviju u avgustu 1975. godine. Dvojica predsednika susreli su se nakon istorijskog događaja za evropsku bezbednost – potpisivanja Helsinškog završnog akta Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (Politika, 1975: 1). Poseta predsednika Forda Beogradu je bila deo njegove evropske turneje i imala je dva cilja: potvrđivanje ranije utvrđenih načela saradnje između Sjedinjenih Američkih Država i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i diskusija o aktuelnim problemima svetske politike. Jugoslovensko-američki odnosi su definisani na osnovu principa koji je potvrđen u više navrata – priznavanje jugoslovenske pozicije blokovske nesvrstanosti. Koliko je bila sadržajna ekonomska saradnja dve države, govore u prilog činjenice da je trgovina bila oslobođena suvišnih birokratskih postupaka prilikom uvoza i izvoza roba i da je trgovinska razmena prevazišla očekivanja – od planiranih 200 miliona dolara vrednosti, 1974. godine ona je dostigla 700 miliona dolara. Važno je napomenuti da ovo nije bila prva poseta Forda Jugoslaviji – boravio je kao član kongresne delegacije Dobre volje povodom pomoći Skoplju nakon zemljotresa 1963. godine (Gustinčič, 1975: 1). Zvanična poseta predsednika Džeralda Forda Jugoslaviji na poziv predsednika Josipa Broza Tita početkom avgusta najavljena je u jugoslovenskoj dnevnoj štampi 22. jula 1975. godine (Politika, 1975a).
Avion predsednika Sjedinjenih Američkih Država ,,Duh 76” iz pravca Rumunije sleteo je na beogradski aerodrom 3. avgusta 1975. godine u dvodnevnu zvaničnu posetu Beogradu. Predsednika Forda i njegovu suprugu Elizabetu uz najviše državne počasti dočekali su predsednik Tito i supruga Jovanka, potpredsednik predsedništva dr Vladimir Bakarić, predsednik skupštine Kiro Gligorov sa suprugom, kao i predsednik Saveznog izvršnog veća Džemal Bijedić sa suprugom, savezni sekretar za inostrane poslove Miloš Minić, predsednik Predsedništva SR Srbije Dragoslav Marković i drugi visoki državni i politički funkcioneri. Pored predsednika, njegove supruge i sina, američku delegaciju su, između ostalih, činili Henri Kisindžer (kome je ovo druga poseta Jugoslaviji u poslednjih devet meseci), savetnik predsednika Robert Hartman, predsednikov sekretar za štampu Robert Nesen (Pavlović, 1975: 1 i Jakšić, 1975:1).
Kao i tokom posete prethonog američkog predsednika, prisutan je bio veliki broj Beograđana na ulicama koje su okićene jugoslovenskim i američkim zastavama i transparentima podrške. Privremena rezidencija američkog gosta tokom posete je bio dvorski kompleks na Dedinju (Dnevnik, 1975: 1,5). Nakon razgovora dva predsednika o aktuelnim međunarodnim problemima i razvoju bilateralnih odnosa, priređena je svečana večera sa brojnim zvanicama u zgradi Saveznog izvršnog veća. Ovom prilikom je potvrđen kvalitet jugoslovensko-američkih odnosa i iznete su želje da se isti prodube i unaprede. Posredstvom Jugoslovensko-američkog ekonomskog saveta sa sedištem u Beogradu i Njujorku, Jugoslavija je uz pomoć američkih kompanija radila na izgradnji prve i jedine nuklearne elektrane u Krškom (Pavlović, 1975: 1-2).
Izvor: Politika, 05.08.1975. godine, str. 3
Predsednik Ford je, kao što je učinio i njegov prethodnik Nikson, zasadio američku jelu u Parku prijateljstva na Novom Beogradu. Tokom prisustva na svečanoj sednici Skupštine grada Beograda, Džeraldu Fordu je uručena Zlatna spomen-plaketa Beograda od strane tadašnjeg predsednika Skupštine grada, Živorada Kovačevića, koji je tom prilikom naglasio da su 1881. godine u istom gradu zaključeni prvi međudržavni ugovori i konzularna konvencija[1]. Nakon ceremonijala i upisivanja u Zlatnu knjigu grada Beograda, američki predsednik je uz pratnju prošetao ulicama jugoslovenskog glavnog grada (Politika, 1975b: 1-3).
