Začetak diplomatskih odnosa Kraljevine Srba, Hrvata i slovenaca i SAD
U senci konferencije mira u Parizu
Diplomatski odnosi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevine Jugoslavije) i Sjedinjenih Američkih Država između dva svetska rata nisu uživali adekvatnu pažnju istoriografije i srodnih nauka na oba kraja ove ose. Razloge možemo potražiti u odabiru strategije izolacionizma nakon završetka Konferencije mira u Parizu, kada je reč o SAD, odnosno u diplomatskim aktivnostima novostvorene države usmerenim na održanje evropskog poretka ustanovljenog mirovnim ugovorima u Parizu, kada je reč o Kraljevini SHS. Ovaj neosvetljeni period, posmatran iz perspektive obeležavanja 136 godina diplomatskih odnosa dveju država, nudi nam mogućnost otkrivanja novih obrazaca u odnosima sa ciljem boljeg razumevanja današnjice i preciznijeg predviđanja budućnosti. Diplomatsko izveštavanje Poslanstva u Vašingtonu, ali i generalnih konzulata u Čikagu i Njujorku, ili San Francisku i Denveru pohranjeno u Arhivu Jugoslavije u Beogradu, prevashodno u fondu ”Poslanstvo KJ u SAD – Vašingtonu” bilo je polazna tačka sprovedene analize diplomata Kraljevine SHS (Jugoslavije) od 1918. do 1941. godine i diplomatskih odnosa u tom periodu.
Pravni okvir diplomatskih i konzularnih odnosa Kraljevine SHS (Jugoslavije) činila je Uredba o organizaciji Ministarstva inostranih dela i diplomatskih zastupništava i konzulata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1919), uz kasnije usvojen Zakon o uređenju Ministarstva inostranih poslova i diplomatsko-konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu (1930) i Uredbe sa zakonskom snagom o uređenju Ministarstva inostranih poslova i diplomatskih i konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu (1939). Kada je reč o samom Poslanstvu u Vašingtonu, zadaci i ciljevi su bili utvrđeni na precizniji način aktom Poslanstva. Uvidom u diplomatsku prepisku, možemo zaključiti da je delokrug obuhvatao: pregled razvoja političkog života u SAD, praćenje rada i akcija američkih vlasti prema jugoslovenskim iseljenicima obaveštenjima i ličnim kontaktima, sprečavanje anacionalne i defetističke propagande među jugoslovenskim iseljenicima, otežavanje protivdržavne delatnosti hrvatske separatističke štampe i jugoslovenskih komunista, uz jačanje nacionalnog duha o jedinstvu države i njene politike kod našeg iseljeništva.
Dr Slavko J. Grujić prvi je poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Sjedinjenim Američkim Državama. Rođeni Beograđanin je potomak ugledne porodice koja je srpskoj diplomatiji već podarila Jevrema Grujića. Njegov sin, Slavko, bio je deo talasa srpskih studenata u Parizu gde je 1898. godine i stekao titulu doktora nauka. Diplomatsku karijeru započinje nekoliko godina pre toga, tačnije 1894. godine prijemom u Ministarstvo inostranih dela. Službovao je, pre postavljenja u Vašingtonu, u nekoliko važnih gradova poput Carigrada, Atine, Petrograda ili Londona. Neposredno pre odlaska u Vašington, kratko vreme provodi i kao poslanik Kraljevine Srbije u Bernu. Istoriografija beleži i podatak da je upravo Slavko Grujić, u odsustvu Nikole Pašića, sastavio odgovor na ultimatum Austrougarske iz 1914. godine.
