Predstavnički dom (I) – „crveni talas“ koji se nije desio
Nedugo nakon inauguracije Džozefa Bajdena u januaru 2021. godine već su se mogli čuti glasovi među republikancima da je 2022. suštinski donedeal i da će zasigurno vrlo ubedljivo povratiti Predstavnički dom, a verovatno i Senat. Lider republikanaca u Predstavničkom domu, Kevin Makarti, osokoljen boljim nego očekivanim rezultatima na izborima za Predstavnički dom 2020, još tokom januara i februara 2021. najavljivao je da će republikanci već imati većinu nakon crtanja novih kongresnih distrikta (redistriktinga), a i da će osvojiti veliki broj mesta i preko toga.
Ko bi mogao i da ga krivi? Na izborima 2020. svi su predviđali krah republikanaca u Predstavničkom domu i uvećanje demokratske većine, a desilo se suprotno. Niti jedan republikanac nije izgubio trku za reizbor (demokrate su jedino od njih preuzele 3 „otvorena” mesta na kojima se dotadašnji predstavnik nije kandidovao za reizbor), a uspeli su da preuzmu 13 “plavih” mesta pa su tako demokratsku većinu sveli na 222 mesta od neophodnih 218.
Takođe, i istorijske okolnosti su išle na ruku republikanaca. U poslednjih 200 godina (nakon kraja ere očeva osnivača), samo se četiri puta desilo da predsednikova partija dobije mesta u Predstavničkom domu na izborima na sredini mandata (engl. midterms) – 1902. (oko godinu dana nakon ubistva predsednika Mekinlija i dolaska Teodora Ruzvelta), 1934. (početak Nju dila), 1998. (drugi mandat Bila Klintona obeležen snažnom ekonomijom) i 2002. (godinu dana posle 11. septembra). U poslednje 3 decenije, opoziciona partija je dobijala 30, 40, pa čak i 60 mesta na izborima na sredini mandata.
Ono što je najvažnije, predsednik Džo Bajden je izbore dočekao kao izuzetno nepopularan, sa nekim od najnižih stopa odobravanja (engl. approvalratings) otkako se vrše ispitivanja. Inflacija je najveća u poslednjih 40 godina i cene benzina su se znatno uvećale u odnosu na 2020. Čak je i entuzijazam među demokratama, koji je rastao nakon julske odluke Vrhovnog suda o abortusu, do jeseni je već značajno opao. Sve je bilo spremno da republikanci zavladaju Kongresom sa ubedljivim većinama, čak je noć pre izbora nad Amerikom sijao i pun mesec!
Ipak, pokazalo se da pun mesec može da donese morske, ali ne i izborne talase. Republikanci bi trebalo da u januaru preuzmu većinu u Predstavničkom domu, ali ta većina će biti mnogo manja od one koje su očekivali i najizgledniji je scenario po kome će imati 222 mesta, kao i demokrate u još uvek aktuelnom sazivu. Vrlo lako je moglo da se desi da ni do toga ne dođe iz više razloga, ali treba krenuti redom. U ovom tekstu ću govoriti o redistriktingu i izbornim temama, a u sledećem o rezultatima i tome šta oni znače za vođstva obe partije i predsednika Bajdena.
Nove kongresne mape
Pored toga što je bila izborna godina, 2020. je bila značajna i kao godina u kojoj Amerika, jednom u deceniji, izvodi najveću mirnodopsku operaciju na svom tlu – popis. Popis je vrlo značajan za izbore za Predstavnički dom, jer se nakon njega crtaju novi kongresni distrikti. Neke države gube, a neke dobijaju stanovništvo i, samim tim, njihov broj predstavnika se smanjuje ili povećava. To se dešava i na delovima teritorije određene savezne države, pa tako grad koji gubi stanovništvo može doći u situaciju u kojoj se njegov kongresni distrikt (ili više njih) kombinuje sa distriktima koji se nalaze u predgrađima i ruralnim delovima blizu grada. Distrikti moraju da budu geografski povezani (iako se neretko dešava da se termin geografske povezanosti vrlo kreativno tumači pri iscrtavanju distrikta, primera radi u Teksasu, Ohaju ili Ilinoisu) i, u pojedinim južnim državama, zbog istorije rasne diskriminacije, moraju postojati distrikti gde većinu čine Afroamerikanci.
Novi distrikti se crtaju na različite načine. U nekim saveznim državama to radi državna legislativa predvođena partijom koja ima većinu (mada se nekada za potvrdu zahtevaju više od proste većine, što bi trebalo da vodi kompromisu), u drugima je redistrikting prepušten nezavisnim grupama i komisijama, a negde se dešava da državni sudovi preuzmu ulogu „crtača” usled nemogućnosti dogovora ili neustavnosti mapa (i državne sudije, za razliku od federalnih, se često biraju na izborima, tako da i oni mogu da imaju svoje favorite). Proces je ozloglašen po tome što partije često gledaju da distrikte nacrtaju tako da idu njima u korist (popularno nazvano „džerimandering”). Tako je bilo i u ovom izbornom ciklusu, pa se broj kongresnih distrikta gde su Bajden i Tramp bili na 5% glasova razlike sveo na 34 (2020. je bio 51, i dalje jako malo s obzirom da ima ukupno 435 kongresnih distrikta). Posle popisa, 6 država je dobilo više mesta – Teksas (dva), Florida, Severna Karolina, Kolorado, Montana i Oregon (po jedno), dok je 7 izgubilo – Kalifornija, Njujork, Ilinois, Ohajo, Mičigen, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija.
