Voren Zimerman – poslednji ambasador SAD
u bivšoj SFRJ
Voren Zimerman (16. novembar 1934 – 3. februar 2004) bio je američki diplomata i otvoreni humanitarac, kao i poslednji američki ambasador u Socijalističkoj Federedativnoj Republici Jugoslaviji pre njenog raspada. Diplomirao je književnost na univerzitetu Jejl, dok je magistrirao istoriju na Univerzitetu Kembridž u Engleskoj kao Fuldbrajt stipendista. Tokom svoje bogate diplomatske karijere obavljao je brojne dužnosti. Službovao je, između ostalog, u Karakasu, Venecuela, (1964-1965) kao konzularni i politički službenik američke ambasade, kao politički službenik u američkoj ambasadi u Beogradu, Jugoslavija, (1965 – 1968). Takođe, bio je zamenik šefa političkog odeljenja u američkoj ambasadi u Moskvi (1973 – 1975), savetnik za politička pitanja u američkoj ambasadi u Parizu (1977 – 1980), dok je u Beču predvodio delegaciju SAD na Konferenciji o bezbednosti i saradnji u Evropi (1986 – 1989). U Beogradu je službovao kao ambasador u periodu od 1989. do 1992. godine.
Novoimenovani američki ambasador je bio na dužnosti u Beogradu u okolnostima kada dolazi do velikih promena na međunarodnoj sceni, koje su uticale i na poziciju Jugoslavije. Poredak kakav je do tada postojao počeo je značajno da se menja sa padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza, a veliki uticaj su imali i Kuvajtska kriza i Zalivski rat. Shodno tim okolnostima, činilo se da se fokus američke politike pomera ka nekim drugim prioritetima i da pozicija koju je Jugoslavija nekada imala gubi značaj. Odnosno, kako kaže Zimerman, „sve dok je trajao hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije“ (Zimerman 2003, 3).
Zimerman je 21. marta 1989. godine predao akreditive predsedniku jugoslovenskog predsedništva Raifu Dizdareviću. Tom prilikom, saopštio je tradionalnu mantru američke politike prema Jugoslaviji, a to je podrška SAD-a jedinstvu, nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, ukazao na važnost konstruktivnosti bilateralnih odnosa, američku podršku privrednim i političkim reformama, ali i izrazio zabrinutost povodom stanja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji (Ibid.).
Od Bušove administracije dobio je smernice da ukaže da Jugoslavija i Balkan ostaju važni za interese SAD, ali da nakon okončanja Hladnog rata i oslobađanja istočne Evrope više nema raniji geopolitički značaj. (Zimerman 2003, 4) Dakle, glavna poruka bila je da se Jugoslavija više ne nalazi među prioritetima američke spoljne politike. Od Jugoslavije se očekivalo da izvrši transformaciju ka tržišnoj privredi. Takođe, postalo je jasno da će poštovanje ljudskih prava i borba protiv terorizma imati mnogo veći značaj u bilateralnim odnosima (Petković 2013,33).
Jugoslavija u koju je Zimerman došao, nalazila se u dubokoj ekonomskoj i političkoj krizi, ali i na putu postepene državne dezintegracije. SAD su bile skeptične oko toga da se duboka politička kriza u kojoj se Jugoslavija našla može prevazići ekonomskim reformama koje je zagovarao predsednik Savezne Vlade Ante Marković. Jedna od najvećih slabosti Jugoslavije u tom trenutku bio je otpor tri vodeće republike prema Saveznoj Vladi. U tom pogledu, ambasador Zimerman je pokušao da posreduje između premijera Markovića i republičkih lidera, ali se taj pokušaj pokazao neuspešnim. Takođe, jedna od ključnih tema u odnosima Beograda i Vašingtona bilo je i stanje ljudskih prava u Jugoslaviji.
Na početku službovanja u Jugoslaviji, Zimerman se sastao sa svim republičkim predsednicima, osim sa Slobodanom Miloševićem. Milošević je bojkotovao američkog ambasadora, a kao izgovor za nesastajanje, uglavnom ljudi iz protokola su naglašavali da Milošević ima previše posla. Kao razlog ne sastajanja sa ambasadorom bio je previše posla koje je Milošević imao da bi se sastajao sa ambasadorima, kako su to naglašavali ljudi iz protokola. Međutim, Zimerman je smatrao da je pravi razlog toga to što je Milošević bio svestan američke duboke zabrinutosti zbog Kosova. Shodno takvim okolnostima, Zimerman navodi da „budući da Milošević nije hteo da mi da priliku da mirno porazgovaramo – i o Kosovu, ali ne samo o tome – dobio sam odobrenje Vašingtona da pokušam sa javnom diplomatijom“ (Zimerman 2003, 11).
