Srpska slika demokratije u Americi
Slika koju štampani mediji na srpskom jeziku šalju o demokratiji u Sjedinjenim Američkim Državama od kraja 19. veka do današnjih dana je konzistentna – u pitanju je, u najvećoj meri, dovoljno neutralan i profesionalan prikaz, ali takođe prikaz koji često uočava negativne aspekte i falinke tog sistema. U nekim slučajevima, dnevni listovi su na ostrašćen način izveštavali o američkom političkom sistemu, uvek u negativnom tonu, dok naglašeno pozitivnih tonova nikada nije bilo.
Predmet istraživanja u ovom tekstu, kao i u svim prethodnim, bili su novinski članci o predsedničkim izborima u SAD, ovog puta od najranijeg mogućeg teksta iz kojeg se može izdvojiti neki narativ o američkoj demokratiji. Cilj je bio izdvajanje najčešćih narativa o njenim suštinskim odlikama, odnosno trajnim karakteristikama koje nisu vezane za konkretan izborni ciklus.
U sledećoj tabeli prikazani su najčešći narativi, kao i godine u kojima su se oni javili najmanje jednom u dnevnim listovima iz uzorka.
Kao što se može videti, ubedljivo najzastupljeniji narativ, i to tokom celog posmatranog perioda, jeste onaj o velikoj ulozi novca u američkoj politici koji se, eksplicitno ili implicitno, okrivljuje za političku neravnopravnost.
Po prvi put ovaj narativ nalazimo u novosadskom Braniku, u tekstu od 5. novembra 1896. U pitanju su bili predsednički izbori Makinli-Brajan.
Jedan konzul proučavao je, da se za agitacije oko izbora predsednika Sjedinjenih Amerikanskih Država od avgusta do novembra izdalo 30 do 40 miliona dolara. Sa ovim novcem se utiče na glasače. Dve trećine ovog novca izdaju bogataši, koji su zainteresovani za izbor predsednika, kao n. pr. fabrikanti, koji žele da se zavede velika carina na proizvode koji se prave u njihovim fabrikama. Lepa suma novca, ali služi nemoralu!
U narednim decenijama, kao što se može videti iz tabele, ovaj narativ nastavio je da se pojavljuje. Često nije direktno izvlačen zaključak da taj novac „služi nemoralu“, već se samo navodilo da su kampanje skupeuz citiranje utrošenih iznosa. Sa 40 miliona dolara 1896. došlo se do preko milijardu dolara početkom 21. veka, između ostalog i zbog inflacije. Ipak, nije se ostavljao prostor za sumnju da je ovo negativna pojava, povremenim pominjanjem da se radi o „sivom novcu“ (Blic, 3. novembar 2012), te da „samo bogataš može da pobedi“ na američkim izborima (Blic, 7. novembar 2000).
Branik je, takođe, najraniji izvor drugog često korišćenog narativa o američkim izborima, a to je da se oni neretko odvijaju kao predstava ili spektakl, odnosno da sadrže razne aktivnosti kako bi se glasači zainteresovali i odobrovoljili da podrže određenog kandidata, a koji nemaju veze sa političkim programom. Kako prenosi Branik od 26. oktobra 1900:
Nije bez interesa ni način na koji se u slobodnoj Americi postaje predsednikom. Tako zvani reptilski fondovi za podmićivanje glasova rade tamo u velikom stilu; čitava se literatura izrodi oko izbora; novine se uzimaju pod zakup za vreme izborne sezone; angažuju se govornici, priređuju se koncerti, parade, bakljade, stereotipične predstave u prilog jednom ili drugom kandidatu.
U jednom od prethodnih tekstova pomenuti su i izbori iz 1908, kada je Politika pisala o „zastavama, omnibusima punim muzikanata, omladini u povorkama, primamljivačima u fijakerima i besplatnom pivu“ kao delu predizborne kampanje – ovo je paradigmatičan primer narativa o izborima kao spektaklu. U narednim decenijama, nastavilo se sa povremenim slikovitim prikazima kampanje, uključujući i činjenicu da ona traje duže nego bilo gde u demokratskom svetu, kao i više puta ponovljeno podsećanje da se oni opisuju kao „najveća cirkuska predstava“ na svetu.
Kao što je ranije navedeno, prvi izbori u SAD nakon Drugog svetskog rata, 1948, ujedno su bili i najmanje profesionalno preneti, kroz komunističku ideološku prizmu. Jedan od odlomaka iz Politike u to vreme dobar je primer narativa koji je dominirao sredinom prošlog veka – da između kandidata dve partije, Demokratske i Republikanske, i nema većih razlika.
Veliki broj Amerikanaca ne misli mnogo na izbore jer ne vidi u čemu bi se republikanski kandidat razlikovao od njegovog demokratskog suparnika. Međutim, u toku čitave predizborne agitacije, kandidati ove dve stranke pokušali su, na razne načine, da dokažu kako između njih, između njihovog političkog programa, postoji razlika…
Ovako je prenela Politika, koja je te godine otvoreno podržavala kandidata treće, Progresivističke partije, Henrija Volasa, koji je bio fleksibilniji prema komunizmu. Iako je pedesetih godina došlo do profesionalizacije izveštavanja, ovaj narativ je ostao prisutan. Postepena polarizacija između partija dovela je do njegovog smanjivanja, ali i u skorije vreme srpski mediji prenose da postoji percepcija, naročito kod mlađih i liberalnijih ljudi, da na izborima suštinski nema izbora.