Slavko Grujić je preuzeo dužnost poslanika 13. januara 1919. godine. Primljen je kao poslanik Kraljevine Srbije, iako je Jevrem Simić, pređašnji otpravnik poslova 22. decembra 1918. godine predao notifikaciju o formiranju vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca američkoj vladi. Prema sačuvanoj diplomatskoj prepisci, ostalo je zabeleženo da je jedan od prvih poteza poslanika Grujića bio zahtev upućen Ministarstvu rata (War Department) sa ciljem obezbeđivanja američke pomoći za obnovu srpskih pruga. Negativan odgovor poslaniku je prenet preko Stejt dipartmenta. Dan nakon toga, poslanik je diplomatsku korespodenciju iskoristio za uručivanje i prevoda programske deklaracije prve vlade Kraljevine SHS, iako je, ponovo, naišao na nerazumevanje američke administracije. Naime, saopšteno mu je da ”vlada Sjedinjenih Američkih Država ne može primiti našu novu Državu, jer će se pitanje o našem ujedinjenju imati da se reši na Konferenciji mira”. Iako se mogao slutiti blagi pesimizam na početku obavljanja funkcije, demanti su ubrzo stigli na adresu Ministarstva inostranih dela Kraljevine. Robert Lansing je već 6. februara tadašnjem ministru Anti Trumbiću uputio deklaraciju o priznanju nove države, iako uz ograničenje o potrebi rešavanja teritorijalnih granica ”prema željama zainteresovanih naroda”. Nešto detaljnija nota uručena je i poslaniku Grujiću nekoliko dana kasnije. Važna je jer je njenim sadržajem utvrđen kontinuitet diplomatskih odnosa priznavanjem poslanstva Srbije za poslanstvo Kraljevine SHS. Isto je potvrđeno i septembra 1921. u Pašićevom odgovoru Poslanstvu u Vašingtonu kojim se ”ranije konvencije između nas i Američkih Ujedinjenih Država smatraju primenjene na celu sadašnju Kraljevinu”. Tako su stvoreni uslovi da Srpska vojna misija iscrpi svoj mandat i vrati se u domovinu, a sva pažnja diplomatskog delovanja prvog poslanika Kraljevine SHS usmerava se narednih meseci na ekonomska i teritorijalna pitanja novonastale države.
Februar 1919. godine odlikuje se svojevrsnom bilateralnom samit diplomatijom. Naime, u kratkom vremenskom periodu susreli su se prvo predsednik Vilson i regent Aleksandar, a zatim i predsednik vlade Pašić, ministar inostranih poslova Trumbić sa državnim sekretarom Robertom Lansingom. Sastanci su održani na marginama Konferencije mira u Parizu, a zaključci su bili jedinstveni: podrška ujedinjenju tri naroda i oprez povodom potencijalnih teritorijalnih sporova. Delegacija Kraljevine SHS nadala se nakon održanih sastanaka da će ”…nas zaštititi Njegova ekselencija (Vudro Vilson, prim. aut.), koja se najviše istakla i založila da se dođe do pravednog mira da se svakom narodu obezbedi pravo na samoopredeljenje”. Uporedo sa tim zabeležen je i izvanredan javnodiplomatski potez beogradskih lokalnih vlasti. U znak zahvalnosti predsedniku SAD, 14. februara je odlučeno da se trg ispred železničke stanice nazove Vilsonov trg. Slično su učinili i predstavnici jugoslovenske omladine koji su u zaključcima kongresa održanog u Zagrebu, preko poslanika Grujića, uputili pismo zahvalnosti predsedniku Vilsonu.
Tok mirovne konferencije i odsustvo najviših nosilaca vlasti nisu omeli poslanika Grujića da nastavi rad na jačanju ekonomskih odnosa dveju država. Prvo ga je Stejt dipartment izvestio o odobrenju kredita u iznosu od 15.000.000 dolara za nabavku hrane, a zatim i o ukidanju zabrane trgovine, osim za pojedine proizvode za koje bi trebalo tražiti izvozne/uvozne dozvole od odgovarajućih organa vlasti. Imajući u vidu italijansku blokadu Jadrana u tom periodu, diplomatski napori Kraljevine usmereni su i ka obezbeđenju neometanog dovoza nafte koja je u tada uvožena iz SAD preko riječke luke. Dodatno, iz diplomatske prepiske se može utvrditi da je US Stil (U.S. Steel) obezbedio i donaciju putem Američko-jugoslovenskog oporavka u iznosu od 100.000 dolara. Međutim, poražavajuće je saznanje da u tom trenutku, i pored brojnih napora koje čini Mejbl Grujić, nema uspeha u objedinjavanju organizacija koje prikupljaju pomoć za posleratnu obnovu Kraljevine SHS. Čini se da je neuspešna uloga usklađivanja delovanja umnogome omela efikasnost, naročito u pogledu etabliranja novostovrene države u američkoj javnosti. Pažnji istraživača ne bi smela da promakne činjenica da se u diplomatskoj prepisci i dalje koristi naziv Kraljevine Srbije, baš kako je to učinio i Vudro Vilson u uzvratnom govoru prilikom predaje akreditiva poslanika Grujića.
