Uticaj američkih izbora na odnose sa Beogradom (II): Za koga smo navijali?
Jedno od zanimljivijih pitanja u srpsko-američkim odnosima jeste da li su tokom predsedničkih izbora u SAD i građani na ovom prostoru imali svoje favorite. Sudeći po izveštavanju najvećih štampanih medija, ta pojava u proteklih sto godina nije bila izražena. Ipak, postoje indikacije da su, u periodu između dva svetska rata, Srbi bili naklonjeniji Demokratskoj partiji; da je u vreme socijalističke Jugoslavije postojala ekvidistanca; a da su, nakon 2000. godine, većinski za Republikansku partiju.
Bitno je napomenuti da se može naći vrlo mali broj primera kada su novine na srpskom jeziku bile otvoreno naklonjene jednoj strani. Posebno u 21. veku, najčitaniji dnevni listovi[1] nisu stajali na stranu demokratskog ili republikanskog kandidata – ali su, kroz prenošenje izjava različitih zvaničnika i analitičara, izveštavanje o preferencijama kosovskih Albanaca, kao i o izbornom opredeljenju građana SAD srpskog porekla, stvarali sliku o tome koji je kandidat bliži srpskim nacionalnim interesima.
Demokrate prijatelji Kraljevine Jugoslavije
Prvi put kada je domaća štampa otvoreno stala na stranu jednog kandidata na predsedničkim izborima u SAD, tako što je proslavila njegovu pobedu, bilo je 1932. godine, kada je na vlast došao Frenklin Delano Ruzvelt. Već u prethodnom tekstu naveden je citat dnevnika Vreme o značaju Ruzveltove pobede za Kraljevinu Jugoslaviju. Politika je, u broju od 10. novembra, bila još detaljnija.
„Što se tiče naše zemlje, ona ima i specijalnih razloga da se raduje uspehu g. Ruzvelta. Gospođa Ruzvelt pomagala je posle rata našu siročad. Najintimniji saradnici g. Ruzvelta istaknuti su prijatelji Jugoslavije. To je, na prvom mestu, potpredsednik Američko-jugoslovenskog društva u Njujorku g. Frank Polk, koji je za vreme pretsednikaVilzona bio državni sekretar i ministar spoljnih poslova Amerike. Saradnik g. Ruzvelta je i Džon A. Kingsburi, koji je nedavno posetio Jugoslaviju i bio odlikovan Belim orlom trećeg stepena. To su zatim g. Hamilton Fiš Armstrong, urednik poznatog časopisa „ForenAfers“, g. Homel Foks, bivši ministar države Njujorka, i drugi. Svi ti intimni prijatelji g. Ruzvelta jesu članovi uprave Američko-jugoslovenskog društva u Njujorku. I nedavno umrli pretsednik ovoga društva general Blis bio je demokrata, inači bliski suradnik pretsednikaVilzona i delegat američki u pregovorima za mir u Versalju“.
Još jedan zanimljiv detalj koji je Politika prenela u ovom broju bilo je dočekivanje rezultata izbora u američkoj koloniji u Beogradu, prvi put da je o nečemu takvom izveštavano. Kao što će se videti u nastavku teksta, ovo će, dosta kasnije, postati redovan element izveštavanja dnevnih listova u vreme predsedničkih izbora u SAD.
„Članovi kolonije sakupili su se u kući sekretara američkog poslanstva g. Boknela, i u njoj ostali sve do juče izjutra u 6 sati, slušajući radio-izveštaje o izborima u Americi. Članovi kolonije u Beogradu bili su podeljeni u dva tabora, otprilike podjednaka. Kladilo se mnogo, i jedan Amerikanac dobio je 4.000 dinara. Opklade su vršene u razmeri 1:1. U samoj koloniji ima ljudi koji su radili sa g. Huverom, dok je bio ministar trgovine i oni su njegovi vatreni privrženici“.
Neutralno prema svima, sem prema Niksonu
Samo još jednom, i to 1948. godine, najveći dnevni listovi na srpskom jeziku otvoreno su podržali jednu stranu. U pitanju je bio kandidat treće, Progresivne partije, Henri Volas, Ruzveltov potpredsednik od 1941. do 1945. godine. I Politika i Borba su te izbore prenosile u ideološkom ključu, a vrlo pozitivna slika Progresivne partije objašnjava se zalaganjem za prijateljske odnose sa Sovjetskim Savezom i drugim komunističkim zemljama.