U takvoj situaciji, nastali su demokratski deficiti koji su posebno naglašavani, takođe, sredinom prošlog veka – apatija i površnost birača. Politika je 28. oktobra 1956. prenela da je takmičenje u bejzbolu bilo daleko interesantnije za građane od izbora.
Dani tako odmiču, bliži se 6. novembar a kandidatima nikako ne polazi za rukom da širu publiku „zagreju“, da je okupe oko svojih parola i programa, da potstaknu radoznalost i uzbuđenje kao što bi želeli. Pokazalo se da čak i silna tehnika koja kandidatima stoji na raspolaganju nije dovoljna kao sredstvo za razbijanje ravnopravnosti i apatije…
Osim toga, „kako kažu dugogodišnji poznavaoci američkih prilika, odavno je utvrđeno da je birač u ovoj zemlji lenj i nezainteresovan, pa čak i nepristupačan za svežije ideje. Prema tome, ako su birači lenji, treba se obraćati njihovom instinktu, a ne intelektu; ako su indiferentni, onda se treba obraćati njihovoj emocionalnosti, a ne racionalnosti“, pisao je Miroslav Radojčić o izborima Kenedi-Nikson 1960. godine.
Trend relativno niskeizlaznosti na američkim izborima, koja se kretala između 50% i 60%, nastavio se i mnogo kasnije. Kako su prenele Večernje novosti 8. novembra 1996, na izborima te godine zabeležena je najmanja izlaznost svih vremena. Ponuđeno je i objašnjenje za ovaj fenomen.
Jedna trećina pripadnika „stranke apstinenata“ koju čine situirani predstavnici srednje klase, jednostavno ne oseća potrebu da glasa, jer misli da je to traćenje vremena. Drugu trećinu čine oni koji misle da bavljenje politikom uopšte nije u njihovoj nadležnosti, da se i onako sve rešava mimo njih… Analitičari takođe tvrde da postoji jedan broj građana, naročito među mladima, koji imaju odbojan stav prema politici uopšte. Njih ovde nazivaju „iritiranim biračima“.
U to vreme, najzastupljeniji narativi, uz nezaobilazan novac u Politici, postaje onaj o sve prljavijoj kampanji, koja je, kako se procenjuje, dobila zamah na izborima 1988. oglasima koje su republikanci emitovali protiv kandidata Majkla Dukakisa, kao i narativ o neregularnosti samih izbora. Povod za to bila je, naravno, izborna 2000. godina, kada se na rezultate čekalo mesec dana duže nego što je bilo uobičajeno, a potezane su brojne optužbe o falsifikovanju izbornih rezultata.
Večernje novosti su tada prenele da se je za američke predsedničke izbore odavno rečeno da su „najveća politička predstava na svetu“, ali da se „ove godine u tome otišlo korak dalje“. „U Beogradu je već u sredu ujutru prepričan vic da Velja Ilić kreće na Floridu sa svojim bagerom!“, stajalo je u Novostima mesec dana nakon 5. oktobra 2000. godine. Četiri godine kasnije, Blic je preneo izjavu zvaničnika OEBS-a da im je „lakše bilo da posmatraju izbore u Srbiji nego u SAD“, gde su bili pozvani da dođu nakon kontroverzi sa prethodnih izbora.
Može se zaključiti da je, iz različitih razloga, izveštavanje o demokratiji u Americi u dnevnim listovima na srpskom jeziku tokom poslednjih 120 godina redovno ilustrovalo načine na koje se odstupa od proklamovanih ideala tamošnje demokratije. Tek ponekad su, međutim, tekstovi dobijali oštar negativan ton.
Tako je, na primer, list Pravda 1904. pisao da „ni jedna država u Starom Svetu ne daje tako skandalozne primere korupcije, kao Amerika, taj model za sve demokrate“. Gotovo čitav vek kasnije, 1996. godine, Večernje novosti su u izveštavale u sličnom tonu. Tekst je počeo konstatacijom da se „u ovoj zemlji ne samo javno tvrdi, već i stvarno misli da su SAD prvaci demokratije u svetu“. Međutim, nastavilo se, „Ustav, međutim, onemogućava Amerikancima rođenim u inostranstvu da se kandiduju za predsednika, a praksa u protekla dva veka pokazala je, recimo, koliko je (ne)moguće da pretedent na Belu kuću ne bude bele kože“.
Iako su se neke stvari u međuvremenu promenile, posebno deo o boji kože pretendenata na Belu kuću, ton izveštavanja ostaje manje-više isti – ne preterano oduševljen američkom demokratijom.
O autoru:
Aleksandar Ivković završio je međunarodne studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2019. Istraživač je Centra savremene politike iz Beograda, a takođe radi kao urednik vesti i autor na portalu European Western Balkans.
Ko-autor je četiri godišnja izveštaja „Stanje demokratije u Srbiji“ u izdanju CSP, kao i dva godišnja Alternativna izveštaja o mladima Krovne organizacije mladih Srbije.
Po završetku Studija budućnosti Beogradske otvorene škole, jedan je od predavača na modulu „Pogledi ka Evropi“. Stažista je Evropskog parlamenta u Briselu u periodu oktobar 2020 – februar 2021, u Sekretarijatu za spoljne poslove.