Period od aprila do juna 1919. godine karakterističan je i po tome što se u zvaničnoj diplomatskoj korespodenciji učestalo ukazuje na bugarsku propagandu u SAD. Cilj kome se tim sredstvom težilo bilo je ostvarenje makedonske autonomije pod mandatom SAD. Prema svedočenju poslanika Grujića, ta inicijativa ”nailazi na vrlo negativan odziv”, a dodatno, ”javno mišljenje nerado gleda nova angažovanja Amerike u evropske stvari i ponude mandata”. Imajući u vidu i negativan stav velikog dela republikanskih članova Kongresa u tom trenutku prema Društvu naroda, bilo je jasno da će ubrzo nakon završetka Konferencije mira SAD slediti politiku izolacionizma. Dok su povodom bugarskih pretenzija diplomatski napori Kraljevine SHS brzo urodili plodom, to se ne može reći za rešavanje ”jadranskog pitanja”. Pretnja britanske i francuske delegacije da će se to pitanje rešavati odredbama Londonskog ugovora, a samim tim i u italijansku korist, delegaciju Kraljevine nužno je usmeravala ka pridobijanju poželjnog gledišta SAD. Poslanik Grujić je intenzivno komunicirao sa pomoćnikom ministra inostranih poslova Polkom, o čemu je uredno izveštavao delegaciju na Konferenciji mira. Okolnosti koje karakterišu pokušaj objedinjavanja jadranskog pitanja sa legitimitetom ujedinjenja Kraljevina Crne Gore i Srbije, stav republikanaca koji ide u korist Italiji i sve veći pritisak Francuske i Britanije da se jadransko pitanje reši, doveli su do potpisivanja Ugovora u Rapalu.
Tokom trajanja mandata prvog poslanika Kraljevine SHS u SAD, Slavka Grujića, zebeležen je i jedan incident koji, na sreću, nije bitnije narušio srpsko američke odnose. Reč je o oduzimanju egzekvature generalnom konzulu Kraljevine SHS u Njujorku Vladislavu Saviću. Spor je nastao povodom pisma koje je konzulat uputio pojedinim američkim kompanijama da će im, ukoliko ne prestanu sa oglašavanjem u ”Narodnom listu”, biti ograničeno poslovanje sa Kraljevinom. S obzirom da je list formalno-pravno bio američko pravno lice, vlasti su na to gledale kao na nedozvoljenu aktivnost konzula i s tim u vezi, predsednik Voren Harding, uskraćuje egzekvaturu. Završni period službovanja poslanika Grujića obeležen je, takođe, konzularnim poslovima. Reč je o diplomatskom opštenju u vezi sa potencijalnim potpisivanjem nove konzularne konvencije Kraljevine SHS i SAD. Generalni konzulati u Čikagu, Njujorku, San Francisku naročito su bili zainteresovani za krajnji sadržaj konvencije i u tom pogledu su vodili intenzivnu prepisku kako sa Poslanstvom u Vašingtonu, tako i sa Ministarstvom inostranih dela u Beogradu. Istaknuto mesto i potrebu podrobnijeg regulisanja ukazani su pitanjima naturalizacije i deportacije građana Kraljevine. Dodatno, zahtevala se koherentna i jasna politika Kraljevine prema tim pitanjima.
Može se nedvosmisleno zaključiti da su početne godine diplomatskog delovanja poslanstva Kraljevine SHS u Vašingtonu bile u senci Konferencije mira u Parizu. Ipak, imenovanje Slavka Grujića na funkciju poslanika pokazalo se vanredno dobrim potezom, s obzirom na značajne ishode koje je njegovo delovanje proizvelo. Diplomata sa prekopotrebnim iskustvom našao se na mestu koje u tom trenutku nije bilo u centru pažnje međunarodne diplomatske arene, ali je svojim komplementarnim delima u pogledu zadataka delegacije na mirovnoj konferenciji, odnosno značajnim pomacima u javnodiplomatskom predstavljanju novostvorene države, poslanik Grujić utabao put diplomatama koje su obavljale istu funkciju u godinama koje su usledile.
O autoru:
Marko Dašić je rođen 18. avgusta 1988. godine u Prištini. Sve nivoe studija visokog obrazovanja završio je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde je 2021. godine stekao titulu doktora političkih nauka. Trenutno je zaposlen kao docent na FPN u naučnoj oblasti međunarodnih studija.
U dosadašnjoj naučnoj karijeri objavio je blizu 20 članaka iz oblasti međunarodnih odnosa, spoljne politike i diplomatije. Poslednjih godina učestvovao je na nekoliko važnih projekata među kojima izdvajamo International Visitor Leadership Program Stejt dipartmenta, gde je na terenu pratio izbore za Kongres SAD 2018. godine i Leadership Academy for Development (jun 2018), u zajedničkoj organizaciji Stenford Univerziteta (SAD) i FPN u Beogradu.
Od 2019. godine je angažovan kao istraživač na više regionalnih i međunarodnih projekata. Nekoliko godina u nizu je bio predavač na programu „Clemson University Study Abroad Program – Spring Semester in Belgrade“, u partnerskoj organizaciji Univerziteta Klemson (Južna Karolina) i FPN Beograd.
Član je Udruženja za međunarodne studije (International Studies Association), Centra za studije SAD na FPN i Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative.