28. juna 1989. bila je predviđena velika komemoracija povodom 600. godišnjice bitke na Kosovu. Na tom događaju, bili su pozvani šefovi svih diplomatskih misija. Budući da se na tom događaju nisu pojavile zapadne diplomate (od NATO zemalja pojavila se samo Turska), Milošević je smatrao da je takvu vrstu bojkota organizovao Zimerman. Kasnije će u razgovoru sa Holbrukom Milošević ponoviti optužbe o nastojanjima Zimermana da protiv njega okrene međunarodno javno mnjenje. Odbijao je da ga primi više od godinu dana. Milošević je kasnije zaključio da je to bila greška. Do prvog susreta Miloševića i ambasadora došlo je januara 1990. godine, nakon čega su susreti između dveju ličnosti postali učestaliji.
Zimerman je smatrao da je Milošević bio dvojaka ličnost. Kako kaže „Milošević Jedan bio je tvrdi linijaš, autoritaran, ratoboran, sklon haosu i spreman na upotrebu sile u stvaranju Srbije. Milošević Dva bio je učtiv, prijatan, kooperativan i stalno je tražio razumna rešenja za jugoslovenski probleme“ (Zimerman 16). Strategija ove ukazuje Zimerman „šizoidne ličnosti“ temeljila se na činjenici da su Srbi živeli u pet od šest jugoslovenskih republika. Zimerman je Miloševića označavao kao glavnog rušitelja Jugoslavije.
SAD su na početku krize smatrale da Evropa treba da podrži jedinstvo i demokratiju u Jugoslaviji (i program reformi Markovića), prevashodno motivisanei stavom da raspad zemlje nije dobar ni za jugoslovenske narode, ni za bezbednost u Evropi. Međutim, dokument američkih obaveštajnih službi „Yugoslavia Transfromed“ (NIE 15-90), predstavljao je suprotnost stavovima Stejt Departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost. Zimerman je ukazao da se on lično, kao ni Stejt Department, ne slaže sa svim procenama. Ali, upravo je ovaj dokument CIA naneo dosta štete Zimermanovom boravku u Beogradu, budući da je on trebao da sprovodi američku politiku koja se u tom trenutku oslikavala kroz podršku jedinstvu zemlje (Petković 48). Nezavisno od uticaja NIE 15-90 i zahteva uticajnih članova Kongresa za određenim zaokretom u politici, politika koju su Bela kuća i Stejt Deparment vodili ostala je nepromenjena sve do kraja 1990. godine. (Petković 2013, 51).
Početkom 1991. godine dolazi do zaoštravanja situacije u Jugoslaviji, a samim tim i stavovi SAD postaju oprezniji. Ambasador Zimerman predao je promemoriju predsedniku Predsedništva SFRJ Borislavu Joviću 17. januara 1991. godine u kojoj se ističe da se SAD protive promenama granica unutar Jugoslavije korišćenjem sile ili pritiscima, i da će to, ukoliko se dogodi, voditi međunarodnoj izolaciji, kao i da bi eventualno delovanje jugoslovenske vojske pre ubrzalo dezintegraciju nego što bi unapredilo jedinstvo. (Jović 1996, 252) Sa druge strane, načelnik Generalštaba JNA Veljko Kadijević odbijao je Zimermanove tvrdnje da se SAD suprotstavljaju secesiji i da je to stavljano do znanja rukovodstvu Hrvatske i Slovenije, ne krijući svoje antizapadne stavove.
Poseta državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera 21. juna 1991. često se tumači na dvostruki način: neki smatraju da je ona označila uvod u početak rata i raspad zemlje, a drugi su je videli kao poslednju šansu za očuvanje Jugoslavije. Tom prilikom, Bejker je naglasio podršku teritorijalnom integritetu zemlje, kao i to da američka administracija ne sprovodi nikakvu ekonomsku blokadu Srbije, istovremeno ističući zabrinutost američke administracije zbog etničke napetosti, suzbijanja albanskih prava na Kosovu i Metohiji, podrivanja ekonomskih reformi premijera Markovića i blokiranja Mesićevog preuzimanja funkcije predsednika Predsedništva (Petković 2013, 61). Na kraju njegove posete Beogradu, postalo je jasno da je njegov pokušaj da utiče na smirivanje situacije propao i da zemlja klizi u rat. Ubrzo nakon ove posete, Slovenija i Hrvatka proglasile su nezavisnost, a zatim je počeo rat u Sloveniji. To je bila prelomna tačka, nakon čega dolazi do američkog distanciranja i prepuštanja uloge Evropi. Tako je jugoslovenska kriza postala prvi značajan test Evropske unije, nakon usvanjanja zajedničke spoljne i odbrambene politike.