„Široke mase američkog naroda, nekoliko miliona ljudi bez posla, i proganjani crnački narod ne očekuju od kandidata Demokratske i Republikanske stranke nikakvo poboljšanje ni izgleda na srećniji život. Napredne snage u SAD glasaće za kandidata Progresivne stranke Henri Volasa i za program socijalnih reformi i prijateljskih odnosa sa Sovjetskim Savezom i drugim demokratskim zemljama.
Istupanje Progresivne stranke na pretstojećim izborima pretstavlja izvesnu promenu u političkom životu američkog naroda. Prvi put na pretsedničkim izborima pojavljuje se jedna široka, napredna politička stranka, koja se bori za osnovna prava radnih ljudi i koja se suprotstavlja eksploatatorskim planovima imperijalista. Učešće Progresivne stranke na sutrašnjim izborima značajno je zbog toga što se time, bez obzira na ishod izbora, ova napredna organizacija postavlja na čvrstu i trajnu osnovu“. (Politika, 1. novembar 1948)
Volas je na predsedničkim izborima osvojio tek nešto preko 2% glasova, a njegova stranka se raspustila 1955. godine.
Te decenije ušlo se u novu fazu izveštavanja o izborima u SAD. Osim što je ono postalo intenzivnije i profesionalnije, takođe se uzdržavalo od ocena kako će izborni rezultati uticati na odnose Beograda i Vašingtona. Samim tim, iz štampe nemamo skoro pa nikakvih naznaka o tome da li je rukovodstvo Jugoslavije preferiralo jednog ili drugog kandidata.
Jedini izuzetak desio se 1972. godine. Tada, i samo tada, iz jednog od tekstova mogao se steći utisak da su simpatije Jugoslavije na strani čoveka koji na tim izborima trijumfovao, samo da bi morao da se povuče sa funkcije manje od dve godine kasnije – Ričarda Niksona. O njegovoj pobedi ja Politika objavila tekst 9. novembra, koji se na kraju osvrnuo i na bilateralne odnose:
„Što se Jugoslavije tiče, mada iskustvo i dosadašnja istorija uče da promene u Beloj kući nisu bitnije uticale na povoljan tok jugoslovensko-američkih odnosa, činjenica je da će Ričard Nikson ostati zabeležen kao prvi predsednik SAD koji je zvanično posetio Jugoslaviju, da je predsednik Tito za vreme njegovog mandata učinio prvi zvaničnu posetu Sjedinjenim Državama, da je došlo do napretka u svim oblastima međusobnih odnosa i da je Ričard Nikson, u nekoliko navrata, na zapažen način isticao interes svoje zemlje za očuvanje nezavisnosti i integriteta Jugoslavije. Možemo se nadati da će taj tok u odnosima dve države biti nastavljen“.
Druga šansa Klintonu, pa okretanje Republikancima
Možda najveći kuriozitet predstavlja izveštavanje o izborima 1992. i 1996. godine, koji su se odvijali u okolnostima izrazito narušenih odnosa Beograda i Vašingtona. Pobednik ta dva izborna ciklusa u SAD, Bil Klinton, nije bio predstavljan na tako snažno negativni način, kao što će kasnije biti slučaj. Zapravo, u vreme izbora 1992. mogao se steći utisak da se negativnije mislilo o Džordžu Bušu Starijem nego o Klintonu.
Novinar Večernjih novosti Dejan Lukić napisao je, nakon što su proglašeni rezultati, da „sa (Džejmsom) Bejkerom i Bušom odlazi i sadašnji šef diplomatije (Lorens) Iglberger i, najverovatnije, celi gornji sloj službenika u Stejt departmentu. Kakvi će biti oni koji dolaze na njihovo mesto je nepoznanica. Ali teško da gore može biti. Bejkerova i Iglbergerova ekipa ostaće zabeležena po neobičnoj situaciji u političkom životu jedne zemlje, u kojoj vojni vrh uporno odbija vojnu intervenciju, a diplomatski još upornije traži upotrebu topova“.
