Vilsonov govor pred Kongresom 1917
Gospodo Kongresa:
Sazvao sam vanrednu sednicu Kongresa zato što postoje ozbiljne, vrlo ozbiljne političke odluke koje treba doneti odmah, a koje ne bih trebao da donosim sam, niti bi bilo u skladu sa ustavom da sam preuzmem takvu odgovornost.
Na dan 3. februara, zvanično sam vam predstavio nečuvenu najavu nemačke carske vlade da će na dan i posle 1. februara staviti po strani sva zakonska i humanitarna ograničenja i da će koristiti svoje podmornice da bi potopili svaki brod koji prilazi lukama Velike Britanije i Irske, obalama Zapadne Evrope ili bilo kojoj luci koju kontrolišu neprijatelji Nemačke na Mediteranu. Čini se da je ovo bio cilj nemačke podmorničke flote još u ranoj fazi rata ali počevši od aprila prošle godine, nemačka vlada je donekle obuzdavala komandante podmornica, obećavši da neće potapati putničke brodove i da će podmornice blagovremeno uputiti upozorenje svim plovilima koje nameravaju da unište, kada nije pružen otpor ili brod ne namerava da pobegne, te da će se posade podmornica pobrinuti da posade tih brodova dobiju pravednu šansu da sačuvaju svoje živote u čamcima za spasavanje. Ove mere predostrožnosti bile su odveć skromne i nasumične, što se pokazalo u nizu uznemirujućih primera u toku obavljanja njihovog okrutnog i neljudskog posla ali određen nivo obuzdanosti bio je vidljiv. Nova politika je odagnala sva ograničenja. Plovila svih vrsta, bez obzira na zastavu, namenu, teret, odredište ili zadatak, okrutno su poslati na dno bez upozorenja i bez pomisli na pomoć ili milost za one na palubi; plovila prijateljskih neutralnih zemalja, kao i onih koji pripadaju zaraćenim stranama. Na isti bezobzirni način, uz izostanak bilo kakvih načela i saosećanja, potapani su čak i bolnički i brodovi koji su nosili olakšanje užasno ožalošćenim i ratom pogođenim stanovnicima Belgije, iako su ovim drugim obezbeđena zaštitna pisma za prolaz kroz preporučena područja od strane nemačke vlade, kao i odgovarajuće oznake prepoznavanja.
Neko vreme nisam mogao da verujem da bilo koja vlada koja je do sada prihvatala humane prakse ponašanja civilizovanih nacija, može da čini takve stvari. Međunarodno pravo ima svoje korene u nameri da se uspostave zakoni koji bi bili poštovani, a sprovođenje nadlegadno na morima, gde ni jedna nacija nema pravo da vlada i koja predstavljaju slobodne puteve sveta. Bolan i postepen je bio proces stvaranja takvog zakona, rezultati su ionako bili skromni ali zaista, postignuto je sve što se moglo postići, sa uvek jasnom vizijom šta srca i savest čovečanstva zahtevaju. Ovaj minimum prava odbačen je od strane nemačke vlade pod izgovorom odmazde ali i potrebe, zato što nije posedovala oružje koje bi mogla da koristi na moru osim onog koje je nemoguće upotrebiti bez bacanja niz vetar svih skrupula čovečnosti, poštovanja i razumevanja koje bi trebale da budu utemeljene u svetskim odnosima. Ne govorim ovom prilikom o gubitku imovine, ma kako ozbiljna i neizmerna ona bila već samo o razuzdanom i sveukupnom uništavanju života ljudi koji ne učestvuju u borbama, muškaraca, žena i dece koji se bave onim što je oduvek, čak i u najmračnijim dobima moderne istorije smatrano nevinim i opravdanim. Imovina se može otplatiti, životi mirnih i nevinih ljudi ne mogu. Sadašnji rat Nemačke protiv trgovine je rat protv čovečanstva.