U zemlji koja se nalazila u fazi raspadanja, položaj ambasadora Zimermana bio je neobičan. U knjizi „Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji“, on kaže “kako ga je Stejt Department navodio da se sastaje sa republičkim liderima, kao i da njegovi kontakti sa zvaničnicima u Ljubljani i Zagrebu nisu prekidani, uključujući i susrete sa predsednikom Srbije. Međutim, na saveznom nivou odbijao je da se sastane sa Brankom Kostićem, v.d. predsednikom predsedništva SFR Jugoslavije, iz straha da bi se to smatralo priznanjem Miloševića kao zakonitog naslednika Jugoslavije.” (Zimerman 2013, 134)
Krajem 1991. ambasador Zimerman je objašnjavao američku politiku nepriznavanja nezavisnosti argumentacijom da je opstanak Makedonije i BiH kao samostalnih država neizvestan, a da za pitanje Kosova prihvatljiva opcija još uvek ne postoji. (Petković 2013, 81)
Nakon odluke EZ o priznanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, američka politika nepriznavanja ostala je usamljena što dalje vodi ka gubitku njene delotvornosti, a samim tim i rat u Bosni postaje izvestan, smatrao je Zimerman. On je, takođe ocenio da reakcija Vašingtona na ovu odluku nije bila dovoljno „energična“. (Ibid. 84) Međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske otvorilo je pitanje statusa ostalih jugoslovenskih republika. SAD su se protivile podeli BiH. Američko priznanje postalo je samo pitanje vremena.
U proleće 1992. dolazi do zaokreta u američkoj politici. EZ je zvanično priznala BiH 6. aprila 1992, a sutradan su SAD priznale Sloveniju, Hrvatsku i BiH. Rat u Bosni počeo je 1. marta 1992, a Zimerman je u memoarima ocenio da je izostanak vojnog angažovanja na početku rata u BiH bila najveća greška SAD u celoj jugoslovenskoj krizi. Smatrao je da je američka vojska bila spremna da vodi ogranieni rat i da bi upotreba vazdušnih snaga NATO bila efikasna i naterala Srbe na pregovarački sto. Ukazivao je da tri interesa opravdavaju vojnu intervenciju: geopolitički – širenje bi moglo da ugrozi američke saveznike, globalni – Bosna kao probni test liderske uloge Amerike, a neuspeh bi se odrazio na druga žarišta u svetu, i moralni – SAD kao multietničko društvo treba da podrži napore Bošnjaka. Bio je stava da je Bušova administracija trebalo da pokaže veću odlučnost u zaustavljanju agresije u BiH i pruži jasan signal da se silom ne rešavaju multietnički problemi (Zimerman 2003, 143-149).
Stejt department je 12. maja 1992. godine objavio povlačenje ambasadora Zimermana u znak protesta zbog srpske agresije u Bosni. Zimerman je iz Beograda ispraćen kao jedan od ključnih „razbijača“ zemlje. Nakon povlačenja iz Beograda, ostao je da radi kao direktor Odeljenja za izbeglice Stejt departmenta. 1995. godine odlazi iz diplomatije, nakon što je Bil Klinton odbio da vojno interveniše u Bosni. Napisao je više knjiga, a u delu „Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji“ ponudio je prikaz svog diplomatskog iskustva u SFRJ.
O autoru:
Aleksandra Baklaja je diplomirala na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu na modulu međunarodna politika. Trenutno je studentkinja Master naprednih međunarodnih studija na Diplomatskoj akademiji u Beču, kao i master studija međunarodne bezbednosti na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Alumni je stažistkinja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond) i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP). Više puta se angažovala u organizaciji Beogradskog bezbednosnog foruma kao volonter, a bila je i učesnik Bezbednosnog seminara za mlade lidere i Letnje škole američkih studija. U periodu od januara 2020. godine do maja 2021. godine bila je angažovana na projektu „Američki izbori“. Dobitnik je stipendija američke dijaspore Zadužbine Studenica, stipendija Fonda za mlade talente „Dositeja“, a za studije u
Austriji dobitnica je stipendije Austrijske razvojne agencije i stipendije Austrijske agencije za obrazovanje i internacionalizaciju.
Učestvovala je kao jedan od izlagača na konferenciji „Međunarodno i evropsko pravo – teorijski problemi“, a objavila je i više radova u studentskom časopisu Politeuma. Osnovne oblasti istraživanja su joj oblasti spoljne politike, međunarodne bezbednosti i međunarodnih odnosa. Govori engleski, francuski, italijanski i nemački jezik, a poznaje i osnove turskog, španskog i ruskog jezika.
Mirjana Đorđević je student master studija Fakulteta političkih nauka na modulu Međunarodna bezbednost. Dobitnik je stipendije Misije OEBS u Srbiji. Osnovne akademske studije završila je na istom fakultetu na modulu Međunarodna politika.
Stažirala je u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC Fond) tokom 2019. godine, dok je od februara 2022. godine stažistkinja Fondacije BFPE za odgovorno društvo.
Učestvovala je u projektu „Popularna demokratija“ kao edukator sa ciljem političke edukacije učenika srednjih škola, i bila deo volonterskog tima Beogradskog bezbednosnog foruma kao i Zajedničke međunarodne konferencije ISA-CEEISA 2019 „Međunarodni odnosi u doba anksioznosti“.
Oblasti interesovanja su joj međunarodna i regionalna bezbednost, spoljna politika kao i odnosi između velikih sila. Govori engleski jezik, a poznaje i osnove ruskog, turskog i kineskog jezika.
