Vilson i Srbija
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Vudro Vilson (Woodrow Wilson) spada definitivno u red najvećih prijatelja koje je Srbija kao država ikada imala, kako u Americi, tako i uopšteno u inostranstvu. Njegove simpatije prema Srbiji i podrška srpskim interesima imali su veliki uticaj na to da Srbija iz Prvog svetskog rata izađe kao apsolutni pobednik i ostvari ciljeve definisane Niškom deklaracijom 1914. godine i Krfskom deklaracijom tri godine kasnije. Naklonost prema Srbiji predsednik je stekao tokom samog rata, jer se do 1914. godine nije preterano interesovao za Srbiju i Balkan, ni kao političar, a ni kao politikolog i istoričar. Tako će nesrećne okolnosti Velikog rata stvoriti čvrstu vezu i naklonost između Vilsona i Srbije.
Još pre zvaničnog ulaska u rat 1917. godine, predsednik Vilson će iskazati određene simpatije prema Srbiji. Akademik Dragoljub Živojinović u svojoj vrhunskoj knjizi o srpsko-američkim odnosima „U potrazi za za zaštitnikom“ navodi da, uprkos početnom izbegavanju da proceni ko je odgovoran za rat u Evropi, već avgusta 1915. godine predsednik Vilson u jednom privatnom pismu svojoj budućnoj supruzi piše kako je siguran da je Austro-Ugarska bila „suviše nestrpljiva prema Srbiji u predvečerje rata“. Predsednik će ovakve stavove početi javno da propagira tek po ulasku u rat, često označavajući Srbiju kao žrtvu Austro-Ugarske (a zapravo Nemačke) agresije.
U toku rata, predsednik će pomoći Američki fond za pomoć Srbiji u njihovoj misiji prikupljanja priloga. Odobriće zajmove Srbiji, u trenutku kada je ovoj zemlji koja funkcioniše u egzilu (na Krfu) bilo veoma teško da pronađe zajmodavca. Odobriće održavanje Kosovskog dana i Srpskog dana u junu i julu 1918. godine, kao manifestacije koja ima za cilj da upozna američku javnost sa herojstvom i patnjama Srbije. Prijateljski će komunicrati i sa stalnim srpskim poslanikom u Vašingtonu Mihailovićem, i sa članovima Srpske ratne misije čiji je dolazak pozdravio (a pre svega sa Vesnićem), kao i sa Mihajlom Pupinom, počasnim konzulom Srbije u SAD. Pokazaće se da će Vesnić i Pupin imati uticaj i na to da svoje stavove u vezi sa Srbijom učini pozitivnijim po srpske interese. U svojoj prepisci, između ostalog, sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem, o Srbiji će se uvek izražavati u superlativima.
Konačno, iako je u početku zagovarao opstanak Austro-Ugarske i proširenu Srbiju sa izlaskom na more nakon rata (nije precizirao u kom obliku) i protivio se stvaranj južnoslovenske države, na koncu će postati ključni podržavalac stvaranja južnoslovenske države, što je bio osnovni proklamovani ratni cilj Srbije. Njegovi početni predlozi iz plana „Četranest tačaka“ koji se nisu sviđali Srbiji jer nisu predviđali stvaranje jugoslovenske države, vremenom će prerasti u snažnu podršku stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kao primeru primene načela samoopredeljnja. Na ovakvu njegovu odluku uticaće i saveti okruženja, poput državnog sekretara Lansinga i savetnika za spoljnu politiku Hausa, ali i prepiske, posredna i neposredna komunikacija sa ljudima poput Milenka Vesnića i Nikole Pašića. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca priznaće odmah nakon priznanja koje je stiglo od Kraljevine Norveške, kao druga zemlja na svetu. Na konferenciji mira u Parizu u najvećoj meri će podržati granične zahteve novostvorene kraljevine i svoji zalaganjem i uticajem pomoći da, primera radi, bude pronađeno pravično rešenje za Banat, čiji će jedan deo pripasti Srbiji, nasuprot rumunskih maksimalističmih zahteva.
Postavlja se logično pitanje koji faktori su uticali na zbližavanje Vilsona i Srbije? Svakako da je činjenica da su od aprila 1917. godine bili na istoj strani u ratu ključna, ali nije jedina determinanta, jer Vilson nije imao jednaku blagonaklonost prema svim državama koje su ratovale na strani Antante. Postoji još nekoliko veoma važnih razloga za ovu „posebnu vezu“ Srbije i Vilsona.
Pre svega, Vislon je kao čovek koji je nastojao da gaji moralna načela, smatrao da je podrška maloj zemlji kao što je Srbija, koja je bila suočena sa agresijom, moralno ispravna stvar. Pored toga, zaštita male zemlje od samovolje velikih je bila i veoma važna kao precedent za izgradnju međunarodnog poretka u kome će postojati jasna pravila međunarodnog prava koja će važiti jednako za velike i male, a ne isključivo pravo moći. U takvom poretku sudbina Srbije ili Belgije tokom rata se ne bi smela dogoditi ni jednoj državi, te je sa tog aspekta bilo veoma važno jasno podržati ove zemlje i zagovarati njihovo oslobođenje i obnovu.