Čak i nakon izbora 1996. godine, posle uključivanja SAD u rat u Bosni i Hercegovini, postojala je nada da će se međusobni odnosi popraviti. O tome je, takođe u Večernjim novostima, 7. novembra 1996. pisao Miroslav Zarić.
„Za Jugoslaviju važi isto, ukoliko ostane sadašnja situacija, čija je perspektiva poboljšanje, a ne kvarenje odnosa sa sadašnjom američkom administracijom. Razlog više za optimizam mogla bi da bude vest i da će glavni arhitekta mirovnog sporazuma o Bosni, Ričard Holbruk, verovatno zauzeti mesto Olbrajtove u palati Ujedinjenih nacija na Ist Riveru… Robusni diplomata se, naime, između ostalog, nedavno, prvi javno založio za trajno ukidanje ekonomskih sankcija Jugoslaviji, a i uopšte, kao ličnost, daleko je poznatiji po rešavanju problema, a ne po njihovom zamrzavanju, što je bio specijalitet madam Olbrajt“.
Olbrajtovu je na mestu ambasadora u UN zamenio Bil Ričardson, a odnosi dve zemlje dosegli su najnižu tačku NATO bombardovanjem 1999. Od tada, pa sve do današnjih dana, izveštavanjem dnevnih listova provejava utisak da su Srbi sada naklonjeniji Republikancima.
Recimo, Blic je 23. oktobra 2004. objavio citat iz intervjua sa Danijelom Serverom da su „Srbi za (Džordža) Buša a Albanci za (Džona) Kerija“. Dve nedelje kasnije, preneto je da su glasovi Amerikanaca srpskog porekla pomogli Džordžu Bušu da osvoji ključnu državu, Ohajo, a tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković izjavio je da su pobedom Buša „i Srbi pobedili“ (Večernje novosti, 4. novembar 2004).
Naklonjenost Republikancima nije bila bezuslovna – u vreme pobede Baraka Obame 2008. dnevni listovi prenosili su izjave i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i predsednika Srbije Borisa Tadića da se nadaju novim odnosima, u duhu sveopštih promena koje su se očekivale. Ipak, osam godina kasnije, nije bilo nikakve sumnje, na osnovu slike koju su stvarali domaći mediji, da je većina građana Srbije za Donalda Trampa, a protiv Hilari Klinton. Kao razlozi su navođeni sećanje na bombardovanje, očekivanje boljih odnosa SAD i Rusije, pa čak i gori dani koji dolaze za „domaće kvislinge“ koje finansira SAD nakon Trampove pobede (tekst Dragomira Anđelkovića u Večernjim novostima 12. novembra).
Više od osamdeset godina nakon Ruzveltove pobede, od početka 21. veka su se ponovo mogli pročitati i izveštaji o „izbornoj noći“ u Beogradu, koje je, sada zvanično, organizovala Ambasada SAD. Zvanice na ovim skupovima su svaki put dobijale priliku da glasaju za kandidate, a svaki put su pobedile Demokrate: 2004. Džon Keri, kako je javljeno, „tesno“, zatim 2008. Barak Obama sa 313 glasova prema 43 za Džona Mekejna, dok je 2016. Hilari Klinton dobila 127 glasova, a Donald Tramp 117. Može se pretpostaviti da prisutni na ovim događajima nisu predstavljali reprezentativni uzorak stanovništva Srbije.
[1] Za potrebe istraživanja od 2000. do 2016. analizirani su Blic i Večernje novosti.
O autoru:
Aleksandar Ivković završio je međunarodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2019. Istraživač je Centra savremene politike iz Beograda, a takođe radi kao urednik vesti i autor na portalu European Western Balkans.
Ko-autor je četiri godišnja izveštaja „Stanje demokratije u Srbiji“ u izdanju CSP, kao i dva godišnja Alternativna izveštaja o mladima Krovne organizacije mladih Srbije.
Po završetku Studija budućnosti Beogradske otvorene škole, jedan je od predavača na modulu „Pogledi ka Evropi“. Stažista je Evropskog parlamenta u Briselu u periodu oktobar 2020 – februar 2021, u Sekretarijatu za spoljne poslove.