Republikanci su ranije važili za partiju koja više koristi džerimandering, a i u ovom ciklusu se nisu štedeli pa je tako mapa Floride, gde je 15/27 distrikta 2020. glasalo za Trampa, postala 20/28. U Teksasu je od 11 „tesnih” distrikta 2020. ostao samo jedan – otvoreno mesto koje su držale demokrate, a u Tenesiju je „plavi” distrikt koji je sadržao Nešvil i okolinu podeljen tako da se dobiju tri „crvena” distrikta u kojima su republikanci imali stabilnu većinu.
Bez obzira na svoje navodno protivljenje džerimanderingu među vodećim demokratskim figurama poput Erika Holdera i Marka Ilajasa, i oni su u ovom ciklusu pokušali da distrikte crtaju u svoju korist sa manje ili više uspeha. Najveći uspeh su zabeležili u Ilinoisu, gde su sebi obezbedili dva nova „plava” distrikta, dok su veliki neuspeh zabeležili u Njujorku, gde su pokušali da 19D-8R delegaciju svedu na 3 republikanca što je poništeno od strane sudova, pa je mapa postala mnogo kompetitivnija. Potencijalan problem su bile i države gde su napravljeni većinski „plavi” distrikti, ali sa manjom većinom nego ranije, kao u Nevadi gde su 3/4 distrikta bila potencijalno neizvesna iako ih je 2020. dobio Bajden.
Izborna kampanja – mnogo buke i malo politike
Kao što je već rečeno, republikanci su verovali da imaju veliku pobedu u rukama. Kampanju su zasnivali na kritikovanju politike Bajdenove administracije po svakom mogućem pitanju, ali pre svega vezano za inflaciju i posebno cenu benzina koja je znatno porasla čak i pre Rata u Ukrajini u odnosu na 2020. Takođe, tu je bila i stalna priča oko situacije na granici sa Meksikom i problema imigracije, kao i borbe protiv kriminala. Ipak, najvažniji deo kampanje je možda bio kulturni rat i protivljenje tzv. woke kulturi i rodnoj ideologiji koje postaje sve bitniji deo republikanske platforme iako nije baš jasno kako bi republikanska većina u Kongresu to promenila, kao što uopšteno nije jasno šta je tačno bio plan republikanaca po drugim navedenim pitanjima.
A demokrate? Oni su donekle pokušavali da istaknu uspehe Bajdenove administracije vezane za infrastrukturu kao i neke pozitivne ekonomske pokazatelje, kao što je smanjenje nezaposelnosti. Međutim, njihove glavne poruke ticale su se abortusa i „očuvanja naše demokratije”. Pitanje prava na abortus je povećalo entuzijazam demokrata preko leta nakon odluke Vrhovnog suda u slučaju Dobs koja je omogućila saveznim državama da uvedu velike restrikcije ili čak i zabranu abortusa, ali je i taj entuzijazam opao do početka glasanja. Svakako ostaje nejasno šta su demokrate radile po pitanju prava na abortus u prethodnim sazivima Kongresa kad su imale dvodomnu većinu kao što je, recimo, aktuelni saziv.
Pitanje „očuvanja naše demokratije” (our democracy je bila često korišćena fraza) ticalo se toga da se, nakon upada Trampovih pristalica u Kapitol 6. januara 2021, ne može verovati da republikanci žele opstanak demokratije u SAD, što je čak dovodilo i do poruka da bi ovo mogli da budu poslednji izbori u Americi ako republikanci pobede. Nije baš jasno kako se to demokratija čuva ako mora da se glasa za jednu partiju, ali ko će znati sa „našom demokratijom”? Postaje još zanimljivije ako znamo da su demokrate, kako bi uvećale svoje šanse, na republikanskim unutarstranačkim izborima često pomagali najekstremnije kandidate protiv nekih koji se mogu smatrati umerenim, među njima je čak bilo i onih koji su glasali za Trampovim ipičment, čudni li su putevi „očuvanja naše demokratije”.
Izbori su bili veliki test i za bivšeg predsednika Donalda Trampa, koji je koristio republikanske unutarstrnačke izbore kako bi se osvetio onim republikancima koje je smatrao nedovoljno lojalnim, pogotovo onima koji su glasali za njegov drugi impičment. Podele u partiji su zadavale dodatne glavobolje republikanskim liderima i davale nadu demokratama, a kakav je bio rezultat svega toga, čitajte u drugom delu ove analize.
O autoru:
Nikola Milinković rođen je 19. decembra 1998. u Kraljevu, Republika Srbija. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i student master studija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na smeru međunarodne studije – modul Studije SAD. Učestvovao je na BIMUN konferenciji 2019. godine, i na Ajn Rend konferenciji u Varšavi 2020. u organizaciji Ajn Rend Instituta iz Kalifornije. Od 2019. učestvuje u programu razmene Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu sa Univerzitetom Klemson iz Sjedinjenih Američkih Država, a 2019, 2020 . i 2022. učestvovao je i u Letnjoj školi američkih studija u organizaciji Centra za studije SAD uz podršku ambasade SAD u Srbiji. Kao deo projekta “Serbian Educational Alliance” novembra 2022. boravio je u studijskoj poseti Univerzitetu Ohajo Stejt u Kolambusu, Ohajo.
Bio je član je redakcije portala Američki izbori 2020. koji se bavio praćenjem predsedničkih izbora u SAD. Polja interesovanja su mu istorija, međunarodni odnosi i politički sistem SAD. Služi se engleskim i nemačkim jezikom.