Izvor: D. Urošević, Politika, 05.08.1975. godine, str. 1
Džerald Ford i Josip Broz Tito su dali zajedničku izjavu u kojoj su potvrdili kontinuitet stabilnih i produktivnih odnosa dve zemlje u više sfera i područjima od zajedničkog interesa (Isto). Kao što se primećuje imajući u vidu prethodne susrete sa američkim predsednicima, zajedničke izjave obiluju sa naglašavanjem kvaliteta saradnje dve države, prihvatanje jugoslovenskog kursa spoljne politike i iskazivanje napora za izgradnjom mira u hladnoratovskom svetu.
Predsednik Ford je sa pratnjom napustio Beograd sa aerodroma u Surčinu 4. avgusta. Kao i prilikom njegovog dolaska, ispraćaj je podrazumevao najviše državne počasti i prisustvo jugoslovenskog državnog vrha (Dnevnik, 1975a: 1). Ovaj susret je izazvao veliku pažnju svetskih medija: Asošijejted Pres je izdvojio Fordovu uzbuđenost pred razgovore sa jugoslovenskim predsednikom – jednim od velikih ljudi posleratne ere; Junajted Pres Internešnal podvlači napore Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ka izgradnji mira u svetu i američku zainteresovanost za nezavisnost i integritet Jugoslavije; Frans Pres ističe značaj privredne saradnje dve zemlje i uticaj poboljšanje evropske bezbednosti nakon Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju. Njujork tajms je posebno naglasio da je Tito prilikom zdravice upozorio Forda na držanje Izraela i apelovao na vraćanje okupiranih teritorija u izraelsko-arapskim sukobima. Takođe, obe strane su bile saglasne o potrebi smirivanja tenzija i deeskalacije nasilja na Bliskom istoku. Štampa nije propustila ni Titovu podršku da Henri Kisindžer nastavi misiju mira na Bliskom istoku (Dnevnik 1975b: 12).
Jugoslovensko-američki odnosi su u praksi potvrdili da razlike koje postoje među državama, u njihovim sistemima i u njihovoj međunarodnoj poziciji, ne moraju biti smetnja razvijanju međusobnih odnosa. U skladu sa tadašnjim predviđanjima dvojice predsednika, odnosi dve države imaju samo mogućnosti za poboljšanjem i produbljivanjem saradnje na obostranu korist. Uočljivo je da ovaj susret predstavlja jedan od prvih uspešno učinjenih koraka u svetlu principa sadržanih u Helsinškom završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji, a razgovori u Beogradu su odisali duhom iz Helsinkija (Mićić, 1975: 5-6).
[1] Sjedinjene Američke Države su sa Kneževinom Srbijom zaključile konvenciju koja određuje prava, imunitete i privilegije konzularnih agenata 14. oktobra 1881. godine (Lopičić, Đorđe (2015), Kraći pregled konzularnih odnosa Srbije 1804 – 1918., Popov, Čedomir, Živojinović, Dragoljub, Marković, Slobodan, Dva veka moderne srpske diplomatije, Balkanološki institut SANU, Beograd, str. 99.
O autoru:
Dejan Tadić je rođen 7. januara 1992. godine u Somboru, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Osnovne akademske studije politikologije je završio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Master akademske studije „Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost“ na Beogradskom univerzitetu je okončao odbranom master rada na temu „Bezbednosni aspekti obojenih revolucija“. Prva istraživačka iskustva stiče tokom volonterskog programa u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.
Autor je objavio nekoliko naučnih radova u domaćim naučnim časopisima. Student je doktorskih akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je stipendije Misije OEBS-a u Srbiji za doktorske studije.
Nemanja Simić je rođen u Somboru 9. decembra 1987. godine. Osnovne i master akademske studije je završio na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Zaposlen je kao nastavnik istorije u osnovnoj školi. Istraživačka interesovanja su usmerena ka događajima na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i posleratnoj političkoj istoriji Jugoslavije, kao i lokalnoj istoriji.