To je rat protiv svih nacija. Američki brodovi su potapani, američki životi oduzeti, na načine koji su nas duboko pogodili ali to je činjeno i sa bordovima neutralnih i prijateljskih zemalja. Nije bilo diskriminacije. Izazov je upućen čitavom čovečanstvu. Svaka država mora da odluči za sebe kako će mu se suprotstaviti. Naš izbor mora biti napravljen uz umerenost naših namera i sudova koji odgovara karakteru i motivima naše nacije. Moramo ostaviti osećaje uzbuđenja po strani. Naš motiv neće biti osveta ili pobedničke tvrdnje o fizičkoj moći nacije već samo odbrana prava, ljudskog prava, u čemu smo samo jedan od učasnika.
Kada sam se obratio Kongresu 26. februara ove godine, mislio sam da će biti dovoljno istaći naša neutralna prava sa oružjem, pravo da koristimo mora nasuprot nezakonitom mešanju, naše pravo da čuvamo sigurnost naših ljudi od nezakonitog nasilja. Ali naoružana neutralnost, kako se sada čini, nije ostvarljiva. Pošto su podmornice u stvari odmetnici kada se koriste na način kako to Nemačka čini protiv trgovačkog brodovlja, nemoguće je braniti brodove od njihovog napada kako to međunarodno pravo predviđa, otporom samih mornara protiv piratskih napada, kada je plovilo koje napada zapravo vidljivo i daje šansu braniocima. Razumljiva je opreznost u takvoj prilici i gorka je potreba štaviše, nastojati da se te podmornice unište pre nego što pokažu vlastite namere. Sa njima se treba obračunati čim se uoče, ako smo već prihvatili da se suočavamo. Nemačka vlada negira pravo neutralnim zemljama da koriste oružje u predelima mora koje je predvidela, čak pri odbrani vlastitih prava koje ni jedan savremeni publicista do sada nije nije dovodio u pitanje. Stoga je preneta objava da će naoružana straža koju postavljamo na naše brodove biti tretirana mimo zakonskih ograničenja, kao subjekti sa kojima se postupa kao sa piratima. Naoružana neutralnost je nedovoljno efikasna u najboljem slučaju; u ovakvim uslovima ona je verovatno i gora od neefikasne, vrlo je moguće da će dovesti samo do onoga što je nameravala da spreči; gotovo je sigurno da će nas odvesti u rat bez prava ili efikasnosti zaraćenih strana. Postoji jedan izbor koji ne smemo napraviti: nećemo prihvatiti put pokornosti i prihvatiti da najsvetija prava naše nacije budu pregažena i zanemarena. Gresi nasuprot kojih se mi danas svrstavamo nisu uobičajeni, one sežu do samog korena ljudskog života.
Sa dubokim osećanjem svečane ali i tragične prirode koraka koji preduzimam, uz svu tešku odgovornost koju on podrazumeva ali uz neoklevajuću poslušnost onome što smatram mojom ustavnom dužnošću, savetujem da Kongres objavi da skorašnji pravac kojim ide carska nemačka vlada nije ništa drugo nego rat protiv vlade i naroda SAD; da formalno prihvata status zaraćene strane koji joj je nametnut i da preduzima trenutne korake ne samo da bi zemlju doveo u odgovarajuće odbrambeno stanje već i da primeni svu svoju snagu i iskoristi sva svoja sredstva kako bi nemačku vladu privoleo na prihvatanje uslova za okončanje rata.