Pored toga, na Vilsona su uticale i informacije koje je dobijao od svog okruženja. Najuticajniji na formiranje Vilsonovog mišljenja o prirodi rata uopšte svakako je bio njegov saradnik i savetnik za spoljnu politiku, prekaljni diplomata Edvard Haus (Edward House). On će boraviti u Evropi u samo predvečerje Prvog svetskog rata, a potom i tokom 1915. godine i po povratku će svoje utiske preneti Vislonu i uticati dobrano na njegovo razmišljanje šta raditi dalje. Takođe, bitan faktor biće i Robert Lansing, državni sekretar koji će zagovarati oštriji stav prema Centralnim silama, potom ulazk u rat sa Nemačkom, a zatim i objavljivanje rata Austro-Ugarskoj i Bugarskoj (Amerika nije odmah objavila rat i ovim silama, već samo Nemačkoj). Obojica su bili veoma naklonjeni Srbiji, što je uticalo i na mišljenje predsednika Vilsona. Ništa manje važni nisu bili ni napori srpske diplomatije da zadobije podršku svih ovih ključnih ličnosti.
Konačno, važan faktor predstavljala je i činjenica da je Srbija na kraju rata mogla da postane žrtva „tajnih ugovora“, kojima je Antanta obećavala Italiji i Rumuniji proširenja i na teritorije sa slovenskom većinom. U ovom slučaju na testu su se našla dva načela koja je Vilson smatrao za temeljna – načelo samoopredeljenja i načelo javnosti diplomatije. Naime, time što bi, primera radi, zapadni Banat sa srpskom etničkom većinom pripao Ruminiji, bila bi ignorisana volja naroda sa ove teritorije, a sve to na osnovu tajnog ugovora o ulasku Rumunije u rat, pri čemu je Antanta obećala Rumuniji proširenje kao „ratni plen“. Slično je bilo i sa Italijom u pogledu Dalmacije. Vilson je stao na stranu Srbije u ovom pogledu i založio se za ništavnost tajnih ugovora, što je veoma uticalo na završne odredbe mirovnih ugovora sa Centralnim silama. Zalaganjem za Srbiju u ovom slučaju, Vilson je želeo da se založi i za odbranu ključnih principa međunarodnog poretka.
Srbija je, dakle, uspela da pronađe novog zaštitnika, u situaciji kada je stari zaštitnik broj jedan, a to je Rusko Carstvo, nestalo u boljševičkoj revoluciji i potom separatno potpisalo mir sa Centralnim silama. Ovaj novi saveznik će veoma pomoći srpskim ciljevima. Nažalost, odlaskom Vudra Vilsona i prethodnim odbijanjem Kongresa da ratifikuje stvaranje Lige naroda, Sjedinjene Države ubrzo će promeniti pristup i odlučite se za izolacionizam tokom predstojećih godina. Time će i njihova interakcija sa Kraljevinom SHS, čije su stvaranje veoma pomogli, značajno opasti. Beograd će se tokom vladavine Aleksandra Karađorđevića snažno vezati za Pariz. Iako će pozitivni sentimenti između Beograda i Vašingtona nastaviti da postoje, oni neće, nažalost, biti kontinuitet najbliže moguće saradnje, koja je postojala za vreme mandata Vudra Vilsona, naročito od 1917. do 1919. Godine.
O autoru:
Milan Krstić je docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. U oktobru 2020. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: „Strategija destigmatizacije u spoljnoj politici država: studija slučaja spoljne politike Republike Srbije od 2001. do 2018. godine“. Master studije Istorije međunarodnih odnosa završio je na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE) 2013. godine, a nakon toga i master studije Računarstva u društvenim naukama na Univerzitetu u Beogradu 2017. godine. Osnovne studije Međunarodne politike završio je na Fakultetu političkih nauka 2012. godine, kao student generacije.
Objavio je preko 20 naučnih članaka i prikaza na engleskom i srpskom jeziku. Tokom 2017. godine stručno se usavršavao na Bard Koledžu (Bard College), država Njujork, kao stipendista Stejt departmenta Sjedinjenih Američkih Država (US State Department). Od oktobra 2018. do marta 2019. godine bio je gostujući istraživač na Univerzitetu u Bolonji. Stipendista je Marshal Memorial Fellowship programa Nemačkog Maršalovog fonda SAD. Držao je gostujuća predavanja na više američkih univerziteta.
Od 2010. godine aktivan je u organizacijama civilnog društva. Jedan je od osnivača Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI), organizacije sa kojom je realizovao više desetina projekata i u kojoj je član upravnog odbora.