Jasno je šta ovo uključuje. Podrazumeva se krajnje praktična saradnja u savetovanju i delanju sa vladama koje su u ratu sa Nemačkom ali i suprotno tome, odobravanje najpovoljnijih finansijskih zajmova tim vladama, kako bi naši resursi, u najvećoj mogućoj meri, bili pridodati njihovim. Podrazumeva se organizacija i stavljanje na raspolaganje svih materijalnih resursa zemlje, kako bi se omogućilo snabdevanje ratnim materijalom i služilo uzgrednim potrebama nacije na najobimniji ali takođe i najekonomičniji i najsvrsishodniji način. Podrazumeva se blagovremeno i potpuno opremanje mornarice u svakom vidu ali posebno u pogledu snabdevanja sa najboljim sredstvima za obračunavanje sa neprijateljskim podmornicama. Podrazumeva se što skorije uključivanje u oružane snage SAD, a u skladu sa ratnim zakonima, barem 500,000 ljudi koji bi, po mom mišljenju, bili odabrani na principu opšte obaveze služenja vojske ali takođe i odobravanje kasnijih dopunskih uvećanja jednake snage, kada ona budu bila potrebna i kada njihova obuka bude bila moguća. Podrazumeva takođe i i odobravanje odgovarajućih kredita vladi, koji će se održavati, nadam se, od strane sadašnje generacije, dobro osmišljenim oporezivanjem.
Dok činimo ove sudbonosne stvari, budimo sasvim jasni i neka svi na svetu shvate koji su naši motivi i nezadovoljstva. Moje vlastite misli nisu bile izbačene iz uobičajenog i svakidašnjeg toka nesrećnim događajima u prethodna dva meseca, a ne verujem ni da su misli nacije skrenute i zamagljene upravo njima i mogu reći da sam isto imao na umu i kada sam se prošli put obratio Senatu 22. januara ove godine; isto sam mislio i kada sam se Kongresu obratio 3. i 26. februara. Naši prigovori sada, kao i tada, za cilj su imali odbranu načela mira i pravde u svetu, a usmereni su bili ka sebičnoj i autokratskoj sili, kako bi se među zaista slobodnim i samostalnim narodima sveta stvorila saglasnost oko svrhe i delatnosti koji će omogućiti poštovanje datih principa u budućnosti. Neutralnost više nije izvodljiva, ni poželjna, kada su svetski mir i sloboda naroda ugroženi i kada pretnja njima leži u postojanju autokratskih vlada podržanih od strane oružane sile koja u potpunosti zavisi od njihove volje, a ne volje njihovog naroda. Bili smo dovoljno neutralni u takvim okolnostima. Na početku smo doba u kome će ista pravila ponašanja i odgovornosti za nedela važiti za sve i biti uočavana među svim nacijama i njihovim vladama, od strane pojedinačnih građana civilizovanih zemalja.
Mi nismo u zavadi sa nemačkim narodom prema kojem gajimo samo prijateljska osećanja. Nemački ulazak u rat nije posledica narodnih pobuda već delovanja nemače vlade. Bez njihovog prethodnog znanja i podrške. To je bio rat o kome je odlučeno isto kao što se o ratovima odlučivalo i u davnim, nesrećnim vremenima kada se vladari nisu savetovali sa svojim narodom, a ratovi su bili vođeni za korist dinastija ili malog kruga preduzimljivih ljudi, naviknutih da svoje bližnje koriste kao pione i alatke. Samostalne nacije ne šalju špijune u susedne zemlje i na spletkare u cilju postizanja društvenog raspoloženja koje će im dati priliku da napadaju i osvajaju. Takvi predumišljaji mogu se uspešno sprovesti samo pritajeno i onda kada niko ne sme da postavi pitanja. Lukavo smišljeni naumi obmane i agresije, sprovođeni, ako je potrebno i pokolenjima, mogu biti dorađivani i držani u mraku samo u zatvorenim dvorovima ili u poverljivim, uskim i povlašćenim krugovima ljudi. Takvo ponašanje je nemoguće tamo gde javno mnjenje zapoveda i insistira na punim informacijama koje se tiču državnih poslova.
Postojana saglasnost za mir ne može biti održana osim kroz partnerstvo demokratskih nacija. Ni jednoj autokratskoj vladi se ne može verovati da će postupati u dobroj veri i da će poštovati svoje obaveze. Mora postojati savez časti i partnerstvo u stavu. Spletke izjedaju takav poredak; zavereništvo zatvorenih krugova koji mogu da isplaniraju bilo šta, a da nikome ne polože račun predstavljalo bi trulež u njegovom srcu. Samo slobodni ljudi mogu održati svoju svrhu i čast stalnom do zajedničkog kraja i prednost dati potrebama čovečanstva, nasuprot vlastitim, uskim potrebama.
Zar svaki Amerikanc ne oseća da je njegova nada u budući mir u svetu osnažena divnim i srcu dragim događajima u Rusiji tokom nekoliko prethodnih nedelja? Rusija je, onima koji je bolje poznaju, uvek bila poznata kao zemlja demokratska u srcu, po svim životnim navikama, svojoj misli, u svim ličnim odnosima njenih ljudi kao posledice prirodnih nagona, njihovih uobičajenih životnih stavova. Autokratija na vrhu ruske političke strukture, u svom dugom trajanju i užasu vlastite moći, nije bila ruska ni poreklom, ni karakterom, ni svrhom i sada kada je konačno pala, veliki i velikodušni ruski narod je pridodat, u svoj svojoj naivnoj veličanstvenosti i snazi, silama koje se bore za slobodu u svetu, za pravdu i za mir. Oni su danas odgovarajući partner u družini časti.
Jedna od stvari koja je poslužila da nas uveri da pruska autokratija nije i nikada ne može biti naš prijatelj, još od početka ovog rata, je njeno nastojanje da ispuni naše nesumnjajuće zajednice i čak i naše vladine ustanove špijunima, te da smišlja razne kriminalne spletke protiv našeg nacionalnog jedinstva i naših unutrašnjih i spoljašnjih privrednih delatnosti. Danas je jasno da su njihovi špijuni bili ovde i pre nego što je rat počeo i to više nije samo prepostavka već činjenica koju su dokazali naši sudovi, da su njihove spletke dovodile opasno blizu ugrožavanju mira i premeštanju naše industrije bile instruisane od strane akreditovanih predstavnika carske nemačke vlade u SAD. Čak i dok smo proveravali i pokušavali da iskorenimo ove stvari, činili smo to najblažim mogućim tumačenjima i delima jer smo znali da njihovo izvorište nije u neprijateljskim osećanjima nemačkog naroda prema nama (jer oni toga nisu bili svesni, kao i mi) već u nemačkoj vladi koja je činila što joj je volje, bez obaveštavanja naroda. Ona nas je time uverila da nemačka vlada ne gajiiskreno prijateljstvo prema nama, te da namerava da svesno deluje protiv našeg mira i bezbednosti. Pokazala je da namerava da stvori i podigne neprijatelje na našem kućnom pragu i presretnuti dopis (Cimermanov telegram) nemačkom ministru iz Meksiko sitija je dokaz toga.
Mi prihvatamo ovaj izazov neprijateljskih namera jer znamo da u takvoj vladi, koja se služi takvim metodama delovanja, nikada nećemo imati prijatelja; i da dok postoji organizovana moć iza takve vlade, ona će uvek čekati priliku da ostvari ono što znamo da joj je cilj, a to znači da nema mira i sigurnosti za demokratske vlade sveta. Mi smo sada spremni da prihvatimo neizvesnost borbe sa ovim prirodnim neprijateljem slobode i uložićemo, ako je potrebno, sve snage ove nacije kako bi prozreli i umanjili njihove namere i moć. Drago nam je, da sada vidimo činjenice bez vela prevare i da se borimo za konačni mir sveta i slobodu njegovih naroda, uključujući i Nemce, jer pravo naroda, malih i velikih, kao i svakog čoveka pojedinačno jeste da odabere svoj način života i vlasti. Svet mora postati sigurno mesto za demokratiju. Njen mir mora biti ugrađen u proverene temelje političke slobode. Mi tu nemamo sebičnih ciljeva. Ne čeznemo za osvajanjem i vlašću nad drugima. Ne tražimo nikakva obeštećenja, ni ona materijalna, za žrtve koje ćemo svojom voljom podneti. Mi smo samo jedan od prvaka zaštite prava čoveka. Bićemo zadovoljni kada ta prava budu osigurana kako to vera i slobodne nacije podrazumevaju.
Samo zato što se borimo bez ogorčenosti i sebičnih ciljeva i ne tražimo ništa za sebe što ne bismo bili spremni da podelimo sa svim slobodnim narodima i mi ćemo, uveren sam u to, sprovoditi naše ratne operacije bez ozlojeđenosti, a sa pažnjom na osetljivost načela prava i fer igre za koju se borimo.
Nisam rekao ništa o zemljama koje su nemačke saveznice jer nam one nisu nametnule rat ili nas izazvale da branimo našu čast. Austro – Ugraska vlada je, istina, javno potvrdila svoje prihvatanje neodgovornog i protivpravnog, neograničenog podmorničkog rata koji danas primenjuje Nemačka i to ne krije. Iz tog razloga nije bilo moguće da ova vlada primi nedavno akreditovanog ambasadora carske i kraljevske vlade Austro – Ugarske ali ova vlada nije zapravo uzela učešća u ratu protiv građana SAD na morima, te ću iz tog razloga, biti slobodan da odluku o odnosima sa vladom u Beču, bar za sada odložim. U ovaj rat ulazimo samo onda kada smo na to primorani i kada je to jedini preostali način da zaštitimo svoja prava.
Biće daleko lakše za nas da se ponašamo kao zaraćena strana u duhu prava i poštenja jer ratujemo bez srdžbe, zato što ne osećamo neprijateljstvo prema bilo kome, niti želju da im nanesemo bilo kakvu povredu ili zlo. Ratujemo samo protiv neodgovornih vlada koje su zanemarile sve principe čovečnosti i prava. Mi smo, dozvolite mi da ponovim, iskreni prijatelji nemačkog naroda i težimo ponovnom uspostavljanju prisnih odnosa koji su u obostranom interesu i ma kako Nemcima bilo teško da u skorije vreme u to poveruju, ovo govorimo iz srca. Održavali smo odnose sa njihovom vladom tokom ovih teških meseci upravo zbog tog prijateljstva, bili smo strpljivi i trpeljivi više nego što je u bilo kojoj drugoj prilici moguće. Nadamo se da i dalje imamo priliku da dokažemo to prijateljstvo u svakidašnjem stavu i odnosu prema milionima muškaraca i žena nemačkog porekla koji žive među nama i deo su naših života, prema svima onima koji ostanu odani svojim komšijama i vladi u času nužde. Većina njih su iskreni i lojalni Amerikanci i nikada nisu poznavali bilo koju drugu pripadnost. Oni će biti spremni da stanu uz nas i podrže nas u prekoravanju i obuzdavanju one nekolicine koja drugačije misli. Ako neodanosti i bude , sa njom će se izaći na kraj čvrstom rukom i krutom represijom; ali, ako izdaja uopšte i promoli glavu, činiće to tamo ili vamo, bez neke veće podrške, među razuzdanom i zlođudnom nekolicinom.
Uznemirujuća je i surova dužnost, gospodo Kongresa, koju sam obavio obraćajući se vama. Pred nama su, izgleda, mnogi meseci vatrenog krštenja i žrtve. Zastrašujuća je stvar voditi ovaj veliki, miroljubivi narod u rat, u najstrašniji i najrazorniji od svih ratova od čijeg ishoda zavisi na koju stranu će prevagnuti sama civilizacija. Ali prava su preča od mira i mi ćemo se boriti za ono što je uvek bilo našim srcima najbliže, demokratiju, pravo onih koji se podvrgavaju nekoj vlasti da ona njihov glas i čuje, za prava i slobode malih naroda, za opštu vladavinu prava koju će sprovoditi koncert slobodnih naroda i koji će doneti mir i sigurnost svim nacijama i konačno učiniti svet slobodnim. Takvom zadatku možemo posvetiti svoje živote i sudbinu, sve što jesmo i sve što imamo, sa ponosom onih koji znaju da je došao dan kada će Amerika biti obavezana da utroši svoju krv i moć za načela koja su izrodila sreću i mir koje ona baštini. Uz Božiju pomoć, ona ništa drugo neće moći da učini.
